Liverpool FC

Moderatori/ce: _dreamer_,Monolog,ribery,hammers,geronimo,rio_Ferdy88

Avatar
Geerroo
Postovi: 2171
Pridružen/a: 20 mar 2020, 00:07
Kontakt:

Re: Liverpool FC

Post Postao/la Geerroo » 30 jun 2020, 00:57

:ljepota:

ne može Jamieu niko opepeliti realno. :salut:

Avatar
fera
Postovi: 11006
Pridružen/a: 19 okt 2008, 02:22
Kontakt:

Post Postao/la fera » 30 jun 2020, 11:17

Zodiac je napisao/la:
28 jun 2020, 09:56
:cry:
YNWA je napisao/la:
25 jun 2020, 23:15
kumkalesic je napisao/la:
25 jun 2020, 23:10
Kada čekaš nešto dvije i pol decenije tačno ne znaš kako ovo proslaviti...prvo što mi pada na pamet uzet nekoliko dana bolovanja da sebi dođem od svega ovoga :shifty:
Jedno je sigurno,a to je da nisam mislio da ću ovo doživjeti za svoga života :)
Pa neka nam je s hajrom ovaj naslov i da naredni ne čekamo ovako dugo :)
Bio je red kume, zasluzili smo :D

Nekoliko sati nakon sto se @zodiac ozenio, Liverpool postade prvak Engleske, ne znam sta je cekao do danas :mrgreen:
Ovako je slađe :cool: :opaopa:
cestitke momcino nek bude sa srecom
You are someone else I am still right here

Avatar
mirgerr
Postovi: 2854
Pridružen/a: 29 nov 2016, 23:00
Kontakt:

Post Postao/la mirgerr » 30 jun 2020, 11:25

Pridruzujem se cestitkama. :D
"I wouldn't say I was the best manager in the business. But I was in the top one" - Brian Clough

Spamm

Avatar
gaston
Moderator
Postovi: 12267
Pridružen/a: 29 jun 2012, 22:40
Lokacija: Frankfurt
Kontakt:

Post Postao/la gaston » 30 jun 2020, 11:57

Sretno stupanje u brak @Zodijace. :salut:

Kad smo kod losih vijesti, Wisdom izboden u Liverpoolu.
U stabilnom je stanju.
Ima jedan klub, jedan tim, s tradicijom jakom, čiji verni navijači su povezani znakom.
Pa zato nikada ne brinu, jer znaju da u tami, dokle god da postoje neće hodati sami!
YNWA !

Be Water My Friend :)

Avatar
mirgerr
Postovi: 2854
Pridružen/a: 29 nov 2016, 23:00
Kontakt:

Post Postao/la mirgerr » 30 jun 2020, 12:25

mirgerr je napisao/la:
29 jun 2020, 11:50
mirgerr je napisao/la:
28 jun 2020, 10:02

Novi nastavak...
Mozzart feljton – Trideset Liverpulovih godina (4): Šaka dolara, par kauboja i klub pred bankrotom
Fokusiraj se na treninge i na tim koji imaš...

slika
Lane Jovanović, Vilson i Džo Kol sa Rojom Hodžsonom (©Reuters)

Stara je izreka da se porodična srebrnina prodaje samo jednom.

Ako si spreman da se odrekneš onoga što je najvrednije, neka to bude s pravim razlogom. I neka naredni vlasnik bude dobar čovek, onaj koji sve što su tvoja familija i svi koji su je poštovali decenijama sticali, neće pretopiti u ekspres-lonac ni prodati narednog vikenda na buvljaku.

Sve to je znao Dejvid Murs, većinski vlasnik Liverpula i naslednik imperije Littlewoods, koja je od prve kladionice izrasla u britanskog giganta ne samo za igre na sreću, već i za robne kuće.

Murs je bio jedan od onih starih vlasnika, kakvi su u klubovima Prve i Druge divizije postojali od prapočetaka fudbala pa sve do pojave Premijer lige i novca koji je počeo da se vrti oko ove igre.

Oni su kupovali timove ne da bi na njima zaradili, već da bi nešto vratili gradu i zajednici iz koje su potekli. Vlasništvo nad fudbalskim klubom tada nije bilo ni stvar prestiža ni pozitivnog finansijskog poslovanja, naprotiv.

Dejvid Murs je voleo Liverpul i obožavao je fudbal. Bila je to uistinu porodična stvar. Rođen je u tom gradu, njegov stric, ser Džon Murs, osnivač Litlvudsa, i njegov otac, Sesil Murs, imaju bistu u ovom gradu. Po Džonu Mursu, velikom dobročinitelju, zove se i univerzitet u tom gradu.

I to je Mersisajd: Džon Murs bio je gazda Evertona, a Dejvid Murs imao je akcije i u Evertonu i u Liverpulu, da bi 1991, tek što je nova fudbalska zora počela da rudi, preuzeo većinsku kontrolu nad crvenim gradskim klubom

Mnogo kasnije Murs će pričati, i biće i dalje onih koji brkajliji neće verovati, da je samo želeo najbolje za svoj voljeni klub.

Ako mu Junajted i njegova berza ili Arsenal i njegova ulaganja dotad nisu upalili alarm, dolazak Romana Abramoviča potpuno mu je ogolio da su došla neka nova vremena. Da Liverpul s njim, a brojao je već skoro deceniju i po, neće postati relevantan i neće se približiti Premijer ligi. Jer za predsednikovanja Dejvida Mursa bilo je nečuveno da se za bilo kog igrača izdvoji više od desetak miliona funti, a iako je “tapnuo” svoju čuvenu firmu, kintu za novi stadion, neophodan Liverpulu, jednostavno nije imao...
slika
Murs, Džilet i Rik Peri

Za one koji žele kraću verziju, sada je prilika da se izvuku samo sa jednim ili dva pasusa: te 2007, nakon skoro dve godine potrage i pregovora, Dejvid Murs prodao je većinski udeo u klubu dvojici Amerikanaca, Džordžu Džiletu i Tomu Hiksu. Ta 44 meseca koliko je par kauboja proveo na Enfildu bili su katastrofalniji nego što je iko mogao da zamisli. Porodična srebrnina ne da je otišla u bescenje, nego je postala žirant neobuzdanim trgovcima za koje su Del Boj i Rodni bili Rotšild i Rokfeler lično.

Klub je upao u tolike dugove da je glavni poverilac, Royal Bank of Scotland, pretila da će u oktobru 2010. proglasiti bankrot. Klub bi se u tom slučaju suočio sa oduzimanjem bodova. Dok se ta drama rešavala – na kraju i sudski – Liverpul je, posle bolnog poraza od Blekpula na Enfildu, zauzimao jedno od tri najniža mesta na tabeli Premijer lige.

Petu godišnjicu od čuda u Istanbulu i dvadesetu otkako je poslednji put uzeo titulu u Engleskoj, nekada najpoštovaniji i najugledniji britanski fudbalski klub dočekao je skoro kao beskućnik, sa trenerom kojem se smejalo pola Engleske, sa ekipom iz koje su pobegli svi koji su mogli da pobegnu, daleko od Lige šampiona, daleko od bilo kakvih velikih snova.

U tih nekoliko godina, ono što se dešavalo na terenu gotovo da nije bilo ni važno. Navijači su, umesto razglabanju o taktici i igračima, učili termine poput “leverage buyout” ili “asset management” (ni mi, pa da nas ubijete), a vesti o Liverpulu nalazili ne na sportskim stranama, nego u delovima novina i sajtova koji su se bavili privredom, politikom i kriminalom.

Bio je to građanski rat, svih protiv sviju, u kojem se, kao i u svakoj prljavoj borbi, lojalnost menjala preko noći, a najbolje prolazili isključivo profiteri.

Za svakog pristalicu Liverpula ovaj period, kada je onu mitsku pticu u grbu komotno mogao da zameni lešinar, predstavlja nešto između crne rupe i stresa koji ne biste poželeli ni najgorem neprijatelju.

To je onaj osećaj kada skoro zamrzite fudbal i sport, shvatajući koliko je sve laž i koliko niko ne vodi računa o onima koji su u vešto skrojenim izjavama za javnost uvek “najvažniji”.

No priča o tome (iako pomalo, upozoreni ste, dugačka) zapravo je skica za portret ne samo fudbalskog kapitalizma, storija o gramzivosti, iznevernim obećanjima, lažljivcima, prevarantima već, ipak, kao u onoj pesmi, veri da sutra, samo ako smo zajedno, samo ako se potrudimo, možda može da bude bolje.

Dejvid Murs je još 2004, pre nego što će se dogoditi Istanbul, ušao u pregovore oko prodaje kluba. Enfild je bio previše tesan za globalizaciju sporta, a pošto je situacija u tom delu grada bila takva da žitelji nisu dozvoljavali nikakve radove – dobro, koliko god da volite klub, verovatno ne žudite da vam svake druge subote horda pijanih momaka urinira po fasadi? – pa je jedino prihvatljivo rešenje (uz ono, odmah odbačeno, o zajedničkom stadionu sa Evertonom) bila gradnja novog objekta, futurističkog objekta u Stenli Parku.
slika
Stiven Džerard sve je vreme bio tu

Potencijalni stadion je delovao kao dobar mamac budućim investitorima – sagradi ga, prodaj pravo na ime i iznajmi sve one prateće objekte – i biće jedan od krunskih razloga što je na kraju Liverpul pao u ruke tandema raspojasanih Jenkija u, ne šalimo se, kaubojskim čizmama.

Prvi zainteresovani bio je Taksin Šinavatra, milijarder i tadašnji premijer Tajlanda, kasnije poznat i kao privremeni vlasnik Mančester Sitija i crnogorski državljanin (njegova sestra opredelila se za ovaj jači pasoš, srpski). Šinavatra, koji se predstavljao kao veliki fan Liverpula, imao je bizarnu ideju, da otkupi najmanje 30 odsto akcija kluba ali da vlasnik zapravo budu građani Tajlanda, koji bi sve finansirali kroz prihode od lutrije.

Druga ponuda bila je od biznismena Stiva Morgana, manjinskog akcionara čiji je životni san bio da postane predsednik Liverpula. Odbijen je pre svega jer je dao nisku cenu, a potom i zato što bi njegova akvizicija značila šut-kartu za Dejvida Mursa i izvršnog direktora Rika Perija, koje Morgan nije baš mirisao. (Kasnije će Morgan uspeti da preuzme jedan klub, ali biće to Vulverhempton, pre nego što ga proda Kinezima.)

Navijači Liverpula vole da misle da su moralne veličine što, kao i uvek, može i ne mora da bude istina, a Šinavatra je odbačen i zato što su se pobunili zbog vesti o učestalom kršenju ljudskih prava u njegovoj zemlji.

To je sasvim lepo, ali takvih glasova nije bilo godinu i malo jače kasnije, kada je papire Liverpula, uoči najavljenog preuzimanja, dugo češljao konzorcijum Dubai Investment Capital. Šeik Muhamed bin Rašid al Maktum takođe je bio veliki fan, i jutro nakon čuda u Istanbulu napravio je prvi kontakt sa Mursom i Perijem.

DIC je Mursu bio plan B – pre toga se dugo nadao da će Liverpul dopasti kandži milijardera Roberta Krafta, vlasnika Nju Ingland Patriotsa, i iako su njih dvojica bili dobri drugari, Kraft je ipak odlučio da ne uloži s ovu stranu Atlantika – a sve vreme mu se, uredno, javljao i Džordž Džilet.

Dečko iz Viskonsina Džilet je prvi veliki posao, tako makar govore one legende o “prvom milionu”, dobio zato što su investitori mislili da je potomak lika koji je napravio čuvene brijače.

Bio je čovek koji je dobro znao šta je uspon, a šta pad: nakon što je početkom osamdesetih pokupovao gomilu radio i televizijskih stanica, a potom i lanac mesara (kada će prvi put naleteti na čoveka po imenu Tom Hiks), bankrotirao je i ostao doslovno na ulici, samo da bi se ponovo vratio u sedlo.

Džilet je bio zaljubljenik u sport, skijao je čak i u poodmaklim godinama i imao hotel i sopstvenu stazu u Aspenu. Želeo je odavno da uđe u te vode, pa je nekoliko puta neuspešno nudio novac za Denver Nagetse i za hokejaški klub Kolorado Avalanš. A onda mu se osmehnula sreća: na tržištu su se pojavili Montreal Kanejdijens – u NHL-u ono što je Liverpul, barem do kraja 20. veka, bio u engleskom fudbalu – i Džiletu su se najzad poklopile karte.

Taj “soker”, o kojem su svi pričali, bio je sledeća velika stvar. Postoji taj Liverpul, rekli su mu, treba im novi stadion i treba im investicija, a mogu da donesu milijarde i milijarde.

Problem je samo što za inicijalni “čip” Džilet jednostavno nije imao dovoljno aduta.
slika

Nakon što su se Dejvid Murs i Rik Peri okanili razgovora sa Emiraćanima – otputovali su u Dubai redovnom linijom, pošto šeik nije želeo da plati privatni avion, a to je za Mursa, strastvenog pušača, bila velika patnja; i generalno Arapi nisu obigravali oko tog engleskog tandema – Džilet je ponovo krenuo u ofanzivu. Pozvao ih je u Montreal vodio ih kroz grad i kroz klub, pustio da sami razgovaraju sa zaposlenima i sa igračima, i svi su imali za šefa samo reči hvale.

Iako, što nije nevažno, Montreal od njegovog dolaska nije imao nikakvog uspeha na ledu.

