Zidanov ađutant sa obale sunca
Svi mi koji smo silom prilika kontinentalci imamo prilično uvrnuto mišljenje o ljudima koji imaju tu sreću da se rode i da žive na moru. Uvek misliš da tamo “na pjeni” ne dobijaju rak, da žive dugo i srećno i sporo, da ni o čemu ne haju, sem da li je vino dovoljno hladno, a riba nadimljena taman koliko treba. Ma, skoro da i ne umiru.
I kada igraju fudbal, igraju ga onako, za svoj groš, ponajpre jer ga vole, bez prevelikog stresa; valjda zato najveći majstori ovog sporta potiču iz toplijih krajeva, ili tek u njima prosperiraju.
Ako si rođen u Brazilu ili nekoj manje bogatoj zemlji, onda moraš da se boriš protiv nemaštine, da grizeš jednako kao da si tmurni Skandinavac, ali ako ti je pao grah na Kosta del Sol, makar u našoj mentalnoj slici, ostaje ti samo da se pružiš lenjo kao mačka na kaldrmi starog grada. Despacito, otvaraš svoju butigu u deset ujutru i zatvaraš u dva, jer valja prileći na sijestu, dok senke turista – i turistkinja, koje tako lako padaju na šarm domorodaca – plešu tvojim gradom.
Benalmadena je takav gradić. Smeštena koji kilometar zapadno od centra Malage, na delu našeg kontinenta koji sunce miluje trinaest, čini se, meseci godišnje, tamo gde su Svevišnji ili već geološki procesi rasuli peskovite plaže, a čovečanstvo, još za Franka, istačkalo obalu hotelima, “rizortima”, restoranima i drugim atrakcijama na koje Englezi, Nemci i drugi turisti hrle kao muve na onaj ovde neizbežni papir za hvatanje insekata.
Valjda je i zbog naše slike o moru i zbog tog “nije preša” trenutka u DNK ljudi poteklih sa ovih prostora, a ponajpre jer je izgledao kao da igra fudbal “primorski”, bez ikakvog opterećenja i lepše nego što je to ponekad pristojno, danas najpoznatiji sin Benalmadene, pa možda i čitave Malage, izgledao kao neko kome će život biti lak, a karijera zvezdana.
Jer kada se na velikoj sceni, najzad u svom gradu – nakon pohađanja akademije Valensije, koja je pre jedne decenije i dalje imala obrise velikog kluba i ambicije da se potuče prvo za prevlast među svetom koji govori katalonski, a onda da pređe i na Kastilju; njeno postepeno sklizavanje u ambis je jedna sasvim druga priča – pojavio Fransisko Roman Alarkon Suarez, činilo se da su Kosta del Sol, Malaga i Španija dobili igrača koji će obeležiti makar deceniju u kojoj živimo.
Isko – tako ga zovu, tako mu piše na dresu – bio je andalužanski odgovor na Inijestu, prototip nečega što bismo mogli nazvati “španskim igračem 21. veka”: niskog težišta, nadnaravne kontrole lopte, savršene fudbalske inteligencije i driblinga koji se ne uči, nego stiče i odnosi sa sobom u grob kao najveća tajna.
Kratkotrajni projekat “velike Malage” sa Manuelom Pelegrinijem, kada je na trenutak zaličilo da će (ispostaviće se, i previše) ambiciozne bliskoistične gazde od simpatične ekipe sa Rosalede napraviti redovnog učesnika Lige šampiona, ako ne i kandidata za titulu u Primeri, vinuo je mladog španskog reprezentativca u sazvežđe.
Golovi i asistencije kojima je pomogao da se dođe do četvrtfinala najskupljeg takmičenja od Iska su napravili najtraženiju robu na domaćem tržištu. A to uglavnom znači da će jednog dana na vaša vrata zakucati izaslanik Florentina Pereza i mahnuti ugovorom ispred nosa.
