SportSport.ba

uzivao sam uz santora, nekako mi se cinio nevjerovatno inteligentan

Kad smo već kod Santoroa,

[youtube][/youtube]

Za neke je to bila pretjerana reakcija, za neke nije. Još uvijek se nisu dogovorili

Znam da je Safin 2011 dobio nagradu od ATP-a za najviše polomljenih reketa u karijeri, čini mi se da je brojka išla preko 1040. Od starije ekipe mu je najveća konkurencija Ivanišević, za kojeg svi znamo kakve stvari je radio.


i naravno jedan jedini i neponovljivi John McEnroe. Mislim, čast svima, ali ono što su on, Lendl i Connors radili između sebe, niko nikada neće ponoviti. Nisu oni bili toliko egzentrični izvan terena kao recimo Nalbandian, Safin, Rios, Kuerten i još par pojedinaca, ali njihova mržnja na terenu je fakat odlazila izvan sportskih razmjera, što poprima još veču dimenziju kad shvatiš da se radi o ATG igračima, nosiocima tenisa tih godina, ambasadorima bijelog sporta.

Ni sam ne znam koliko sam puta postavljao ovaj klip, ali nije zgoreg opet ponoviti.
Nažalost, na kraju meča u momentu dok su se rukovali na mreži, kamerman je prebacio kadar na tribine i nismo mogli vidjeti kako je to izgledalo. Hebem onoga ko mu dade licencu da snima.

Ipak, mnogi će reči da je 70-tih najveća budala ali i talenat istovremeno daleko bio čuveni Ilie Nastase. Oko toga se svi slažu.

Ja sam gori što ga pregledam po tri puta svaki put kad ga postaviš

Pogledao sam masu ovih Goranovih konferencija za novinare. I svaka gotovo ista, unikat ..

Evo i Baghdatisa u elementu. Riječ je o meču protiv Wawrinke, prije 2 godine na Aussieju, kada je Baghi polomio 4 reketa i ostao na samo jednom. Da mu je slučajno pukla žica, ne bi mogao završiti meč.

A što se tiče McEnroea, dovoljno je pogledati sljedeći snimak.

Kako smo i ranije zaključili, svi mogu slomiti reket, ali koliko njih ga mogu baciti i opet osvojiti poen
Zipa proslave poena.

I najlegendarniji poen ikad tada 39 godina starog Jimba.
Nije se rodio igrač koji je imao takvu hemiju sa Američkom publikom i kojeg su Ameri više voljeli od Connorsa.

Ali kakve tenisere ima Spanija.. Pa samo kad se sjetim Corretje, J. C. Ferrera, pa i Carlosa Moye..

[youtube][/youtube]

Naravno Roger

A-Rod, definitivno! zbog njega sam počeo pratit' Tenis i drama koliko mi je bilo krivo što nije niti jednom uzeo Wimbledon, 3x biti poražen u finalu i to od istog tenisera, ne mogu ni zamislit' kako se on osjećao

otkad se oprostio, dosta slabije pratim Tenis, nekako mi nije isto, al' et', pogledaju se ovi Grand Slamovi, prvenstveno Australien Open i US Open, zbog termina, naravno, a i generalno mi je Australien Opet najdraži Grand Slam!

Kako će tek biti kad se Roger oprosti, a i Nadal poslije toga, tenis definitvno će izgubiti mnogo na gledanosti i popularnosti.

Lleyton Hewitt

Gorana su svi voljeli. Jednostavno morao si ga voliti, jer je pravi onaj nas temperamentni balkanjeros iskren, srcan, emocionalan.
Meni je najjace bilo kad je Raftera uzeo u finalu i onaj zadnji gem, servira 16 puta onaj sve vraca i gleda tamo u publiku oca i bracu, moli i Boga i Isusa i sve zivo, daj vise jbt cijelu karijeru se satra za ovo

Danas je malo takvih, sve neki hardcore profiji, meni je npr. Rafa uvijek bio drag i steta sto su ga povrede satrale, na Djokovica sam mnogo ponosan, najjace mi je kako se oni smrdljivci englezi i australci pojedu kad svaki hebeni put uzme im opene, a oni se kontaju kad ce vise sjahat ovaj balkanjeros? Kad ce? Nece nikad, da nece mozda vasi naturalizovani beskarakterni antitalenti uzimat mozda??!!

Jednostavno ponos balkana jer o nama ljudi imaju nisko misljenje i misle da mi rastemo po drvecu, Nole je veliki promoter ne samo svoje zemlje nego i cijele regije i vrlo je humanitaran i hvala mu na svemu tome.

U zenskoj konkurenciji sam gotivio Seles, to su bili poceci mog pracenja tenisa, poslije toga je Serena u ovom modernom dobu sve ucinila dosadnim, ali pratim ove mladje i pravo gotivim Muguruzu i Bencicku i njihov stil igre.

Kako sam više naklonjen ženskom tenisu, ne smije se zaboraviti ni fantastična Belgijanka, Henin

Roger.