Tom Hiks bio je druga vrsta biznismena. Slatkorečivom Teksašaninu su mediji i PR bili sve u životu i samo je iz tog razloga postao vlasnik Teksas Rendžersa, bejzbol kluba u koji je odmah, praveći “Galaktikose”, doveo tada najveću zvezdu Aleksa Rodrigeza. Ubrzo je sportskoj grani svoje korporacije dodao i hokejaški klub Dalas Stars.

Hiks je bio čovek koji se obogatio tako što je kupovao jeftino i prodavao skupo, ali uz jednu začkoljicu: to nikada, ili skoro nikada, nije bio njegov novac. Zadužio bi se na konto kompanije koju preuzima, a potom je utrapio za veliki profit. “Leverage buyout king ”, pisalo je na uramljenoj naslovnoj strani jednog magazina koja je visila u njegovoj radnoj sobi, skupa sa Matisovom slikom i, barem neko vreme, 3-D modelom nesuđenog stadiona Liverpula.

I još nekih fotografija na kojima je Hiks sa svojim najboljim drugarom i prvim komšijom, predsednikom Sjedinjenih Američkih Država, Džordžom W. Bušom...

Džilet je obrlatio Mursa, ubedivši ga da je dobar čovek i da mu je dobrobit Liverpula na prvom mestu, a onda je u sve uveo Hiksa, i dodatno išibicario Dejvida rekavši da je i Tom super tip i da garantuje za njega.

Murs možda i nije imao previše izbora, tada krajem 2006. i početkom 2007. Propali su pregovori sa svima, a već je napravljena narudžbenica za čelik za novi stadion, na celih 12.000.000 funti.

I onda ti Yanks pružaju ruku i govore ti “Lopata će u zemlji biti u narednih 60 dana”, a Murs i Peri im prihvataju stisak i ne traže pisanu garanciju da neće dizati kredit na konto kapitala Liverpula (ono što su radili Glejzeri u Junajtedu), već umesto toga dovode Stivena Džerarda i Džejmija Karagera da se sretnu s novim gazdama i da aminuju ono što je već, praktično, odlučeno.

Lako je biti general posle bitke i novinar deceniju i kusur kasnije. No činjenica je da su navijači Liverpula sa entuzijazmom dočekali vesti o novom stadionu i da su gazde – iako bizarni kako to samo Ameri kad pričaju o “sokeru” umeju da budu, sve sa paradiranjem tim čizmama po svetoj travi Enfilda – dočekane aplauzima.

Još kad su ispalili napamet naučene ali dozlaboga šarmantne izjave o tome da su oni samo “čuvari Liverpula” i da su svesni da ovo nije “franšiza”, već klub za kojeg živi toliko miliona ljudi širom sveta....

Za tu blagonaklonost postojali su i kulturološki uslovi: grad je tokom čitave istorije gledao na Zapad, preko Irske, u Ameriku, odakle su dolazile ne samo poslovne prilike, nego i kultura, na čelu sa muzikom. Nije čudno da su se baš ovde prvo, na celom Ostrvu, primili skifl i rokenrol zvuci koji će šezdesetih biti pretvoreni u “Mersey Beat”. Liverpul se ponosio time da je kosmopolitski i otvoren, a na Amerikance se pomalo gledalo kao u onom našem filmu kad stigne “babl-gam”...

Uostalom, da se makar malo vratimo tamo gde je najlepše, na fudbalski teren, početkom 2007. sve je i dalje izgledalo okej za Liverpul. Rafael Benitez vodio je tog proleća klub do još jednog evropskog finala, a očekivalo se da će ulaganja, pre svega, da budu u igrački kadar, kako bi se ušlo ravnopravno u borbu za titulu.

Već do kasnog proleća medeni mesec je počeo da kopni. Nakon izgubljenog “revanša” s Milanom u Atini, Benitez uopšte nije pričao o tom meču, već o potrebi da se investira u tim.
slika
Fernando Tores

Tog leta bio je ispoštovan. U klub je, kao najveće pojačanje u 21. veku do tada, stigao Fernando Tores. Došli su i Havijer Maskerano, Rajan Babel, Josi Benajun i Lukaš Leiva, uz igrače poput Škrtela i Voronjina, i to što neki nisu bili dovoljno dobri za prvi tim ne može se, zaista, staviti na dušu Hiksa i Džileta.

Sve drugo može. Obećanog lopatanja na novom stadionu nije bilo, a ujesen 2007. tikva je pukla. Tada se u medijima pojavila priča da su se Hiks i Džilet sreli sa Jirgenom Klinsmanom i ponudili mu da zameni Beniteza na klupi Liverpula.

Negde baš tih dana, praveći se da ne zna za Klinsmana ili upravo zato, Rafa Benitez poslao je mejl gazdama sa pitanjem koliko će mu novca biti obezbeđeno za zimski prelazni rok.

Odgovor je stigao, napisan verzalom i u jednoj rečenici: “FOKUSIRAJ SE NA TRENINGE I NA TIM KOJI IMAŠ”.

Naredni meč Liverpul je igrao u Njukaslu, a na konferenciji uoči utakmice videlo se, više nego ikad, da je sve otišlo dođavola. Benitez je kasnio 35 minuta, a kada se pojavio, dao je najbizarnije odgovore u svojoj karijeri. I najteže ili najlakše, kako se uzme.

To je izgledalo ovako:

Novinar: Koliko ćete imati para za januarski prelazni rok?
Benitez: Kao i uvek, fokusiran sam na treninge i na tim koji imam.

N: A kakvi su vaši dugoročni planovi?
B: Moji planovi su da budem fokusiran na treninge i na tim koji
imam.
N: Očigledno vam nešto smeta?
B: Kao i uvek, fokusiran sam na treninge i na tim koji imam.
N: Imate li nešto da poručite?
B: Da, to da sam fokusiran na treninge i na tim koji imam.
N: Da li je ugrožena vaša pozicija u klubu?
B: Sada sam fokusiran na treninge i na tim koji imam.
slika
Rafael Benitez

Trajalo je to, i trajalo, i manje od godinu dana od onog paradiranja bilo je jasno da je izmet velikog teksaškog bika udario u skauzerski ventilator. Već u januaru 2008. napravljen je “prvi plan refinansiranja” (kad god čujete taj izraz, be'šte glavom bez obzira) po kojem je sa 105.000.000 funti Liverpul garantovao vraćanje kredita instituciji Royal Bank of Scotland.

Tada su se na Kopu pojavile prve zastave na kojima je pisao “Yanks Out”, a u pabu po imenu Sandon prvi put se sastala neformalna grupa koja će prerasti u pokret simbolične skraćenice i imena “Spirit Of Shankly” i početi svoju borbu, što će na kraju stići i do naslovne strane lista Wall Street Journal.

Jedna od najluđih priča iz tog doba, koja sasvim lepo opisuje na šta je ličila situacija u klubu i kakvo je bilo raspoloženje navijača, bilo je kada je jedan član grupe SOS pronašao adresu i poslao mejl sinu Toma Hiksa, Tomu Hiksu Junioru, sa pitanjem šta planiraju da urade sa klubom. “Blow me, fuck face. Go to hell. I'm sick of you”, glasio je odgovor koji je nekoliko nedelja radovao britansku štampu.

Blow-me-fuck-face-gejt pokazao je sav intenzitet otvorenog i krvavog građanskog rata na Enfildu.

Prvo su se posvađali – i prestali da komuniciraju – Džilet i Hiks, a i jedan i drugi želeli su da probleme svale na doskorašnjeg partnera, sada rivala. Nisu prezali da u tome koriste sve pijune, uključujući i Dejvida Mursa, Rika Perija, ili Džerarda i Karagera.

Rafael Benitez se posebno loše snašao: u želji da osigura svoju poziciju i da udari kontru Periju, priklonio se Hiksu, a umesto da zaista bude fokusiran na treninge i tim koji ima, više je vremena provodio u zakulisnim radnjama i podmetanju noge.

To nije promaklo igračima. Iako je Liverpul 2008. završio kao četvrti i ispao od Čelsija u polufinalu Lige šampiona – kakvo je to finale, sa Junajtedom u Moskvi, moglo da bude! – iako je Fernando Tores toliko opčinio Mersisajd da su svi počeli da pričaju španski, i iako je naredne sezone bio najbliži tituli što će biti u prvoj deceniji 21. stoleća, pukotine je već bilo teško zakrpiti.

Prvo one međuljudske i fudbalske. Benitez je u leto 2008. želeo po svaku cenu da dovede Gareta Berija iz Aston Vile, i bio je spreman da žrtvuje Ćabija Alonsa. U paketu sa Berijem planirao je da pazari Robija Kina, ali isključivo kao dodatak. Na kraju Beri nije dogovorio transfer ni platu (otići će u Mančester Siti), a Robi Kin je došao protivno Rafinim željama i ovaj jedva čekao januar da ga, po cenu gubitka nekoliko miliona, vrati u Totenhem.

Sa samo jednim špicem, i uprkos dva poraza, Liverpul je završio na drugom mestu, četiri boda iza Junajteda.
slika
Liverpulov tim s kraja prve decenije 21. veka

Narednog leta, 2009, Benitez je ubeđivao sve da je to “ta” sezona i da ga podrže još jednom. Ćabi Alonso je zgrožen otišao, a na njegovo mesto doveden je Alberto Akvilani, kao simbol loših procena Beniteza i njegovog tima. (Nije da ih je tih godina bilo malo: Andrea Dosena, Glen Džonson, Sotiris Kirjakos, Albert Rijera, Milan Jovanović, Kristijan Poulsen, Pol Končeski...)

Za sve to vreme, Hiks i Džilet su, svako ušančen u svom zamku, pokušavali na sve načine da prodaju Liverpul i da i dalje ostvare profit. Ali, dugovi su se gomilali, a RBS je bila sve manje voljna da ih servisira. Sve dok nije praktično preuzela klub i na njegovo čelo dovela Martina Broutona, da ga spremi za prodaju.

U avgustu 2010. Brouton je flertovao sa kineskim investitorom Kenijem Hvangom i sirijskim biznismenom Jahjom Kirdijem; da bi u oktobru na scenu stupili Piter Lim (sada vlasnik Valensije) i konglomerat New England Sports Ventures (sada Fenway Sports Group). Vreme je isticalo, Hiks i Džilet pokušavali su na sve načine da ospore prodaju i osiguraju još neku pozajmicu, tvrdeći da je 300.000.000 funti, koliko je ponudio NESV, suviše malo.

Stvar se rešila 13. oktobra 2010, u Višem sudu u Londonu, koji je doneo odluku da RBS može da proda Liverpul. Između Pitera Lima i još jednih Amerikanaca – koji su izgledali makar poštenije – privremena uprava odabrala je drugu opciju.

Bankrot je izbegnut.

Jenkiji su mrtvi, živeli Jenkiji.

Bila je to jedna od retkih pobeda na dvadeset godina od poslednje titule. U junu 2010. Rafael Benitez je otišao, Hari Rednap se samo nasmejao i okrenuo glavu (što dovoljno govori o tadašnjoj privlačnosti Enfilda), a na krilima evropske odiseje Fulama na klupu Liverpula seo je Roj Hodžson.

Internetom i dalje kruži fotografija prvih 11 koje je iskusni (i netrofejni) trener izveo na svom debiju, protiv Rabotničkog: Kavalijeri – Keli, Ager, Kirjakos, Škrtel – Lukaš, Spiring, Akvilani, Jovanović, Amu – Ngog.

U septembru, Liverpul nije zabeležio nijednu pobedu u Premijer ligi. U oktobru, pobedio ih je Blekpul na Enfildu. U januaru 2011, vratiće se Keni Dalgliš, ali će otići, bled u licu i sa razočaranim pogledom, Fernando Tores.

Ali oblaci kao da su se ipak razišli. Hiks i Džilet bili su ružna prošlost. Tom Verner i Džon Henri sa njima su delili samo pasoš.

Klub je preživeo, i to je bilo najvažnije. Pred njim je bila nova decenija, treća bez titule.

A u njoj Keni, Brendan Rodžers i, na kraju – ili na početku? – jedan sasvim poseban Nemac.

(Kraj trećeg dela)

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta.


https://www.****.com/fudbal/vesti/mozzart-feljton-%E2%80%93-trideset-liverpulovih-godina-4-saka-dolara-par-kauboja-i-klub-pred-bankrotom/360475
Peti...
Mozzart feljton – Trideset Liverpulovih godina (5): Klizanje
Doba Hodžsona, Dalgliša, Rodžersa i niz promašenih investicija

slika
Džerardova tuga posle klizanja protiv Čelsija, © Reuters

Danas, kada grad i oni koji ga vole i dalje slave 19. titulu prvaka Engleske i prekid posta dugog tri decenije, danas je lako reći da su svi ti “zamalo” pokušaji bili samo pohotna predigra i da je vredelo čekati na pravu stvar. Da su trenuci u kojima okrzneš trofej taman toliko da si svestan koliko bi ti sreće udelio morali da se dese, i da to nema nikakve veze, jer je sve vodilo ka ovome.

Tako možda funkcioniše ljudski mozak, ili makar srce fudbalskog navijača, ali ne i fudbal, zaista.

Jer onda bi trebalo reći da nema veze ona jedna sezona kada je Liverpul došao tu, na jedno klizanje ili na jednu crnu rupu na Selherstu a da je ipak sve kako je moralo biti, i da je postojao neki veliki plan sudbine ili američkih gazdi za erupciju sreće u bizarnom junu 2020.