Čak i ako je Isko znao da su oblaci u Madridu mnogo tmastiji nego oni koji se povremeno pojave da donesu hlad iznad njegovog grada, najveći klub na svetu se ne odbija. Posebno ako vas nazivaju “zlatnim dečakom” španskog fudbala, posebno ako dok vas tako predstavljaju, napadno upiru prstom na vas i govore “vidiš, to je budućnost ove zemlje, i tek što nije stigla”.
Bila je to, makar na papiru, “win-win” situacija, i Pelegrini se tamo u Mančesteru mogao mrštiti do mile volje: Isko će raditi sa najboljim trenerom na svetu – Karlo Anćeloti je stigao na Bernabeu istog tog leta, 2013. – a Real će dobiti nešto što je njegovim navijačima, dok je klub lutao među tržišnim galaksijama, opipljivo nedostajalo: domaću zvezdu, Španca s kojim mogu da se identifikuju, da ga suprotstave Barseloninim vedetama, da pevaju njegovo ime za oktavu jače nego što bi to činili sa uvezenim markama.
Nešto nalik na Raula – iako nije madridista, ali progledali bi mu kroz prste čim bi se javno deklarisao kao navijač Reala – ako išta u novijoj istoriji Reala može da se poredi sa Raulom Gonzalesom Blankom.
I izgledalo je, u tom periodu medenog meseca, da će Isko samo nastaviti da se provlači kroz život i fudbal kao da je lagana šetnja do popodnevnog “buć” u moru: na svojoj omiljenoj poziciji između veznog reda i napadača, odmah je pokazao da Real sme da se odrekne Mesuta Ozila i pošalje ga Arsenu Vengeru preporučenom poštom; stigla je zamena, i zamena je bila bolja.
Ne zadugo. Opterećeni mitskom “Desimom”, Perez i Anćeloti nisu želeli ništa da prepuste slučaju. Već te jeseni formirana je osnova i danas poznata kao BBC – Kristijano Ronaldo je, pa Kristijano Ronaldo, i o jednom od konstantno najboljih igrača planete ne treba trošiti mastilo; Bejl se isplatio te prve sezone i da nije bilo povreda koji su mu oduzeli četvrt metra u sekundi, i dalje bi blistao; čini se da je Karim Benzema sasvim neopravdano posmatran kao ružno pače trilinga, iako je njegov doprinos vrlo merljiv i vrlo osetan – iza njih trojice Anćeloti se odlučio za Di Mariju, Luku Modrića i neizostavnog genija Ćabija Alonsa, pa je Isko morao da traži šanse sa klupe ili da, u boljem (ili gorem, kako se uzme) slučaju igra duboko u sredini terena ili kao leva polutka.
Istina je, kako su već tada pisali španski mediji, da Isko nije imao loptu kao Ćabi Alonso, upornost i izdržljivost kao Anhel di Marija ni vrednoću i sposobnost da diktira tempo kao Luka Modrić, i s te strane je bilo objašnjivo zašto je Španac gurnut u zapećak. Avaj, u njemu se krilo sve to pomalo, pa i mnogo više, no ko će to da zna?
Na “Zlatnog dečaka”, govorilo se sve glasnije, uhvatila se rđa, a njegove sporedne uloge, kada bi podsetio na momka koji ume da naniže trojicu rivala, pa da ćušne onu “taman kako treba” loptu između još dva sluđena beka, samo su dodavala so na otvorenu ranu jednog talenta na putu ka propasti, još jednog provincijskog maestra koji je došao u prestonicu s koferom punim nade, samo da bi ga velika bina i najrazmaženija publika na svetu pojeli umesto tapasa.
Anćelotijev Real je igrao gotovo besno, mleo bi protivnike ritmom i brzinom, a ležerni “malagenjo” bi, kad god stupi na teren, izgledao kao da je u kontra-ritmu, potcrtavajući žal za fudbalom u kojem su postojale i vladale tipične, elegantne “desetke”.
