SportSport.ba

djoleprijedor je napisao/la:Djordjevicu bih dao dozivotni ugovor.
Za mene je ovo uspjeh,ali ne treba sad stati.Ruse mozemo imislim da hocemo pobjediti.
Ne treba se osvrtati na nas 1.mec u grupi.Ovo je sad mnogo bitnije,i mislim da cemo ga odigrati onako kako treba
Sa mudima-sampionski!

DANTES je napisao/la:

djoleprijedor je napisao/la:Djordjevicu bih dao dozivotni ugovor.
Za mene je ovo uspjeh,ali ne treba sad stati.Ruse mozemo imislim da hocemo pobjediti.
Ne treba se osvrtati na nas 1.mec u grupi.Ovo je sad mnogo bitnije,i mislim da cemo ga odigrati onako kako treba
Sa mudima-sampionski!

Sve ti vjerujem. Ti si vidovit. Gotovo si pogodio tačan rezultat Letonija Slovenija

Shadows je napisao/la:Na ruku nam ide i cinjenica da je tesko 2 puta dobiti istog rivala na jednom prvenstvu.

PRELAZZI: Ma, ne damo im ništa!

Srpska škola košarke, to je, u najkraćem, inat svemu što se ne može i svakom ko ne sme

Ima taj notorni stav, popularizovan kroz raju, kafane, društvene mreže i fudbalske stadione – posebno do izražaja dolazi kada fudbalerima, bilo nacionalnog tima, bilo Partizana ili Zvezde, baš i ne ide; što je češće pravilo nego izuzetak – stav koji, otprilike, kaže da bi Srbi, ko i neki drugi narodi, dali sve medalje i sve pobede u “svojim” sportovima (košarka i vaterpolo, pre svih, onda i odbojka i tenis) za samo jedan poveliki rezultat u fudbalu, za samo jedan plasman na Svetsko prvenstvo il' četvrtfinale Evropskog...

Ah, to je ordinarna glupost, složićemo se.

I sam sam nekoliko puta, o svakom velikom prvenstvu, na ovom istom mestu, govorio kako, citiraću se, ne bih menjao nijednu pobedu naših košarkaša u ovoj zemlji čija bi himna trebalo da bude zvuk lopte koji prolazi kroz mrežicu u poslednjoj sekundi ili tek na lenjom matineu sa ortacima iza zgrade – svušššš! – za bilo koji fudbalski ili ini rezultat.

Samo što nisam bio iskren. Ili, preciznije, nisam bio fer prema čudu koje se zove srpska košarka, a što i dalje predstavlja najuspeliji izdanak jugoslovenske škole basket-bola, kako su ovu igru upoznali očevi osnivači, tamo ispod Tašmajdana u ratnim i poratnim godinama.

Ja, u stvari, zbog nekog tamo fudbala ne bih dao nijedan jedini poraz košarkaške reprezentacije Srbije.

Pa čak i ako se on desi – a ne bi trebalo da se desi – jednog petnaestog septembra godine 2017, deceniju i po posle potonjeg uspenja na svetski tron.

Ne samo poraz, ne celu utakmicu, ne ono kad se rezultat snebiva i ne uspevamo da ga prelomimo na svoju stranu, pa ti se plače, pa ti nije ni do čega, pa se napiješ od muke ili legneš da spavaš, a pred očima ti i dalje prolaze neodigrane akcije. (Ako uspeš da zaspiš, sanjaš kako selektor zove tajm-aut i ti predlažeš da se ipak proba zona, a u napadu ono što smo vežbali sinoć na treningu.)

Ne, ničega se ne bih odrekao.

I ne dam ništa. Ni detalj. Ni sekund.

Nijedan promašaj Bogdana Bogdanovića... jer znamo da će naredni šut biti dobar. Ili onaj tamo. Ili onaj tamo. A onda će biti dobra tri zaredom.

Nijedan faul u napadu Bobija Marjanovića... jer će u sledećem napadu da zakuca preko te nežne dušice od protivničkog centra.

Nijedan pogrešan dribling ni pas Stefana Jovića... jer će varkom tela već za pola minuta iščašiti kuk pleju koji ga čuva.

Nijedan roling u prazno Milana Mačvana... jer će kapitenska traka na ruci već nekom da pomrači svest do kraja četvrtine.

Nijednu od dosadnih, upornih, neizdrživih povreda Vladimira Lučića... jer će se jednog leta oporaviti i pitaćemo se svi kako smo mogli bez njega, zaboravivši na one bez kojih se opet može.

Ma, ne dam ni Micića kojeg ubiše komentatori po portalima, ne dam Štimca koji maše peškirom i smeje se – da ne maše peškirom baš tako i ne smeje se na klupi i kad uđe i posle u svlačionici kad se slavi baš onako široko, ko zna, možda ne bi postojao taj efekat leptira, možda Kuzmić ne bi izluđivao rivale skokom u napadu tako impozantno – ni Mutu Nikolića na treningu, ni Saleta Đorđevića prekrštenih ruku i smrknutog pogleda kod “plus petnaest” za nas protiv nekih Britanaca.

Jer ako se odreknemo bilo čega od svega toga, onda nemamo prava na žurku ispod Balkona (u ovom i samo u ovom slučaju Balkon treba pisati velikim slovom), i odričemo se gospode Dušana Ivkovića i Željka Obradovića iz prvog reda dvorane “Sinan Erdem” i Saše Danilovića i Dejana Bodiroge u redu iznad njih, i Miloša Teodosića i Pefija Markovića, i Divca i Kreše Ćosića i Moke Slavnića i Praje Dalipagića i Ace Nikolića, spisak je uistinu beskrajan, u najlepšem smislu te reči.