A ko bi to smeo da kaže Džejmiju Karageru i Stivenu Džerardu, ikonama kluba koje nikada neće osetiti kako je to doneti svom gradu pehar Premijer lige? Ovom prvom sigurno ne, i još sigurnije ne u lice...

Pa i Brendanu Rodžersu, čiji je turbulentni mandat obeležio prvu polovinu druge decenije, zaustavivši se na korak od pozlaćenih kapija raja?

Istovetno je lako danas govoriti o benevolentnim gazdama koji su došli sa Zapada i uradili ono što Tom Hiks i Džordž Džilet nisu hteli ni znali; na nedavnoj anketi koju je sproveo onlajn časopis The Athletic, dobar deo navijača kliknuo je na opciju “Fenway Sports Group” na pitanje ko je najzaslužniji za uspon kluba.

Istina je, naravno, negde između.

Decenija je počela prelomnim događajima: Tom Verner i Džon Henri preuzeli su rukovođenje posrnulim velikanom, po okončanju kratkog i pretužnog mandata Roja Hodžsona na klupu je seo legendarni Keni Dalgliš, ali nije trebalo biti tajnovid, niti prilježno duvati u jogurt pa shvatiti da FSG nije tu da obaspe Enfild milijardama dolara, niti da će put biti bez svojih krivina, ako se put uopšte i nazire.

Henri i Verner imaju zanimljive, mada umnogome različite životne priče. Prvi je rođen 1949. u Ilinoisu, ali se brzo preselio u Arkanzas i odrastao na farmi soje koju su držali njegovi roditelji.

Bio je lud za bejzbolom, no mučila ga je astma pa nikada nije uspeo da se zaista okuša u igri. Zato mu je mnogo bolje išlo predviđanje budućnosti: zgrnuo je bogatstvo na berzi a ljubav prema sportu ovaplotio je kupovinom namučenih Boston Red soks, čuvenog bejzbol kluba kojeg je morila “Bambinova kletva”.

Svega dve godine nakon što je Henri sa partnerima došao na čelo Red soksa, sastav je osvojio pehar šampiona i prekinuo čekanje dugo 86 godina.

Godinu dana mlađi Verner oduvek je bio urbaniji tip, a milione i milione udeliće mu televizija. I u Srbiji su jako popularne bile serije poput “Treći kamen od Sunca” ili, naravno, sada zbog glavnog glumca ukaljani “Kozbi šou”, a Verner je bio njihov ponosni producent.

Najvažniju ulogu u Liverpulu preuzeće mlađi partner Majk Gordon, čija će ideja biti dovođenje Majkla Edvardsa na mesto sportskog direktora – o tom tandemu još ćemo pričati – ali za to što su Amerikanci od onih drugih Amerikanaca pazarili klub najviše zasluga ima jedna žena.

Linda Picuti, čiji je profil omiljen na Instagramu kod brojnih navijača Liverpula – i nećemo pogrešiti ako kažemo da u kategoriji fanova preovlađuju muškarci – nagovorila je svog supruga da se na jednom sastanku vlasnika bejzbol klubova obrati Tomu Hiksu i pita ga da li bi i po kojoj ceni prodao Liverpul.

Moguće je da je to bilo zbog porekla, a moguće je i da je u biznisu dobra taman koliko i njen muž, no Linda Picuti znala je koliki zalogaj, ma i ako je delovao bajato ili nezaslađeno, predstavlja Liverpul.

U to vreme, Džon Henri, koji će postati većinski vlasnik kluba, priznavao je da ne zna “apsolutno ništa o engleskom fudbalu”, dok je Tom Verner, budući predsednik, iskreno govorio da je možda samo nekad čuo za taj Liverpul, ali je bio vrlo svestan novca koji se okreće u “EPL”, kako je zvao Premijer ligu. Ah, da, znao je i da tamo postoji i da je bitan neki Mančester junajted.

Novi list okrenut je manikiranom rukom s nalakiranim noktima, ali je okrenut, i to je bilo najvažnije crvenoj armiji, izmorenoj posle duge rovovske, pa tenkovske bitke, nalik onoj kod Kurska. I izvojevane pobede, nadali su se ne Pirove, za dušu kluba.
slika
Roj Hodžson i Fernando Tores, © AFP

Kad smo kod novog lista i novog režima, prva utakmica u 2011. godini govorila je mnogo o onome što je bilo i tek malo o onome što će doći. Prvi januar je tradicionalno praznik fudbala u Engleskoj, navijači razbijaju mamurluk na stadionima (zato su te utakmice još tiše od prosečnog odsustva decibela na tribinama) i podrazumeva se da će tribine biti pune.

Na Enfildu je protiv Boltona – koji je čak i poveo, pogotkom Kevina Dejvisa, pre nego što Fernando Tores i Džo Kol okrenu – bilo najmanje deset hiljada praznih stolica. Govorilo je to i o premoru od onih političkih i ekonomskih zađevica koje su razjedale klub nekoliko godina, ali i o tome da će, ovog puta, poverenje navijača morati dobrano da se zasluži.

No možda najviše o totalnom krahu koncepcije Roja Hodžsona. Čak i kada je pobeđivao, a nije pobeđivao mnogo, njegov sastav nije delovao kao da zna šta radi, niti su igrači imali predstavu gde treba da stoje. Srpskim sportskim žargonom rečeno “iskusni sportski radnik ” više je ličio na vuka kojeg su lovci toliko izmorili da može da ga dotuče i obična toljaga – što se i dogodilo, vrlo brzo, u vidu Blekburn Roversa – nego na poliglotu koji zna sve smicalice ovog sporta.

Skoro deceniju kasnije, taj isti čovek stajaće na istom stadionu, ovog puta u delu predviđenom za gostujuće menadžere i, iako to tada neće znati, prvi čestitati Jirgenu Klopu na zvanično osvojenoj 19. tituli. A koliko mu grad nije prijao videće se i po tome što je, čak i posle korone, čak i duboko u osmoj deceniji života, izgledao fizički bolje nego u bilo kom trenutku dok je bio na klupi Liverpula.

Drugog dana pravoslavnog Božića 2011. Hodžson će napokon otputovati, a savetnici “New England Sports Ventures”, kako se tada zvala firma, napraviće možda i jedini mogući potez, ma koliko delovao populistički.

Na klupu se, dvadeset godina pošto je otišao sa tog mesta – iako iz Liverpula nikada ne bi mogao da ode – i duže od deceniju pošto je obavljao ikakav posao kraj ivice terena, vratio Keni Dalgliš.

Dalgliš je tolika ikona kluba da ne bi mogao da pokvari svoju reputaciju sve i da je izašao na prvu utakmicu u dresu Mančester junajteda i rekao svojim igračima da šutiraju na pogrešan gol, ma i tada bi mu se Kop poklonio, i zato jeste razumljivo bilo što je uprava posegla za njim.

Trebalo je vratiti navijače na stadion i pokriti promaju koja je i dalje duvala u strukturama kluba, i vertikalno i horizontalno i dijagonalno i u kovitlacu, a ko bi to bolje umeo od nekoga na pomen čijeg imena kreće plima nostalgije? (Zanimljivo je, i vrlo uporedivo, ono što je svega mesec dana pre toga uradila Crvena zvezda, kada je za šefa struke postavila Roberta Prosinečkog...)

No sve i da je bio naredan za moderni fudbal, teško da bi Dalgliš išta mogao da uradi, posebno u trenutku kada je, poslednjeg dana prelaznog roka, posle mnogo obrta i inaćenja, Liverpul napustio Fernando Tores.

Gazde nisu bile do kraja bez ambicije, što je pokazano preusmeravanjem novca koji je stigao u koferima Romana Abramoviča za pojačanja u špicu. Stigli su Luis Suarez iz Ajaksa i, u rekordnom transferu, Endi Kerol iz Njukasla, i malo je reći da su im se sudbine u klubu i u karijeri razlikovale...

Toresov odlazak boleo je i jer je rumeni dečak koji je odrastao pred očima navijača zaista bio njihov miljenik, no mnogo više jer je označavao kraj jedne ere, kraj proklamovanih ambicija, racionalni pozdrav od pomisli da bi Liverpul opet mogao da se umeša u borbu za titulu.

Zato su emocije bile povišene, puls na granici infarkta, zato je preko noći od Izabranog postao Juda.

Slatka osveta dogodiće se svega nekoliko dana po njegovom odlasku: Liverpul je gostovao Čelsiju, Danijel Ager će laktom udariti dojučerašnjeg drugara i to će izazvati aplauze i psovke i povike “Trebalo je da ostaneš u pravom klubu”; a Raul Meireles uspeo je da iskoristi jednu od svega dve šanse Liverpula i obezbedi tri boda na Stamford bridžu.
slika
Dalgliš je doveo Kerola i Suareza, © AFP

Nešto kasnije, Liverpul će se izmiriti sa ljubljenim Nandommožda, a i takav je mozak fudbalskog navijača, i zato što nikada posle Tores neće biti ni prineti onom Toresu koji je očarao Premijer ligu u crvenom dresu – i već 2015, u dobrotvornom meču koji su organizovali Džerard i Karager, čula se ona stara pesma o “dečku iz sunčane Španije”. Nije odmoglo ni kada se čula njegova istina o tom pretponoćnom begu Abramovičevim helikopterom.

“Niko mi, dok je trajala drama o dolasku novih vlasnika, nije rekao da želi da ostanem. Klub je bio u haosu. Svi dobri igrači su odlazili, tim je bio sve slabiji. Kada sam pitao sportskog direktora Damijena Komolija da li će dovesti nekoga, on mi je rekao da dovode Luisa Suareza, ali da moram i ja da ostanem, pošto Suarez nije igrač koji postiže mnogo golova. Suarez ne postiže golove? To govori mnogo o njima...”, ispovedio se Tores Sajmonu Hjuzu u knjizi “Ring of Fire”.

Tores nije želeo da ode: u ekipi je i dalje bilo dosta Španaca, bio je kralj grada, a tu mu se rodio i sin, ali gazde su i dalje tumarale.

“Onda su krenule da se pojavljuju priče u novinama. Pustili su mene da budem glavni krivac, izdajnik. A istina je da sam pričao sa svima njima, jedan na jedan, i da sam svima rekao da bih želeo da budem tu ukoliko postoji plan da opet budemo veliki. Niko mi nije rekao da treba da ostanem jer me žele i jer sam im potreban. Rekli su mi da treba da ostanem jer trenutno nemaju nikog drugoga...”

Naredna sezona, prva cela sa Kenijem, doneće i trofej Liga kupa – iako je na jedvite jade, na penale, savladan drugoligaš Kardif – ali tek osmo mesto u prvenstvu, koje će biti okončano stravičnom serijom od devet poraza na 14 utakmica, među kojima su bili i kiksevi protiv Vest Bromviča i Vigana na Enfildu, Fulama i Svonsija u gostima, uz tek poneku svetlu tačku, poput het-trika Džerarda u gradskom derbiju u martu 2012.

Keni je krenuo da čisti ekipu od promašenih pojačanja – otišli su legendarni Pol Končeski, te Kristijan Poulsen, Filip Degen, Milan Jovanović – ali se i dalje trošilo nemilice i neplanski. Sedam miliona funti izdvojeno je za mladog Urugvajca Sebastijana Koatesa, isto toliko za okrugli stomak Čarlija Adama, čak 20.000.000 za Stjuarta Dauninga.

Pa ipak, da ste, do pre samo godinu dana, pitali nasumičnog navijača Liverpula koji je bio najgori Kenijev transfer, glasovi bi bili unisoni: šesnaest – verovatno uz dodatak “j...nih šesnaest!” – miliona funti za dvadesetogodišnjaka iz Sanderlenda po imenu Džordan Henderson.

“To je onaj što ne ume ni da hoda”, kako je to jednom rekao ser Aleks Ferguson...

Liga kup jeste bio trofej, i ostaće jedini sve do Madrida 2019, ali nije mogao da posluži kao dovoljno zamašan smokvin list da prekrije haotične rezultate u ligi i Keni Dalgliš je otišao.

Okej, bilo bi to previše pojednostavljeno objašnjenje. Ono što se stvarno dogodilo, i ono što je bilo posle, govorilo je mnogo o načinu poslovanja koterije oko Vernera i Henrija.

U Bostonu su bili svesni vrednosti i važnosti Kenija Dalgliša, ali do njih su dopirali brojni glasovi koji im se nisu dopadali. Keni je provodio previše vremena na terenu za golf, pričalo se, a na onom pravom terenu i na treninzima sve je padalo na pleća asistenta Stiva Klarka.

Mnogi igrači, isprva tiho, a onda sve glasnije, žalili su se da nisu uopšte mogli da razumeju šta Dalgliš priča, pošto je, uprkos tome što je četiri decenije živeo u Birkdejlu, i dalje govorio teškim glazgovskim akcentom. Jednako su umeli da ćućore da uopšte nisu pripremljeni za naredne protivnike. O akvizicijama smo već pričali...

Baš negde te godine, u svetu je bio veoma popularan film “Moneyball”, u kojem je igrao Bred Pit. Tumačio je ulogu Bilija Bina, generalnog menadžera bejzbol tima Okland Atletiks, koji je, u nedostatku novca, koristio napredne sisteme merenja i analize da skautira i dovodi igrače.
slika
Brendan Rodžers, © AFP

Džon Henri, veliki ljubitelj bejzbola, obožavao je taj pristup i želeo je da Bina još 2002. privoli da dođe u njegov Boston. Kada mu to nije uspelo, odlučio je da imitira njegov pristup. Red soksi su napredovali iz godine u godinu, a Henrirekosmo već da nije bio verziran za “soker” – želeo je da i njegov fudbalski klub poštuje ista pravila, i da se potencijalna pojačanja provlače kroz što više tabela.