Andy Roddick je bio najdrazi, sad ne pratim tenis toliko , osim kad reprezentacija igra

Dylan Dog je napisao/la: ↑

24 jun 2011, 19:07

Od aktivnih Tsonga

Najdrazi svih vremena:

Krasan "omaž" Ozma za sjajnog Jo Wilfrieda Tsongu: https://sportklub.rs/blog/sasa-ozmo/zo- ... -najvecih/

Jednostavno, ko je živeo u eri Velike trojke – ili Velike četvorke, ako računamo i Endija Marija – imao je najtrnovitiji mogući put do velikih trofeja. I češće bi čovek ostao zapetljan u trnju i poražen, nego što bi se iskobeljao i došao do cilja, pa makar i sa ranama.

„Da budem iskren, voleo bih da njih četvorica nisu postojali“, našalio se Conga, koji je drugom prilikom rekao da mu je čast što je igrao u najjačoj eri tenisa.

Šta se dogodilo u Parizu?

Ogromnu je šansu Conga propustio za još jedno grend slem finale, bilo je to 2013. na Rolan Garosu, kada je nekarakteristično ravnodušnom igrom izgubio od Davida Ferera 6:1, 7:6 (7-3), 6:2.

„Velika je šteta što tada nije bilo mnogo publike na tribinama – ljudi su izašli napolje, jeli i pili posle meča Nadal – Đoković. Trebalo je da bude naelektrisano i glasno, a bilo je sramotno tiho. Trebalo je da dobije Ferera, ali bi ga Nadal ’ubio’ u finalu“, kaže francuski novinar Sedrik Ruket i dodaje:

„Sudbinsku šansu je ispustio u finalu Australijan opena sa Đokovićem 2008. godine. Nikada nije dobio sličnu šansu, ali nikada i nije odigrao meč kao to polufinale s Nadalom“.

Po uspesima, imao je sličnu karijeru kao Tomaš Berdih, ali Conga je uvek važio za onog koji, na dobar dan, ima šansu da napravi iznenađenje i da pobedi nekoga od najvećih.

Trijumf nad Nadalom u Melburnu ostaće verovatno najveći u njegovoj karijeri, pogotovo zato što mu je doneo jedino grend slem finale, a ukupno je s Rafom imao skor 4-10.

Federera je dobio šest puta u osamenaest međusobnih okršaja, a jedna od tih pobeda bilo je nezaboravno četvrtfinale Vimbldona, kada je preokrenuo posle 0-2 u setovima i dobio sa 3:6, 6:7 (3-7), 6:4, 6:4, 6:4. Bilo je to i na radost Đokovićevih navijača, koji nisu želeli novi sudar sa Federerom posle poraza na Rolan Garosu.

Sa Marijem je imao najgori skor (2-14), ali su te dve pobede bile za pamćenje. U prvom kolu već spomenutog Australijan opena 2008, te u četvrtfinalu u Torontu 2014. godine, na putu ka jednoj od dve masters titule.




Sa Đokovićem je Conga imao skor 6-17, uključujući četiri vezane pobede u periodu 2008-2009, kao i četvrtfinale Australijan opena 2010. Ipak, njihov najupečatljiviji meč odigrao se u četvrtfinalu Rolan Garosa 2012. godine. Novak je počeo sa lakih 6:1, ali nošen spektakularnom podrškom domaće publike, Conga osvaja naredna dva seta sa po 7:5, a zatim propušta četiri meč lopte u četvrtom. Taj set Đoković osvaja sa 7:6 (8-6) i sa 6:1 u petom prolazi dalje.


Kao i mnogi iz te generacije, Conga je najčešće morao težim putem. Ako bi uspeo da pobedi jednog velikana, čekao bi drugi. To nije kukanje, to su činjenice. Zvezde su se poklopile 2014. godine u Torontu, kada je na putu do trofeja dobio Rože-Vaslana, Šardija, Đokovića, Marija, Dimitrova i Federera u finalu sa 7:5, 7:6 (7-3). Kada se mastersi budu osvajali narednih godina, setite se i uporedite kakvu je golgotu Žo-Vilfrid morao da prođe.

„Na kraju tog turnira bio sam skoro bolestan, potpuno iscrpljen“, priseća se Conga.

Pre toga, osvojio je još jedan masters, 2008. godine u Parizu. Tada je Federer predao Blejku u četvrtfinalu, Nadal predao Davidenku, a Mari izgubio od Nalbandijana. Congin put bio je Štepanek, Đoković, Rodik, Blejk i Nalbandijan u finalu.

Još se bori, ali teško ide. Nova u nizu povreda leđa spustila ga je na 263. mesto na svetu, a ni godine više nisu prijatelj: narednog aprila napuniće 37. U sezoni za nama dobio je samo jedan meč, a nije igrao od Vimbldona.

Uprkos svemu tome, još se ne predaje, a ostaje nada da će se oporaviti dovoljno da makar još jedan turnir odigra onako kako ume, na inspiraciju i želju.

„Bližim se kraju i sada shvatam da sam napravio nešto veliko. Za mene je to neverovatno. Naglašavam – za mene. Za druge ljude verovatno je to normalno, jer ima još mnogo ovakvih poput mene. Ipak, za mene je to čudo. Čudo. Biću srećan ako budem mogao ponovo da se takmičim. Ukoliko ne, biće to kraj jedne lepe avanture“.

Forhend paralela, akrobatski voleji, slavlje pokazivanjem palčevima na „prezime“, kao fudbaleri, šoumen na terenu i tih i šarmantan van njega.