Sve su češći bili medijski glasovi koji bi ga selili iz Madrida, iako je čak i statistički bio prisutniji od mnogo jačih štihova u kraljevskom špilu. Ne bi bio prvi, a sigurno neće biti poslednji, spekulisalo se, koji bi se repa podvijenog između nogu vratio u roditeljski dom, ili već sreću potražio u Engleskoj, možda Italiji.
A onda je došao Zinedin Zidan. Ako je ceo svet, kada je Nemanja Matić najzad stigao u Mančester Junajted, da poveže redove rastrzanog tima, uskliknuo kako je naš Nemanja “Murinjov igrač”, red bi bio da se kaže da je Fransisko Roman Alarkon Suarez “Zidanov igrač”, topli mediteranski dašak umeća Francuza deceniju i po kasnije.
Da, možda ima bradu, drugačije pokrete, a ni stilom nisu posve isti, ali liče jedan na drugog po umetničkom dojmu i eleganciji, po tome što Iskovi pokreti predstavljaju gusto ispisanu razglednicu Zidanovog shvatanja fudbala.
(Razglednice su možda manje važne od tomova sabranih dela, ali nekada sasvim dovoljne da vam nabace osmeh na lice.)
A to je bilo sasvim dovoljno velikom igraču i velikom treneru – pisali smo već da se te dve stvari i ne mogu i moraju porediti – da mu po svaku cenu pronađe mesto, i da rastera glupe napise o tome da Iskova budućnost leži bilo gde drugde sem na Šamartenu.
Zinedin Zidan je i imenom i trofejima – koliko ih se samo nakupio za ovo kratko vreme? – zaslužio nepodeljeno poverenje Florentina Pereza, pa mu se čak i ovaj prestao mešati u sastav; nije teško zamisliti da je Zidan već sada postao “menadžer” britanskog, fergusonovsko-vengerovskog tipa, koji može da meša ekipu kako želi i čija je zadnja kada je reč o potencijalnim pojačanjima.
Taj recept, okej, ujedinjen sa povredama Gareta Bejla, ali stvar ne bi bila mnogo drugačija, delovao je blagotvorno na majstora iz Benalmadene.
Zidan je shvatio da u Isku ima čoveka od najvećeg poverenja, 25-godišnjaka koji je isterao sve mušice iz glave i uživa u ulozi trenerovog ađutanta, a što je najbolje, nepredvidivog majstora koji može da uzdrma protivničke odbrane svojim konstantnim promenama pozicije i jurišanjem iz sredine i sa strane na svoju omiljenu poziciju u srcu polovine terena rivala.
Možda je Kristijano Ronaldo i dalje lice Reala, njegova je i dalje zadnja – s pravom! – i o njemu se – još više s pravom! – priča najviše, bilo da deli svoju magiju ili gura sudiju, ali čak i pod Portugalčevom debelom senkom su dva superkupa, onaj u Skoplju i prvi meč u Barseloni, pokazali da se, taktički i suštinski, vremena menjaju.
Biologija čini svoje, pa će Kristijano, hteo ne hteo, morati da uspori malo (i već svojom energijom raspolaže razumnije), a onda će, po svemu sudeći, teret kraljevskog kluba pasti na nevelika, ali dobro osunčana pleća Iska.
On je bio taj koji je, kao nekada, u prethodne dva duela diktirao tempo, zaslužio zvanja igrača utakmice, dovodio do nervnog sloma i Mančester iz Junajteda i Barselonu.
Ova sezona, počev od večerašnjeg revanša protiv najvećeg rivala, pa sve tamo do maja, mogla bi biti ona u kojoj će Fransisko Roman Alarkon Suarez, zaigrani dečak sa Kosta del Sol, pokazati svu svoju raskoš i ispuniti kismet koji mu je namenjen još pre više od pola decenije u Malagi i u dresu mlade reprezentacije: da će postati veliki, veliki, među najvećima.
A takvi, da se vratimo na njegovo more i maštarije nas prinudnih kontinentalaca, takvi žive toliko dugo da ponekad zaborave i da umru.