Da bi to imalo smisla, bio je neophodan čovek koji će biti mlad, napredan, sklon računarima i tabletima i pametnim telefonima. I možda ne toliko nadobudan...

Postojala su dva “pika” na radaru Majka Gordona, koji se sve više pitao u hijerarhiji i koji je uručio zahvalnicu Keniju Dalglišu i otkaz sportskom direktoru Damijenu Komoliju. Potonjem je najviše zamereno što je odobrio dovođenje Endija Kerola uprkos sklonosti ka povredama koje dugokosog momka sa severa Engleske nikada neće prestati da muče.

Jedan je bio Roberto Martinez, mladi menadžer Vigana, koji je uz minimalni budžet u nefudbalskom gradu uspevao da se tuče sa mnogo izdašnijim klubovima i da igra atraktivno; drugi je bio Brendan Rodžers, koji se na sličan način nametnuo u Svonsiju.

Već tada, Gordon je bio svestan da postoji još jedno, možda i pravo, možda najpravije rešenje za Liverpul. On je stidljivo poželeo Jirgena Klopa, ali Liverpul je tada, i to na jedvite jade, uspeo da se vrati u drugo po važnosti evropsko takmičenje, dok se Nemac polako spremao za Englesku, ali ne za Liverpul već za Vembli, gde će igrati svoje prvo finale Lige šampiona.

Majk Gordon će u leto 2012. napraviti dva važna transfera. Jedan je mogao da donese, i zamalo jeste, titulu već u drugoj godini, i to je bio trenutak kada je, između ostalog i zahvaljujući tome što je imao plan napisan na 180 stranica i što je govorio o tome da je rođen za klub, na mesto menadžera doveden Severni Irac koji je napravio ime u Velsu, Brendan Rodžers.

Drugo pojačanje, na duže staze mnogo važnije – iako bi sada baš Brendan Rodžers ironično frknuo – bio je Majkl Edvards. Sada ga zovu “kraljem transfera” i sabiraju za koliko je miliona funti uspeo da zavalja “mrtvo tkivo”, ali Edvardsov put do slave i priznanja, posebno kada je na kormilu bio Rodžers, nije bio tako jednostavan.

Rodžers je, i pre nego što je stavio veštačke zube i počeo redovno da posećuje solarijum, odavao utisak čoveka koji je jako želeo da se dopadne, bilo nadređenima, novinarima, navijačima ili igračima. Kao i svi s takvim ambicijama, i on je umeo da deluje licemerno, a procep između onoga što govori i onoga kako se ponaša bio je gotovo opipljiv.

Znao je napamet da uči mudre citate ne bi li briljirao na konferencijama za medije, a umeo je i sebe da uzdiže preko svake mere.

Samo jedan od primera je kada je na sastanku sa osobljem kluba rekao da želi da svi budu jedna velika porodica, jer je i on “posvećeni porodični čovek”. Svega godinu dana kasnije, ostavio je svoju suprugu zbog mnogo mlađe devojke koja je radila na bukiranju karata u klubu. Iako to nije bio neki veliki tabloidni skandal, njegov kredibilitet bio je uzdrman. Za Skauzere važi da će vas prihvatiti čak i ako se ne slažu s vama, dok god ste iskreni, pa je Rodžers često izgledao kao da ne razume grad.

Drugom prilikom, u svlačionici je izveo jeftini bleferski trik sa tri koverte (“Držim u ruci koverte u kojima su imena tri igrača koji će nas sve izneveriti ove sezone. Nemojte da budete među njima...”), što je posebno šokiralo igrače, pre svega “staru gardu”.

Tih godina Liverpul je bio predmet sprdnje i zbog čudnog delanja na pijaci. Iako je Rodžers tvrdio da je krajnja odluka na njemu – kasnije će govoriti da nije bila – i iako je Majkl Edvards sve više ulazio u posao, u javnost je poslata slika da postoji neki “transfer komitet”.

Mi na ovim prostorima imamo asocijacije na “komitete”: grupa ljudi koja sedi, prepire se i ne odlučuje ništa – po principu, “ako hoćeš da nešto ne uradiš, a ti oformi radnu grupu” – a tada će i Premijer liga saznati da to tako može i da to tako ne biva.

Prve Rodžersove sezone Liverpul je završio kao sedmi, što je bilo tek za stepenicu više nego pod Kenijem, a u Ligi Evrope je ispao u prvom prolećnom krugu, od Zenita. Dovedeni su Fabio Borini, Danijel Staridž, Felipe Kutinjo (za siću, iz Intera), ali i čovek kojeg će, što mu ni do danas mnogi neće oprostiti, Rodžers nazvati “velškim Ćavijem”. Džo Alen, bradom i bradom...

Džerard je davao sve od sebe, Staridž pomalo tercirao, ali sem Luisa Suareza, kojeg su počeli da muče pundravci nalik onima koji su skoptisali Fernanda Toresa nekoliko godina ranije, i na kojeg je oko, između ostalog, bacio Arsenal, nije bilo drugog igrača koji bi povukao.

Naredna sezona bila je čudo, u svakom smislu. I danas je teško objasniti kako se zaista dogodilo da Liverpul dođe toliko blizu snu, na 25. godišnjicu od Hilzbroa.

Luis Suarez nije želeo da trenira, a sem toga je bio kažnjen zbog ujedanja Baneta Ivanovića i nije nastupio (čak i kada je Džerard uspeo da ga izmiri sa Rodžersom) na prvih šest mečeva; u klub su tog leta stigli Luis Alberto, Tijago Ilori, Jago Aspas, Mamadu Sako, Simon Minjole i Kolo Ture (i samo poslednja dvojica predstavljali su kakvu-takvu dodatnu vrednost), bio je na pozajmici i Viktor Mozes, ali je Liverpul igrao kao u transu.

Trideset jedan gol Luisa Suareza, 21 pogodak Danijela Staridža, 13 komada Stivena Džerarda, devet mladog Rahima Sterlinga, sa Kutinjom koji je vukao sve konce.

Liverpul nije kontrolisao mečeve te sezone, Liverpul nije kontrolisao ništa, a ponajmanje ludu urugvajsku glavu; samo bi izleteli na teren i u prvih petnaestak minuta jurcali kao ludi. A onda bi u narednih 75 jurcali još luđe, nekad i bezglavo, nekad i potpuno kontraproduktivno.

Bilo je tu 6:3 sa Kardifom, pa 5:3 sa Stoukom, pa 4:3 sa Svonsijem, pa 3:0 na Old Trafordu, 5:0 na Vajt Hart Lejnu. Bio je to bezumni trans za koji je Brendan Rodžers bio zaslužan tek nešto više od svakog poludelog navijača Liverpula koji se drznuo da veruje da je moguće.

Kada je na pet kola do kraja u još jednom ringišpilu srušen glavni rival Mančester Siti, a onda potučen i Norič, isto sa 3:2, činilo se da je sve rešeno i da će Brendan Rodžers, od svih ljudi, doneti toliko željeni pehar.
Ovo ne sme da nam izmakne”, vikao je kapiten Stiven Džerard posle tog meča sa Sitijem.

Iskoristio je istu reč koja označava i klizanje...

Onda se na Enfildu, datum je 27. april 2014, ukazao Murinjo. Možete o Portugalcu pričati ovako i onako, ali njegov Čelsi na tom meču nije bio u najjačem sastavu – recimo, igrao je izvesni Mohamed Salah, koji nije ostavio preveliki trag u plavom delu Londona – i Liverpul je imao samo sebe da krivi.

Ovako je to zabeleženo na jednom drugom mestu:

Bilo je nečeg poetskog, gotovo pravednog, u tome što je taj poraz od Čelsija skrivio direktno kapiten. Što se baš on – a ne neki preplaćeni legionar, ne neki nesnađeni stranac, ne neki junoša kojem je data šansa da zablista – okliznuo i predao loptu Dembi za laganu egzekuciju.

Neko drugi ne bi podneo lavinu sprdnje koja je usledila; nekom drugom navijači bi zamerili dovoljno da mu obore samopouzdanje do Marijanskog rova i polako ga izguraju iz kluba; Džerard je dovoljno mudar da zna da nema velike ljubavi bez velike patnje, ni velikih dela bez strahovitih grešaka, da si najveći onda kada treba da usred oluje ustaneš iz blata, rukom nehajno skloniš beleg sa ramena, i kreneš dalje, uzdignute glave, neuplašen od mraka...

Da je Liverpul osvojio titulu, proklizavanje Džerarda i nemoć Suareza postale bi jednako ikonične fotografije kao ono previjanje od grčeva Džejmija Karagera u Istanbulu; da je Liverpul prekinuo dve i po decenije bola, Stivijevo "We go again" osvanulo bi na Benksijevim muralima; da je Liverpul učinio nemoguće, danas bi Šenkli i Pejsli odnekud zviždali slatkastu, srebrnu pesmu slavuja.


Desetak dana kasnije, Liverpul je igrao u Londonu i vodio 3:0 do 79. minuta. U obrnutom Istanbulu – od tada potiče i dovitljiva dosetka “Kristanbul” – Kristal Palas je postigao tri gola za 540 sekundi (sem Rodžersove naivnosti, jedan od razloga za takvu neopreznost ležao je u tome što su u tom trenutku Siti i Liverpul bili izjednačeni, ali su rivali imali golrazliku +9, pa Liverpul nije prestajao sa napadima koji su doveli do javnog samospaljivanja).

Neki bi mudar čovek, nazovimo ga možda Jirgen Klop, rekao da je najvažnije kako se vratiti iz teškog poraza.
slika
Lazar Marković se nije naigrao na Enfildu, © Reuters

Gledano tako, Brendan Rodžers nije bio mudar čovek. Suarez je tog leta otišao, Rodžers se sukobio sa “transfer komitetom” pa potom povukao – kada su mu umesto Benzeme, Kavanija i Falkaa, koje je označio kao prva tri pika, doveli Balotelija, pravio se da je to bila njegova želja, a onda se još hvalisao kako će moći da ukroti Marija – i prosuo novac na Emrea Džana, Lazara Markovića, Alberta Morena, Rikija Lamberta.

Došli su tu i neki igrači koji će u budućoj podeli karata imati rolu – Adam Lalana, Dejan Lovren, Divok Origi – ali još jedan problem s Rodžersom bio je da nije činio igrače boljima, sigurno ne onako kako će to činiti njegov naslednik.

Blamantno ispadanje u prvoj fazi Lige šampiona ( u grupi sa Realom, Bazelom i Ludogorecom), svega šesto mesto, a ponajviše katastrofalnih 1:6 u Stouku na poslednjoj utakmici Stivena Džerarda, čiji je odnos sa Rodžersom već bio toliko pokvaren da za obojicu nije moglo biti mesta u Melvudu, polako su značili da menadžerovo vreme ističe.

O njegovom (makar tadašnjem) shvatanju fudbala govorio je i naredni prelazni rok, kada je besneo što su mu doveli tamo neko krilo po imenu Roberto Firmino, umesto Kristijana Bentekea kojeg je zaista želeo.

Početkom 2015, Liverpul je bio sastav koji opet ne ide nigde. Vest Hem ih je na Enfildu tukao 3:0, a u Liga kupu, takođe kod kuće, provukli su se na penale protiv četvrtoligaša Karlajl Junajteda, i to ne sa rezervnim sastavom. Mančester Junajted je dosolio sa 3:1, a 4. oktobra na Gudisonu bilo je 1:1 sa Evertonom.

Već uoči tog meča, sudbina Brendana Rodžersa, još jednog od menadžera koji će biti zanavek zaveden u kolonu “zamalo”, bila je zapečaćena.

Džon Henri, Tom Verner, Majk Gordon, Majkl Edvards i vrhuška Fenway Sports Group u dva dana organizovala je dve večere na Menhetnu. Na prvoj je specijalni gost bio Karlo Ančeloti. Italijan je bio šarmantan, pričao je o fudbalu, o vinu, o životu. Svi su te noći zadovoljni i nasmejani otišli kućama.

Narednog dana, niko od njih neće moći da spava od onoga što su čuli, od razdraganog iščekivanja budućnosti, iako je ova druga zvanica bila mnogo manje vična skupim restoranima.

Neobrijani tip iz ruralnog dela Nemačke, iz šumovitog juga, fan pank muzike i benda Die Toten Hosen, ali pun šarma, strasti, želje, harizme i voljan da svoju veliku reputaciju, svoj integritet, svoje ime i svoje srce stavi na kocku ne bi li tom ranjenom klubu podario radost.

Bio je to sudbinski susret, jedan od onih “klikova” – jer život često nije slagalica ni romantični film, koji se dešavaju jednom. I to ako imate sreće.

Liverpul je pronašao Jirgena Klopa. Ili je, biće, Jirgen Klop pronašao Liverpul.

Rekao je da zna šta je klub i kakva je njegova istorija. Rekao je da mu je drago što je tu. Rekao je da je normalan. Rekao je i ovo:

“Osvojiću makar jedan važan trofej ako budem ovde za četiri godine.”