Ali najgore nije što bismo tada poništili njihove medalje, uspehe i pobede, najgore je, neoprostivo je što bismo se tada odrekli i onog deteta u nama koje je kupilo prvi dres – moj je bio beli, sa starim grbom negde iznad sternuma, Jugoslavija, pisalo je u polukrugu, nazad Saletova “desetka”, mada sam bio previše visok da bih bio plej i previše spor da bih bio bilo šta ozbiljno – i otišlo na prvi trening, da bupne prvi put loptu o parket.

Ili je neko dete šutiralo do duboko u noć, u mrklom mraku i praćeno psovkama komšiluka i onog jednog dežurnog “vojnog lica” sa terase trećeg sprata, koje bi pretilo da će na fete iseći tu poganu narandžastu loptu.

(I znate, to kad nam ne ide minut-dva-pet, posebno na početku, to nije balast prevelikih očekivanja, to se naša deca samo zagrevaju kao pred prvi trening. A kad nam ne ide pet-šest godina, to samo čekamo da nova deca udare inat “vojnom licu”.)

To je sve naše. Svaki koš, i svaki promašaj, i svaka tehnička greška.

I to važi, ponavljamo, bez obzira na rezultat ove jedne utakmice koja se igra 15. septembra u Istanbulu. A posebno bez obzira na “roster” koji je ovog leta na raspolaganju imao majstor među igračima i genije među trenerima, Aleksandar Đorđević.

Sem ako hoćete da ih pohvalite, to uvek može...

Neko će reći da je to u Turskoj, s obe strane Bosfora i Dardanelija, bila neka druga Srbija, a da su srpsku, odnosno “jugoslovensku” košarku na ovom prvenstvu igrale reprezentacije kao što su one dve iz sinoćnog polufinala.

Španija je već skoro deceniju, otkako smo im privremeno ustupili evropski tron, postala praktično SR Jugoslavija s prelaza dva milenijuma, kada smo pojačavali ritam kako se približava završnica takmičenja, a kada baš ne ide, dobijali bismo na suvi kvalitet i iskustvo – bili smo, bez lažne skromnosti, evropska verzija Sjedinjenih Američkih Država – i uvek bi neko izronio, uvek bi se pojavio neki Predrag Drobnj... pardon, Mark Gasol da cepne trojku ako šut ne služi beka i pleja.

Slovenija je, opet, igrala nekako “najsrpskije”, sa nekim klincem koji je omađijao turnir, sa centrima koji vode loptu i sa bekovima koji prodaju neočekivane finte, Slovenci su imali vic i lepršavost i foru i trojku i smirenu ruku; i ako mislite da to nema veze sa onim našim čovekom na klupi i sa onoliko igrača sa “ić” na kraju, grdno se varate.

I lepo je i pošteno što su ovi razigrani drugi onako ubedljivo tukli nadobudne prve.

No nije to nikakva “druga Srbija”, već samo prilagođavanje trenutnoj situaciji, Bože moj, i to je za ljude, ponekad moramo da se prilagodimo okolnostima, a nekad smo toliko jaki da se okolnosti prilagođavaju nama, kao jednog ranog septembra 2002. ili jednog vrelog leta 1995; šta sad, nekad igramo ovako, nekad onako, nekad se dvadeset igrača ravnopravno bori za ulazak u “Dirty Dozen”, nekad ne možemo da skrpimo ni desetoricu zdravih i ornih, pa šta, opet smo tu, opet se borimo za medalju.

I kao što je jugoslovenska košarka otpočetka bila učenje na greškama i učenje iz poraza, bez obzira na smenu generacija i prezimena na spisku, tako su i Saletovi fajteri iz varljivog leta 2017. sigurno izvukli lekciju od pre desetak dana, iz prvog duela sa Rusijom, ali još važnije, onu od pre dve godine. O tome, uostalom, o gledanju u oči i priznavanju istine, i selektor često govori.

Na fudbalskom stadionu u Lilu (teško je navići se na to ako ste potekli iz mitskog “Pionira”) nas je doslovno pretukla Litvanija. Možda smo sa Teom i Bjelicom bili previše raspoloženi, previše umetnici, previše zaprepašćeni da jedina druga “zemlja košarke” može da igra tako ponižavajuće grubo.

Sada nam isto, sigurno, spremaju i Rusi, svesni da su, ne računajući velikog Šveda, kvalitetom daleko ispod naše selekcije.

Možda im i prođe.

Verovatno neće, ali otkud znaš, sport je to, možda nas stvarno i pobede.

I nema veze, jedva čekam. Grč na licu, čaša žestine u ruci, psovka na usnama. Baš tako.

Ne bismo nikada, priznajmo to sebi, ni taj potencijalni poraz, jednog petnaestog septembra godine 2017, deceniju i po posle potonjeg uspenja na svetski tron, dali za bilo kakvu pobedu u bilo čemu drugom, jer bismo onda morali da damo i onu gospodu oko terena i onu gospodu na nebeskim parketima.

Kao što, ako sve bude onako kako mora da bude, za tri-četiri dana nikome nećemo dati onu žurku ispod Balkona.