(Kraj petog dela)

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta.


https://www.****.com/fudbal/ves ... nje/360559
"I wouldn't say I was the best manager in the business. But I was in the top one" - Brian Clough

Spamm

Avatar
Zodiac
Postovi: 4031
Pridružen/a: 18 dec 2012, 00:16
Kontakt:

Post Postao/la Zodiac » 30 jun 2020, 13:15

Hvala braćo :salut:

Avatar
mirgerr
Postovi: 2854
Pridružen/a: 29 nov 2016, 23:00
Kontakt:

Post Postao/la mirgerr » 30 jun 2020, 15:46

Izgleda nema AFCONA u januaru, pomjeren za 2022.

Matip propusta ostatak sezone zbog povrede.
"I wouldn't say I was the best manager in the business. But I was in the top one" - Brian Clough

Spamm

Avatar
nerkolfc
Postovi: 5400
Pridružen/a: 14 maj 2013, 20:10
Kontakt:

Post Postao/la nerkolfc » 30 jun 2020, 15:50

mirgerr je napisao/la:
30 jun 2020, 15:46
Izgleda nema AFCONA u januaru, pomjeren za 2022.

Matip propusta ostatak sezone zbog povrede.
Bit će još jedno ljeto bez pojačanja. Nadam se da će ovi momci dobiti prilike do kraja prvenstva da vidimo od čega su.
Liverpool FC / NK Jedinstvo Bihać

"I think that when everyone is pulling in the same direction, you can move mountains."

Crazy Legs

Avatar
fera
Postovi: 11006
Pridružen/a: 19 okt 2008, 02:22
Kontakt:

Post Postao/la fera » 30 jun 2020, 22:35

gaston je napisao/la:
30 jun 2020, 11:57
Sretno stupanje u brak @Zodijace. :salut:

Kad smo kod losih vijesti, Wisdom izboden u Liverpoolu.
U stabilnom je stanju.
zajebao se momak ko mu je kriv :-)
a za wisdoma sam zadnji put cuo kad je upao u baru nekakvu s autom
You are someone else I am still right here

Avatar
mirgerr
Postovi: 2854
Pridružen/a: 29 nov 2016, 23:00
Kontakt:

Post Postao/la mirgerr » 01 jul 2020, 11:26

mirgerr je napisao/la:
30 jun 2020, 12:25
mirgerr je napisao/la:
29 jun 2020, 11:50
Peti...
Mozzart feljton – Trideset Liverpulovih godina (5): Klizanje
Doba Hodžsona, Dalgliša, Rodžersa i niz promašenih investicija

slika
Džerardova tuga posle klizanja protiv Čelsija, © Reuters

Danas, kada grad i oni koji ga vole i dalje slave 19. titulu prvaka Engleske i prekid posta dugog tri decenije, danas je lako reći da su svi ti “zamalo” pokušaji bili samo pohotna predigra i da je vredelo čekati na pravu stvar. Da su trenuci u kojima okrzneš trofej taman toliko da si svestan koliko bi ti sreće udelio morali da se dese, i da to nema nikakve veze, jer je sve vodilo ka ovome.

Tako možda funkcioniše ljudski mozak, ili makar srce fudbalskog navijača, ali ne i fudbal, zaista.

Jer onda bi trebalo reći da nema veze ona jedna sezona kada je Liverpul došao tu, na jedno klizanje ili na jednu crnu rupu na Selherstu a da je ipak sve kako je moralo biti, i da je postojao neki veliki plan sudbine ili američkih gazdi za erupciju sreće u bizarnom junu 2020.

A ko bi to smeo da kaže Džejmiju Karageru i Stivenu Džerardu, ikonama kluba koje nikada neće osetiti kako je to doneti svom gradu pehar Premijer lige? Ovom prvom sigurno ne, i još sigurnije ne u lice...

Pa i Brendanu Rodžersu, čiji je turbulentni mandat obeležio prvu polovinu druge decenije, zaustavivši se na korak od pozlaćenih kapija raja?

Istovetno je lako danas govoriti o benevolentnim gazdama koji su došli sa Zapada i uradili ono što Tom Hiks i Džordž Džilet nisu hteli ni znali; na nedavnoj anketi koju je sproveo onlajn časopis The Athletic, dobar deo navijača kliknuo je na opciju “Fenway Sports Group” na pitanje ko je najzaslužniji za uspon kluba.

Istina je, naravno, negde između.

Decenija je počela prelomnim događajima: Tom Verner i Džon Henri preuzeli su rukovođenje posrnulim velikanom, po okončanju kratkog i pretužnog mandata Roja Hodžsona na klupu je seo legendarni Keni Dalgliš, ali nije trebalo biti tajnovid, niti prilježno duvati u jogurt pa shvatiti da FSG nije tu da obaspe Enfild milijardama dolara, niti da će put biti bez svojih krivina, ako se put uopšte i nazire.

Henri i Verner imaju zanimljive, mada umnogome različite životne priče. Prvi je rođen 1949. u Ilinoisu, ali se brzo preselio u Arkanzas i odrastao na farmi soje koju su držali njegovi roditelji.

Bio je lud za bejzbolom, no mučila ga je astma pa nikada nije uspeo da se zaista okuša u igri. Zato mu je mnogo bolje išlo predviđanje budućnosti: zgrnuo je bogatstvo na berzi a ljubav prema sportu ovaplotio je kupovinom namučenih Boston Red soks, čuvenog bejzbol kluba kojeg je morila “Bambinova kletva”.

Svega dve godine nakon što je Henri sa partnerima došao na čelo Red soksa, sastav je osvojio pehar šampiona i prekinuo čekanje dugo 86 godina.

Godinu dana mlađi Verner oduvek je bio urbaniji tip, a milione i milione udeliće mu televizija. I u Srbiji su jako popularne bile serije poput “Treći kamen od Sunca” ili, naravno, sada zbog glavnog glumca ukaljani “Kozbi šou”, a Verner je bio njihov ponosni producent.

Najvažniju ulogu u Liverpulu preuzeće mlađi partner Majk Gordon, čija će ideja biti dovođenje Majkla Edvardsa na mesto sportskog direktora – o tom tandemu još ćemo pričati – ali za to što su Amerikanci od onih drugih Amerikanaca pazarili klub najviše zasluga ima jedna žena.

Linda Picuti, čiji je profil omiljen na Instagramu kod brojnih navijača Liverpula – i nećemo pogrešiti ako kažemo da u kategoriji fanova preovlađuju muškarci – nagovorila je svog supruga da se na jednom sastanku vlasnika bejzbol klubova obrati Tomu Hiksu i pita ga da li bi i po kojoj ceni prodao Liverpul.

Moguće je da je to bilo zbog porekla, a moguće je i da je u biznisu dobra taman koliko i njen muž, no Linda Picuti znala je koliki zalogaj, ma i ako je delovao bajato ili nezaslađeno, predstavlja Liverpul.

U to vreme, Džon Henri, koji će postati većinski vlasnik kluba, priznavao je da ne zna “apsolutno ništa o engleskom fudbalu”, dok je Tom Verner, budući predsednik, iskreno govorio da je možda samo nekad čuo za taj Liverpul, ali je bio vrlo svestan novca koji se okreće u “EPL”, kako je zvao Premijer ligu. Ah, da, znao je i da tamo postoji i da je bitan neki Mančester junajted.

Novi list okrenut je manikiranom rukom s nalakiranim noktima, ali je okrenut, i to je bilo najvažnije crvenoj armiji, izmorenoj posle duge rovovske, pa tenkovske bitke, nalik onoj kod Kurska. I izvojevane pobede, nadali su se ne Pirove, za dušu kluba.
slika
Roj Hodžson i Fernando Tores, © AFP

Kad smo kod novog lista i novog režima, prva utakmica u 2011. godini govorila je mnogo o onome što je bilo i tek malo o onome što će doći. Prvi januar je tradicionalno praznik fudbala u Engleskoj, navijači razbijaju mamurluk na stadionima (zato su te utakmice još tiše od prosečnog odsustva decibela na tribinama) i podrazumeva se da će tribine biti pune.

Na Enfildu je protiv Boltona – koji je čak i poveo, pogotkom Kevina Dejvisa, pre nego što Fernando Tores i Džo Kol okrenu – bilo najmanje deset hiljada praznih stolica. Govorilo je to i o premoru od onih političkih i ekonomskih zađevica koje su razjedale klub nekoliko godina, ali i o tome da će, ovog puta, poverenje navijača morati dobrano da se zasluži.

No možda najviše o totalnom krahu koncepcije Roja Hodžsona. Čak i kada je pobeđivao, a nije pobeđivao mnogo, njegov sastav nije delovao kao da zna šta radi, niti su igrači imali predstavu gde treba da stoje. Srpskim sportskim žargonom rečeno “iskusni sportski radnik ” više je ličio na vuka kojeg su lovci toliko izmorili da može da ga dotuče i obična toljaga – što se i dogodilo, vrlo brzo, u vidu Blekburn Roversa – nego na poliglotu koji zna sve smicalice ovog sporta.

Skoro deceniju kasnije, taj isti čovek stajaće na istom stadionu, ovog puta u delu predviđenom za gostujuće menadžere i, iako to tada neće znati, prvi čestitati Jirgenu Klopu na zvanično osvojenoj 19. tituli. A koliko mu grad nije prijao videće se i po tome što je, čak i posle korone, čak i duboko u osmoj deceniji života, izgledao fizički bolje nego u bilo kom trenutku dok je bio na klupi Liverpula.

Drugog dana pravoslavnog Božića 2011. Hodžson će napokon otputovati, a savetnici “New England Sports Ventures”, kako se tada zvala firma, napraviće možda i jedini mogući potez, ma koliko delovao populistički.

Na klupu se, dvadeset godina pošto je otišao sa tog mesta – iako iz Liverpula nikada ne bi mogao da ode – i duže od deceniju pošto je obavljao ikakav posao kraj ivice terena, vratio Keni Dalgliš.

Dalgliš je tolika ikona kluba da ne bi mogao da pokvari svoju reputaciju sve i da je izašao na prvu utakmicu u dresu Mančester junajteda i rekao svojim igračima da šutiraju na pogrešan gol, ma i tada bi mu se Kop poklonio, i zato jeste razumljivo bilo što je uprava posegla za njim.

Trebalo je vratiti navijače na stadion i pokriti promaju koja je i dalje duvala u strukturama kluba, i vertikalno i horizontalno i dijagonalno i u kovitlacu, a ko bi to bolje umeo od nekoga na pomen čijeg imena kreće plima nostalgije? (Zanimljivo je, i vrlo uporedivo, ono što je svega mesec dana pre toga uradila Crvena zvezda, kada je za šefa struke postavila Roberta Prosinečkog...)

No sve i da je bio naredan za moderni fudbal, teško da bi Dalgliš išta mogao da uradi, posebno u trenutku kada je, poslednjeg dana prelaznog roka, posle mnogo obrta i inaćenja, Liverpul napustio Fernando Tores.

Gazde nisu bile do kraja bez ambicije, što je pokazano preusmeravanjem novca koji je stigao u koferima Romana Abramoviča za pojačanja u špicu. Stigli su Luis Suarez iz Ajaksa i, u rekordnom transferu, Endi Kerol iz Njukasla, i malo je reći da su im se sudbine u klubu i u karijeri razlikovale...

Toresov odlazak boleo je i jer je rumeni dečak koji je odrastao pred očima navijača zaista bio njihov miljenik, no mnogo više jer je označavao kraj jedne ere, kraj proklamovanih ambicija, racionalni pozdrav od pomisli da bi Liverpul opet mogao da se umeša u borbu za titulu.

Zato su emocije bile povišene, puls na granici infarkta, zato je preko noći od Izabranog postao Juda.

Slatka osveta dogodiće se svega nekoliko dana po njegovom odlasku: Liverpul je gostovao Čelsiju, Danijel Ager će laktom udariti dojučerašnjeg drugara i to će izazvati aplauze i psovke i povike “Trebalo je da ostaneš u pravom klubu”; a Raul Meireles uspeo je da iskoristi jednu od svega dve šanse Liverpula i obezbedi tri boda na Stamford bridžu.
slika
Dalgliš je doveo Kerola i Suareza, © AFP

Nešto kasnije, Liverpul će se izmiriti sa ljubljenim Nandommožda, a i takav je mozak fudbalskog navijača, i zato što nikada posle Tores neće biti ni prineti onom Toresu koji je očarao Premijer ligu u crvenom dresu – i već 2015, u dobrotvornom meču koji su organizovali Džerard i Karager, čula se ona stara pesma o “dečku iz sunčane Španije”. Nije odmoglo ni kada se čula njegova istina o tom pretponoćnom begu Abramovičevim helikopterom.

“Niko mi, dok je trajala drama o dolasku novih vlasnika, nije rekao da želi da ostanem. Klub je bio u haosu. Svi dobri igrači su odlazili, tim je bio sve slabiji. Kada sam pitao sportskog direktora Damijena Komolija da li će dovesti nekoga, on mi je rekao da dovode Luisa Suareza, ali da moram i ja da ostanem, pošto Suarez nije igrač koji postiže mnogo golova. Suarez ne postiže golove? To govori mnogo o njima...”, ispovedio se Tores Sajmonu Hjuzu u knjizi “Ring of Fire”.

Tores nije želeo da ode: u ekipi je i dalje bilo dosta Španaca, bio je kralj grada, a tu mu se rodio i sin, ali gazde su i dalje tumarale.

“Onda su krenule da se pojavljuju priče u novinama. Pustili su mene da budem glavni krivac, izdajnik. A istina je da sam pričao sa svima njima, jedan na jedan, i da sam svima rekao da bih želeo da budem tu ukoliko postoji plan da opet budemo veliki. Niko mi nije rekao da treba da ostanem jer me žele i jer sam im potreban. Rekli su mi da treba da ostanem jer trenutno nemaju nikog drugoga...”

Naredna sezona, prva cela sa Kenijem, doneće i trofej Liga kupa – iako je na jedvite jade, na penale, savladan drugoligaš Kardif – ali tek osmo mesto u prvenstvu, koje će biti okončano stravičnom serijom od devet poraza na 14 utakmica, među kojima su bili i kiksevi protiv Vest Bromviča i Vigana na Enfildu, Fulama i Svonsija u gostima, uz tek poneku svetlu tačku, poput het-trika Džerarda u gradskom derbiju u martu 2012.

Keni je krenuo da čisti ekipu od promašenih pojačanja – otišli su legendarni Pol Končeski, te Kristijan Poulsen, Filip Degen, Milan Jovanović – ali se i dalje trošilo nemilice i neplanski. Sedam miliona funti izdvojeno je za mladog Urugvajca Sebastijana Koatesa, isto toliko za okrugli stomak Čarlija Adama, čak 20.000.000 za Stjuarta Dauninga.

Pa ipak, da ste, do pre samo godinu dana, pitali nasumičnog navijača Liverpula koji je bio najgori Kenijev transfer, glasovi bi bili unisoni: šesnaest – verovatno uz dodatak “j...nih šesnaest!” – miliona funti za dvadesetogodišnjaka iz Sanderlenda po imenu Džordan Henderson.

“To je onaj što ne ume ni da hoda”, kako je to jednom rekao ser Aleks Ferguson...

Liga kup jeste bio trofej, i ostaće jedini sve do Madrida 2019, ali nije mogao da posluži kao dovoljno zamašan smokvin list da prekrije haotične rezultate u ligi i Keni Dalgliš je otišao.

Okej, bilo bi to previše pojednostavljeno objašnjenje. Ono što se stvarno dogodilo, i ono što je bilo posle, govorilo je mnogo o načinu poslovanja koterije oko Vernera i Henrija.

U Bostonu su bili svesni vrednosti i važnosti Kenija Dalgliša, ali do njih su dopirali brojni glasovi koji im se nisu dopadali. Keni je provodio previše vremena na terenu za golf, pričalo se, a na onom pravom terenu i na treninzima sve je padalo na pleća asistenta Stiva Klarka.

Mnogi igrači, isprva tiho, a onda sve glasnije, žalili su se da nisu uopšte mogli da razumeju šta Dalgliš priča, pošto je, uprkos tome što je četiri decenije živeo u Birkdejlu, i dalje govorio teškim glazgovskim akcentom. Jednako su umeli da ćućore da uopšte nisu pripremljeni za naredne protivnike. O akvizicijama smo već pričali...

Baš negde te godine, u svetu je bio veoma popularan film “Moneyball”, u kojem je igrao Bred Pit. Tumačio je ulogu Bilija Bina, generalnog menadžera bejzbol tima Okland Atletiks, koji je, u nedostatku novca, koristio napredne sisteme merenja i analize da skautira i dovodi igrače.
slika
Brendan Rodžers, © AFP

Džon Henri, veliki ljubitelj bejzbola, obožavao je taj pristup i želeo je da Bina još 2002. privoli da dođe u njegov Boston. Kada mu to nije uspelo, odlučio je da imitira njegov pristup. Red soksi su napredovali iz godine u godinu, a Henrirekosmo već da nije bio verziran za “soker” – želeo je da i njegov fudbalski klub poštuje ista pravila, i da se potencijalna pojačanja provlače kroz što više tabela.

Da bi to imalo smisla, bio je neophodan čovek koji će biti mlad, napredan, sklon računarima i tabletima i pametnim telefonima. I možda ne toliko nadobudan...

Postojala su dva “pika” na radaru Majka Gordona, koji se sve više pitao u hijerarhiji i koji je uručio zahvalnicu Keniju Dalglišu i otkaz sportskom direktoru Damijenu Komoliju. Potonjem je najviše zamereno što je odobrio dovođenje Endija Kerola uprkos sklonosti ka povredama koje dugokosog momka sa severa Engleske nikada neće prestati da muče.

Jedan je bio Roberto Martinez, mladi menadžer Vigana, koji je uz minimalni budžet u nefudbalskom gradu uspevao da se tuče sa mnogo izdašnijim klubovima i da igra atraktivno; drugi je bio Brendan Rodžers, koji se na sličan način nametnuo u Svonsiju.

Već tada, Gordon je bio svestan da postoji još jedno, možda i pravo, možda najpravije rešenje za Liverpul. On je stidljivo poželeo Jirgena Klopa, ali Liverpul je tada, i to na jedvite jade, uspeo da se vrati u drugo po važnosti evropsko takmičenje, dok se Nemac polako spremao za Englesku, ali ne za Liverpul već za Vembli, gde će igrati svoje prvo finale Lige šampiona.

Majk Gordon će u leto 2012. napraviti dva važna transfera. Jedan je mogao da donese, i zamalo jeste, titulu već u drugoj godini, i to je bio trenutak kada je, između ostalog i zahvaljujući tome što je imao plan napisan na 180 stranica i što je govorio o tome da je rođen za klub, na mesto menadžera doveden Severni Irac koji je napravio ime u Velsu, Brendan Rodžers.

Drugo pojačanje, na duže staze mnogo važnije – iako bi sada baš Brendan Rodžers ironično frknuo – bio je Majkl Edvards. Sada ga zovu “kraljem transfera” i sabiraju za koliko je miliona funti uspeo da zavalja “mrtvo tkivo”, ali Edvardsov put do slave i priznanja, posebno kada je na kormilu bio Rodžers, nije bio tako jednostavan.

Rodžers je, i pre nego što je stavio veštačke zube i počeo redovno da posećuje solarijum, odavao utisak čoveka koji je jako želeo da se dopadne, bilo nadređenima, novinarima, navijačima ili igračima. Kao i svi s takvim ambicijama, i on je umeo da deluje licemerno, a procep između onoga što govori i onoga kako se ponaša bio je gotovo opipljiv.

Znao je napamet da uči mudre citate ne bi li briljirao na konferencijama za medije, a umeo je i sebe da uzdiže preko svake mere.

Samo jedan od primera je kada je na sastanku sa osobljem kluba rekao da želi da svi budu jedna velika porodica, jer je i on “posvećeni porodični čovek”. Svega godinu dana kasnije, ostavio je svoju suprugu zbog mnogo mlađe devojke koja je radila na bukiranju karata u klubu. Iako to nije bio neki veliki tabloidni skandal, njegov kredibilitet bio je uzdrman. Za Skauzere važi da će vas prihvatiti čak i ako se ne slažu s vama, dok god ste iskreni, pa je Rodžers često izgledao kao da ne razume grad.

Drugom prilikom, u svlačionici je izveo jeftini bleferski trik sa tri koverte (“Držim u ruci koverte u kojima su imena tri igrača koji će nas sve izneveriti ove sezone. Nemojte da budete među njima...”), što je posebno šokiralo igrače, pre svega “staru gardu”.

Tih godina Liverpul je bio predmet sprdnje i zbog čudnog delanja na pijaci. Iako je Rodžers tvrdio da je krajnja odluka na njemu – kasnije će govoriti da nije bila – i iako je Majkl Edvards sve više ulazio u posao, u javnost je poslata slika da postoji neki “transfer komitet”.

Mi na ovim prostorima imamo asocijacije na “komitete”: grupa ljudi koja sedi, prepire se i ne odlučuje ništa – po principu, “ako hoćeš da nešto ne uradiš, a ti oformi radnu grupu” – a tada će i Premijer liga saznati da to tako može i da to tako ne biva.

Prve Rodžersove sezone Liverpul je završio kao sedmi, što je bilo tek za stepenicu više nego pod Kenijem, a u Ligi Evrope je ispao u prvom prolećnom krugu, od Zenita. Dovedeni su Fabio Borini, Danijel Staridž, Felipe Kutinjo (za siću, iz Intera), ali i čovek kojeg će, što mu ni do danas mnogi neće oprostiti, Rodžers nazvati “velškim Ćavijem”. Džo Alen, bradom i bradom...

Džerard je davao sve od sebe, Staridž pomalo tercirao, ali sem Luisa Suareza, kojeg su počeli da muče pundravci nalik onima koji su skoptisali Fernanda Toresa nekoliko godina ranije, i na kojeg je oko, između ostalog, bacio Arsenal, nije bilo drugog igrača koji bi povukao.

Naredna sezona bila je čudo, u svakom smislu. I danas je teško objasniti kako se zaista dogodilo da Liverpul dođe toliko blizu snu, na 25. godišnjicu od Hilzbroa.

Luis Suarez nije želeo da trenira, a sem toga je bio kažnjen zbog ujedanja Baneta Ivanovića i nije nastupio (čak i kada je Džerard uspeo da ga izmiri sa Rodžersom) na prvih šest mečeva; u klub su tog leta stigli Luis Alberto, Tijago Ilori, Jago Aspas, Mamadu Sako, Simon Minjole i Kolo Ture (i samo poslednja dvojica predstavljali su kakvu-takvu dodatnu vrednost), bio je na pozajmici i Viktor Mozes, ali je Liverpul igrao kao u transu.

Trideset jedan gol Luisa Suareza, 21 pogodak Danijela Staridža, 13 komada Stivena Džerarda, devet mladog Rahima Sterlinga, sa Kutinjom koji je vukao sve konce.

Liverpul nije kontrolisao mečeve te sezone, Liverpul nije kontrolisao ništa, a ponajmanje ludu urugvajsku glavu; samo bi izleteli na teren i u prvih petnaestak minuta jurcali kao ludi. A onda bi u narednih 75 jurcali još luđe, nekad i bezglavo, nekad i potpuno kontraproduktivno.

Bilo je tu 6:3 sa Kardifom, pa 5:3 sa Stoukom, pa 4:3 sa Svonsijem, pa 3:0 na Old Trafordu, 5:0 na Vajt Hart Lejnu. Bio je to bezumni trans za koji je Brendan Rodžers bio zaslužan tek nešto više od svakog poludelog navijača Liverpula koji se drznuo da veruje da je moguće.

Kada je na pet kola do kraja u još jednom ringišpilu srušen glavni rival Mančester Siti, a onda potučen i Norič, isto sa 3:2, činilo se da je sve rešeno i da će Brendan Rodžers, od svih ljudi, doneti toliko željeni pehar.
Ovo ne sme da nam izmakne”, vikao je kapiten Stiven Džerard posle tog meča sa Sitijem.

Iskoristio je istu reč koja označava i klizanje...

Onda se na Enfildu, datum je 27. april 2014, ukazao Murinjo. Možete o Portugalcu pričati ovako i onako, ali njegov Čelsi na tom meču nije bio u najjačem sastavu – recimo, igrao je izvesni Mohamed Salah, koji nije ostavio preveliki trag u plavom delu Londona – i Liverpul je imao samo sebe da krivi.

Ovako je to zabeleženo na jednom drugom mestu:

Bilo je nečeg poetskog, gotovo pravednog, u tome što je taj poraz od Čelsija skrivio direktno kapiten. Što se baš on – a ne neki preplaćeni legionar, ne neki nesnađeni stranac, ne neki junoša kojem je data šansa da zablista – okliznuo i predao loptu Dembi za laganu egzekuciju.

Neko drugi ne bi podneo lavinu sprdnje koja je usledila; nekom drugom navijači bi zamerili dovoljno da mu obore samopouzdanje do Marijanskog rova i polako ga izguraju iz kluba; Džerard je dovoljno mudar da zna da nema velike ljubavi bez velike patnje, ni velikih dela bez strahovitih grešaka, da si najveći onda kada treba da usred oluje ustaneš iz blata, rukom nehajno skloniš beleg sa ramena, i kreneš dalje, uzdignute glave, neuplašen od mraka...

Da je Liverpul osvojio titulu, proklizavanje Džerarda i nemoć Suareza postale bi jednako ikonične fotografije kao ono previjanje od grčeva Džejmija Karagera u Istanbulu; da je Liverpul prekinuo dve i po decenije bola, Stivijevo "We go again" osvanulo bi na Benksijevim muralima; da je Liverpul učinio nemoguće, danas bi Šenkli i Pejsli odnekud zviždali slatkastu, srebrnu pesmu slavuja.


Desetak dana kasnije, Liverpul je igrao u Londonu i vodio 3:0 do 79. minuta. U obrnutom Istanbulu – od tada potiče i dovitljiva dosetka “Kristanbul” – Kristal Palas je postigao tri gola za 540 sekundi (sem Rodžersove naivnosti, jedan od razloga za takvu neopreznost ležao je u tome što su u tom trenutku Siti i Liverpul bili izjednačeni, ali su rivali imali golrazliku +9, pa Liverpul nije prestajao sa napadima koji su doveli do javnog samospaljivanja).

Neki bi mudar čovek, nazovimo ga možda Jirgen Klop, rekao da je najvažnije kako se vratiti iz teškog poraza.
slika
Lazar Marković se nije naigrao na Enfildu, © Reuters

Gledano tako, Brendan Rodžers nije bio mudar čovek. Suarez je tog leta otišao, Rodžers se sukobio sa “transfer komitetom” pa potom povukao – kada su mu umesto Benzeme, Kavanija i Falkaa, koje je označio kao prva tri pika, doveli Balotelija, pravio se da je to bila njegova želja, a onda se još hvalisao kako će moći da ukroti Marija – i prosuo novac na Emrea Džana, Lazara Markovića, Alberta Morena, Rikija Lamberta.

Došli su tu i neki igrači koji će u budućoj podeli karata imati rolu – Adam Lalana, Dejan Lovren, Divok Origi – ali još jedan problem s Rodžersom bio je da nije činio igrače boljima, sigurno ne onako kako će to činiti njegov naslednik.

Blamantno ispadanje u prvoj fazi Lige šampiona ( u grupi sa Realom, Bazelom i Ludogorecom), svega šesto mesto, a ponajviše katastrofalnih 1:6 u Stouku na poslednjoj utakmici Stivena Džerarda, čiji je odnos sa Rodžersom već bio toliko pokvaren da za obojicu nije moglo biti mesta u Melvudu, polako su značili da menadžerovo vreme ističe.

O njegovom (makar tadašnjem) shvatanju fudbala govorio je i naredni prelazni rok, kada je besneo što su mu doveli tamo neko krilo po imenu Roberto Firmino, umesto Kristijana Bentekea kojeg je zaista želeo.

Početkom 2015, Liverpul je bio sastav koji opet ne ide nigde. Vest Hem ih je na Enfildu tukao 3:0, a u Liga kupu, takođe kod kuće, provukli su se na penale protiv četvrtoligaša Karlajl Junajteda, i to ne sa rezervnim sastavom. Mančester Junajted je dosolio sa 3:1, a 4. oktobra na Gudisonu bilo je 1:1 sa Evertonom.

Već uoči tog meča, sudbina Brendana Rodžersa, još jednog od menadžera koji će biti zanavek zaveden u kolonu “zamalo”, bila je zapečaćena.

Džon Henri, Tom Verner, Majk Gordon, Majkl Edvards i vrhuška Fenway Sports Group u dva dana organizovala je dve večere na Menhetnu. Na prvoj je specijalni gost bio Karlo Ančeloti. Italijan je bio šarmantan, pričao je o fudbalu, o vinu, o životu. Svi su te noći zadovoljni i nasmejani otišli kućama.

Narednog dana, niko od njih neće moći da spava od onoga što su čuli, od razdraganog iščekivanja budućnosti, iako je ova druga zvanica bila mnogo manje vična skupim restoranima.

Neobrijani tip iz ruralnog dela Nemačke, iz šumovitog juga, fan pank muzike i benda Die Toten Hosen, ali pun šarma, strasti, želje, harizme i voljan da svoju veliku reputaciju, svoj integritet, svoje ime i svoje srce stavi na kocku ne bi li tom ranjenom klubu podario radost.

Bio je to sudbinski susret, jedan od onih “klikova” – jer život često nije slagalica ni romantični film, koji se dešavaju jednom. I to ako imate sreće.

Liverpul je pronašao Jirgena Klopa. Ili je, biće, Jirgen Klop pronašao Liverpul.

Rekao je da zna šta je klub i kakva je njegova istorija. Rekao je da mu je drago što je tu. Rekao je da je normalan. Rekao je i ovo:

“Osvojiću makar jedan važan trofej ako budem ovde za četiri godine.”

(Kraj petog dela)

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta.


https://www.****.com/fudbal/ves ... nje/360559
Šesti dio, mislim da je to to.
Strasan posao Marka. :salut:
Mozzart feljton – Trideset Liverpulovih godina (6): Apsolutno (ne)normalan tip
Storija o Jirgenu Klopu toliko je bremenita anegdotama i simbolikom da se doslovno možete uhvatiti za bilo koji trenutak njegovog žitija
slika

Bilo je među navijačima Liverpula, pa još možda više među onim neutralcima – ako takvih, u doba globalne dominacije Premijer lige, kojoj pariraju još samo Barselona i Real, uopšte i ima – mnogih koji su želeli da se dugo čekano krunisanje obavi u direktnom duelu sa Mančester Sitijem.

Pep Gvardiola i Jirgen Klop čine jin i jang najjačeg prvenstva na svetu, iako se njihov odnos, neka ne uzmu za zlo svi oni bendovi iz Mančestera, najviše može uporediti sa percepcijom Bitlsa i Stonsa u vreme kada je i britanska muzika bila najjača na svetu. Mediji su slikali to rivalstvo većim nego što je bilo, a istina je da su Pol i Džon napisali i neke pesme Miku i Kitu i drugovima i da je među njima vladalo veliko poštovanje.

No bilo je jačih razloga, veće simbolike u tome što se konačni sraz za titulu – dobro, ona posle svega što su uradili, u kalendarsko leto 2020. nije nikako mogla da izmakne Liverpulu – nije odvio na Etihadu, već upravo protiv Kristal Palasa, na Enfildu.

Vratimo se pet godina ranije, u jedno drugo vreme.

Bio je novembar 2015, i Nemac je izbrojao tek prvi mesec na klupi Liverpula. U tridesetak dana napredak tima, iako to nije bio sastav koji je Klop birao, mogao se opipati rukom: vikend pre toga, Stamford bridž je pokoren sa 3:1, Kutinjo je dao dva, Benteke jedan gol.

A onda je stiglo otrežnjenje.

Nikada se, govorio je tada, nije Jirgen Klop u svojoj karijeri osećao usamljenije nego kada je Skot Dan u 82. minutu postigao drugi gol za Palas i osudio Liverpul na još jedan poraz na Enfildu, a navijači počeli da hrle prema izlazima, kao da napolju njihov klub nije tužna verzija sebe, kao da tamo na hladnom novembarskom vazduhu u Stenli parku ne postoji ona smešna kovanica “Luzerpul”.

No samo onaj ko nije poznavao Jirgena Klopa mogao je da pomisli da će se ovaj predati i da će odjednom promeniti svoj stav o engleskom fudbalu, pomalo romantičan, o kojem je pričao i o kojem je maštao jako dugo.

Jer svega pedesetak dana ranije, na sastanku sa Majkom Gordonom iz Fenway Sports Group, Klop će na neki način predvideti ono što će se dogoditi.
“Fudbal je više od sistema. Fudbal je kiša koja pada, klizeći startovi koji lete posvuda, fudbal je buka koja dolazi s tribina. A mi smo dužni da aktiviramo publiku, da igramo tako da oni žele da glasno navijaju za nas i da se onda i mi naslanjamo na njihovu energiju i koristimo je”, govorio je Klop.

Pet godina kasnije, Enfild će silom prilika biti prazan, ali Jirgen Klop će osećati podršku grada, kluba, Jirgen Klop se neće nikada više osećati usamljenim. Ispuniće proročanstvo pesme koja je – a i to je proročanstvo po sebi – bila omiljena na tribinama jedina dva njegova prethodna kluba, Majnca i Dortmunda.
slika

Ali biće to dugačak proces, koji je zahtevao da od lažne i disfunkcionalne porodice, Liverpul pod rukovodstvom američkih gazdi postane ozbiljno preduzeće i napokon stane uz bok takmacima koji su ga, bilo umešnošću, tradicijom i domaćinskim poslovanjem, bilo ulaganjem basnoslovnih svota sumnjivog porekla, odavno pretekli.

Na svakoj stranici tog procesa, u svakoj fusnoti, ima pomalo Jirgena Klopa, i zato priča o 19. tituli prvaka Engleske i onoj lanjskoj šestoj kruni šampiona Evrope ne može da se ne ispriča drugačije nego kroz njega i njegov odnos sa onima koji su se u klubu pitali i onima koje je on pitao.

Storija o Jirgenu Klopu toliko je bremenita anegdotama i simbolikom da se doslovno možete uhvatiti za bilo koji trenutak njegovog žitija, za bilo kog čoveka koji je došao u neposredni kontakt s njim, i mogli biste da prstom pokažete baš tu i da kažete da je baš to, na koncu, posle svih muka i odiseja, donelo radost vrednu trideset godina.

U isto vreme, ona je toliko poznata da čak i retki koji ne doživljavaju Klopa velikim trenerom (takvih ima) ili dobrim čovekom (i takvih, mada unekoliko ređe) verovatno znaju sve o dečaku koji nije bio dovoljno dobar za Bundesligu, čiji je idol, ma ne, drugi otac bio prerano preminuli Volfgang Frank, od kojeg će pokupiti ne samo fudbalski kredo, već i način ophođenja sa fudbalerima.
“Kad god bismo izgubili”, prisećao se Klop svojih dana u Majncu, “imali smo dva problema. Prvi je, jasno, bio što smo izgubili. Drugi je bio što smo razočarali Volfganga. To nam je bilo jednako važno. I bilo je neverovatno kako je on uspeo da natera sve igrače da mu budu verni.”

Iste principe Klop će primenjivati i u Majncu, i u Dortmundu, i u Liverpulu.

Lako je, naravno, reći da je to bio sudbinski susret, mada je takvo što bilo jasno i piscu ovih redova kada se o Klopovom dolasku samo šuškalo u dobro obaveštenim novinskim krugovima na severozapadu Engleske (“Klop je sve ono što je Liverpul nekada bio i sve ono što navijači Liverpula i dalje očekuju da njihov klub bude. Da je živeo pre pola veka, lako bi ga bilo zamisliti kako studentski ljubopitljivo sedi u legendarnom Boot Roomu i sluša, upija znanje Šenklija, Pejslija, Fagana...”, napisala je neka mudra glava).

Seljak iz Crne šume, dečak koji je navijao za Štutgart i uvek bio svestan svojih fudbalskih limita, postaće heroj radničke klase ponosno crvenog grada koji je osamdesetih, za vreme tačerizma, omrznuo ostatak Engleske i omrznut od ostatka Engleske; biće onaj koji poznaje istoriju i koji razume bol Hilzbroa, ljagu Hejsela, bojkot “Sana”, protest navijača zbog preskupih karata...

Neke sudbine se nikad ne dese, a ovde su, srećom, presudnu ulogu igrali Majk Gordon i Majkl Edvards. Potonji je ovih dana, nedelja i meseci mnogo poznatiji od prvog, a njegova saradnja i razumevanje sa Klopom toliko je dobra da su im kancelarije u Melvudu jedna prekoputa druge. Pa ipak, Gordon će biti taj koji će prvobitno “zaleći” za Klopa u turbulentnu jesen 2015.

Niko u FSG-u nije želeo da im se ponovi Brendan Rodžers, te iako je sve što su čuli o Jirgenu Klopu govorilo da njegova harizma i iskrenost nemaju premca u modernom fudbalu, oprez je bio obavezan.

Gordon je bio prvi čovek koji je ispred FSG-a direktno kontaktirao sa Klopom. Znao je, iz dana koje je proveo u ljutom američkom biznisu, da je za ljude koji odlučuju najvažnije da budu otvoreni jedni prema drugima i da nemaju tajne.
“Da pričaš sve što misliš i da se ne slažeš sa gazdama u Liverpulu nije dozvoljeno”, rekao je Gordon Klopu u tom prvom razgovoru.

Nemac je iskrenuo glavu i podigao obrvu, pre nego što je čuo nastavak.
“To je obavezno.”

Gordon je dobro znao da je Klopov integritet neupitan i da ga neće – poput onog prethodnika – zloupotrebiti. On je i insistirao da se Jirgenu Klopu posle svega sedam-osam meseci i dva izgubljena finala (odmah su u medijima, ali i na navijačkim forumima i po društvenim mrežama, krenula da se sabiraju sva Klopova izgubljena finala i da se otvaraju – što nije zabranjeno i nelegitimno – pitanja da li je on, uz sav šarm, osmehe i sistem, ipak neko ko ne ume i ne može da osvaja trofeje) ponudi novi ugovor, i čvrsto obećanje da će, u kooperaciji i konspiraciji sa Edvardsom, imati dovoljno resursa da ostvari svoje zamisli.

O brojnim bi se, ponavljamo, utakmicama moglo diskutovati kao o najznačajnijim za ono što će se na kraju desiti.

Sem tog meča sa Kristal Palasom, kada je shvatio da mora da se umiljava navijačima koji više nikome nisu davali blanko ček, u medijima je ponovo bio izvrgnut ruglu već sredinom decembra, kada je na Enfild stigao Vest Bromvič Albion.

Tim Tonija Pjulisa vodio je 2:1 sve do duboko u nadoknadi vremena, kada je Divok Origi, igrač sposoban za kasna, ako ne i velika dela, izjednačio.

Klop je okupio svoj tim i izveo ih pred Kop, da se zahvale i da se poraduju zajedno sa najčuvenijom tribinom u svetskom fudbalu. Dušebrižnici, tradicionalisti i ini pali su u kolektivni amok: eto nekada velikog kluba, eto bivšeg prvaka Evrope, eto eks-najtrofejnijeg engleskog tima kako slavi 2:2 protiv ekipe koja se bori za opstanak... “Jadno” i “bedno” bila su dva najpopularnija komentara po društvenim mrežama.

Te prve sezone izgubljen je Liga kup, na penale na Vembliju od Mančester sitija, a kraljica Lige Evrope Sevilja iškolovala je “Redse” u Bazelu. Bila je to sezona navikavanja, ali i sezona u kojoj su se prvi put u nekom evropskom takmičenju sreli Liverpul i Mančester Junajted, sezona u kojoj se, tako brzo po odlasku, Klop sreo sa svojom Borusijom.

Dortmund je savladan na Enfildu u čudesnom meču sa 4:3, a Jirgen je mogao da ponese još jednu lekciju: onu o tome šta na tom stadionu može da se desi mnogo kvalitetnijim rivalima kada ih proguta crna rupa.
slika

I pre nego što je počela rekonstrukcija tima, ona koja će na Enfild dovesti najskupljeg defanzivca i zakratko najskupljeg golmana sveta, ona koja će ukrasti najboljeg levog beka kojeg niko nije video i vihornog napadača koji je smatran nedovoljno kvalitetnim za Premijer ligu, Klop je pokazao kvalitet koji razdvaja običnog trenera od učenika, običnog nadređenog od onog za kojeg biste, samo da namigne, skočili sa litice.

Mnogo se prethodnih godina pričalo o “gegenpresingu”, o taktičkim uzusima Jirgena Klopa po kojem njegov tim, čim izgubi loptu, pokušava da je otme, umesto da se povuče i regrupiše. Možda se premalo primećivalo da je to ono što je postao Liverpul kao klub: kada izgubiš nešto, loptu, utakmicu ili sezonu, svejedno, potrudi se što pre da kreneš dalje i da postaneš ponovo gospodar svoje sudbine.

A ni jednog ni drugog, ni onog na terenu ni onog u kolektivnom nesvesnom, ne bi bilo bez samopouzdanja i čoveka koji je sve činio boljima.

To se možda najbolje videlo po igračima koje je Jirgen Klop zatekao i onima koje je doveo a kojima pre toga nije predviđana interstelarna karijera: Džordan Henderson, koji će postati njegov ađutant, njegove oči i uši na terenu, a kojeg su navijači, čak i oni koji sebe zovu najvernijim, godinama maltretirali; Džejms Milner, čije je vreme sigurno bilo prošlo, a on postao čovek koji bi, na Klopov zahtev, igrao i fizioterapeuta i redara na tribini i opet bio bezgrešan i hladnokrvan; Roberto Firmino, koji je delovao potpuno pogubljeno u Rodžersovim planovima pre nego što broj 11 zameni kultnom “devetkom” čiji će svaki vez opravdati; ili Divok Origi, nedovoljno dobri, sigurno nedovoljno kvalitetni napadač koji, takav kakav je, daje dva gola Barseloni u onih 4:0, a onda potvrđuje titulu Lige šampiona u Madridu.

Klop je po samom dolasku, u jesen 2015, iskreno mislio da Liverpul nije toliko loš kao što mediji i brojni navijači tvrde.
“Nekad bi bio frustriran, govorio nam je da ne znamo koliko smo zapravo dobri”, pričao je Adam Lalana, još jedan koji je mogao da bude zabeležen kao propali transfer a pretvoren u sasvim solidnog timskog igrača i strelca nekoliko odsudnih golova.


Ništa drugačije nije bilo ni sa akvizicijama: neupadljivi Vajnaldum biće čovek koji će igrati kad god je zdrav, Endi Robertson će za osam miliona funti biti doveden iz Hala i čovek koji pre svega osam godina nije imao posao i igrao amaterski za tim iz četvrte lige pretvoriće se u jednog od najboljih levih bekova u Evropi; stasaće i lokalni klinac Trent Aleksander Arnold, veza tima sa gradom koji mu je dao ime i koji živi za njega; Džo Gomez će kao šegrt Virdžila van Dajka (ovaj je, pak, prošao ispod radara velikih klubova u domovini, a potom vredeo svaki peni od onih miliona funti koliko je za njega izdvojeno) početi da liči na Alana Hansena; a Mohamed Salah i Sadio Mane iz subote u sredu, iz srede u subotu, dokazivaće da nisu čuda ni za četiri, ni za osam godišnjih doba.

Za Van Dajka, Alisona, Keitu jeste izdvojen veliki novac. No postoji u istoriji Liverpula jedan sastanak koji se dugo prepričavao i koji nalikuje današnjem dobu. Godine 1961. Bil Šenkli je želeo da dovede Ijana Sent Džona za iznos koji tada niko nije ni video u Liverpulu. Članovi borda direktora su se pobunili, rekavši da klub jednostavno ne može da ga priušti. A onda je ustao Erik Sojer, veliki Šenklijev poštovalac, i rekao
“Gospodo, mi ne možemo sebi da priuštimo da ne dovedemo tog igrača!”

Ako je Liverpul na terenu imao trozubac sposoban da probode svaku odbranu, i na transfer-pijaci radili su u trouglu: Edvards, Gordon, Klop. Ničija nije uvek bila zadnja, ali se svačija poštovala.

U Jirgenovoj prvoj punoj sezoni Liverpul ponovo nije bio u Evropi, pa je povratak u Ligu šampiona označen kao apsolutni prioritet. Čelsi Antonija Kontea biće neprikosnoven, a Liverpul će imati probitačno proleće koje će im, na koncu, doneti četvrto mesto.

Dvadeset trećeg aprila 2017, na Enfild će ponovo doći Kristal Palas i ponovo pobediti s 2:1 – ovog puta Kristijan Benteke postići će oba gola. Navijači neće napustiti stadion do kraja, nadajući se nekom čudesnom preokretu, ali je ta utakmica ostala značajna po nečem drugom: to je bio, i do danas je ostao, poslednji poraz Klopovog Liverpula na domaćem terenu.

Mohamed Salah i Loris Karijus, svako na svoj način, obeležiće sezonu koja će kulminirati finalom Lige šampiona u Kijevu. Egipćanin je stradao od ruke Serhija Ramosa, što će izazvati tešku depresiju u njegovom rodnom Egiptu uoči Svetskog prvenstva, a Karijus će, s potresom mozga ili bez njega, biti direktni krivac što je Zidan doneo i treću titulu Realu zaredom.

No sem kod onih koji su bili baš uporni, ta izgubljena finala – i ona čudesna trka sa Sitijem dogodine, kada ni 97 bodova nije bilo dovoljno da se prekine post u Premijer ligi – ovog puta neće dovesti do sumnji u to da li Klop može, već samo pitanja kada će Klop moći.

Neuporedivo je ono “We go again” Stivena Džerarda iz fantastične sezone pod Rodžersom sa onim “Vratićemo se” koje je Jirgen Klop samouvereno izgovorio još u noći kijevskog poraza, baš kao i kada je, godinu dana kasnije, čestitao Pepu Gvardioli na savršenoj sezoni u kojoj Siti nije prosuo bodove ni pod najvećim i upornim pritiskom rivala.
slika

Klop i njegov tim, kojeg bi on sigurno stavio na prvo mesto (iako je u međuvremenu, i to svega tri dana pred revanš polufinala Lige šampiona u Rimu, ostao bez desne ruke i nekada najboljeg prijatelja Željka Buvača), imali su plan kako da zaista krenu ponovo, da iskoriste bol i tugu, ne bi li napravili još onaj jedan korak koji je bio neophodan da bi rane prestale da peku.

Klop je – a to nikada nije bilo vidljivije nego u rušenju Barselone i Mesija s 4:0, uprkos teško oslabljenom timu – od Liverpula napravio “mentalne divove”, kako je često govorio.
“Znamo da je ovaj klub mešavina atmosfere, emocije, želje i fudbalskih kvaliteta. Ako sklonite makar jednu stvar od te četiri, onda ne može da funkcioniše”, rekao je nakon te neverovatne noći, odagnavši svaku sugestiju da je Liverpul, taman kao i čovek koji ga vodi, razvio neku vrstu fobije od finala.

Ako je to iole i koketiralo sa istinom, onda je sahranjeno u Madridu; a potom je Liverpul, još više pojačan, još odlučniji, još uvereniji u sopstvenu snagu, pristupio svakoj utakmici u Premijer ligi u sezoni 2019. na 2020. kao da je finale. Više nije bilo (toliko) grešaka koje su morale da se jure. Hevi-metal je sve nalikovao na one koncerte Metalike sa simfonijskim orkestrom: intenzitet i snaga su tu ako treba, ali sve može da se obavi i bez previše stresa i krvavih ušiju.

Dobro, bilo je izvlačenja ušiju, poput ubedljivih 4:0 u Lesteru, tri savršena gola Sitiju na Enfildu ili blistave pobede nad nekad najvećim rivalom kada se sa Kopa prvi put, bez straha od uroka, začulo “We're gonna win the league”.


Liverpulova sezona još nije gotova. Čeka ih špalir koji će im prirediti Pep Gvardiola, čeka ih možda još poneki rekord; ova sezona bila bi jednako uspešna i da je prekinuta kada je pandemija krenula da se širi svetom, i tada bi Liverpul bio zasluženi šampion, i tada bi ona potencijalna zvezdica na toj sezoni samo potcrtavala njenu važnost i težinu.

No čeka ih, što je najvažnije, i zbog čega Klop počinje, zaista, da liči na one čije statue i imena krase sve velelepniji stadion, leto kakvog u Liverpulu nije bilo tri pune decenije.

Ono tokom kojeg, uz ime kluba, stoji i odrednica – šampioni Engleske.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta.

https://www.****.com/fudbal/ves ... tip/360630
"I wouldn't say I was the best manager in the business. But I was in the top one" - Brian Clough

Spamm

Avatar
Geerroo
Postovi: 2171
Pridružen/a: 20 mar 2020, 00:07
Kontakt:

Post Postao/la Geerroo » 02 jul 2020, 18:53

Na areni sad bili hajlajti tekme sa Sevillom iz Basela. Finale evropa lige. 3 dana nisam sebi mogao doci nakon izgubljenog finala. To je dan kad je Coutinho dokazao da nije za velike klubove. Nestao 90 minuta lik. Da ne pricam o ovom panju Morenu. Kako im pokloni gol lik u prvih 20 sekundi drugog poluvremena.

Inace se ne volim zaliti na sudjenje, ali jedno od najgorih koje sam gledao. I to sve u prvih 45 minuta. Dva penala sigurno nisu svirana za Liverpool, a i treci diskutabilan. I onda dodje neki levat i kaze ne valja VAR

Avatar
Osim13
Postovi: 41164
Pridružen/a: 01 apr 2017, 23:06
Kontakt:

Post Postao/la Osim13 » 02 jul 2020, 19:01

Ma tu noć je suđeno da gaće padnu same, što kažeš i sudija, i Moreno retard i katastrofa u drugom poluvremenu i eto...

A šteta, baš bi nam to značilo tad.
Premijer Liga BiH - 6x
Kup BiH - 6x
Superkup BiH - 3x
Prva liga SFRJ - 1x
Prvenstvo Narodne republike BiH - 1x

Treći šuter Pivopija.

Avatar
Geerroo
Postovi: 2171
Pridružen/a: 20 mar 2020, 00:07
Kontakt:

Post Postao/la Geerroo » 02 jul 2020, 19:11

Osim13 je napisao/la:
02 jul 2020, 19:01
Ma tu noć je suđeno da gaće padnu same, što kažeš i sudija, i Moreno retard i katastrofa u drugom poluvremenu i eto...

A šteta, baš bi nam to značilo tad.
Ma taj poraz nas je unazadio i finansijski bas. Mnogo bi nam znacilo da smo igrali LP naredne sezone, mislim da nikome nije bilo do trofeja koliko do LP i para.

Onaj poraz protiv Reala i Karius show nas npr nije nikako pogodio, za razliku od ovog. Cak sta vise pomogao je da dovedemo Alissona. Da smo tad osvojili LP ne bi dosao Alisson i qrac bi osvojili ligu.

Fuerza
Postovi: 662
Pridružen/a: 19 maj 2018, 20:51
Kontakt:

Post Postao/la Fuerza » 02 jul 2020, 20:56

Boli to finale pogotovo kad se sjetim majstorskog gola Sturridgea, tad je sve izgledalo kao da ćemo osvojiti. Usporilo je to finale prodor Liverpula na vrh Evrope i Engleske, ali evo sad smo tu.
Ajmo sad, špalir!

Avatar
Fowl95
Postovi: 1777
Pridružen/a: 03 apr 2019, 19:59
Lokacija: Gej Lobi Inc. ©®™
Kontakt:

Post Postao/la Fowl95 » 02 jul 2020, 21:07

Kad se sjetim koliko je Liverpool bio bolji prvo poluvrijeme. Šteta titule.
Let's talk about SIX baby!

Avatar
Osim13
Postovi: 41164
Pridružen/a: 01 apr 2017, 23:06
Kontakt:

Post Postao/la Osim13 » 02 jul 2020, 21:08

Ma rasuli ih, i onda neshvatljiv pad u drugom.

Kako je Kolo tu utakmicu odigrao, Virgilovski :tokralju:
Premijer Liga BiH - 6x
Kup BiH - 6x
Superkup BiH - 3x
Prva liga SFRJ - 1x
Prvenstvo Narodne republike BiH - 1x

Treći šuter Pivopija.

Avatar
StevieG8
Postovi: 4234
Pridružen/a: 29 apr 2016, 12:48
Lokacija: Behind you
Kontakt:

Post Postao/la StevieG8 » 02 jul 2020, 21:14

Nesto vala cringe bi ovaj guard of honour
War is peace. Freedom is slavery. Ignorance is strength.

"Ta američka razvojna liga... Tamo se ne igra odbrana, tamo se ne trenira, ja stvarno ne znam šta to oni tamo razvijaju"

Avatar
Geerroo
Postovi: 2171
Pridružen/a: 20 mar 2020, 00:07
Kontakt:

Post Postao/la Geerroo » 02 jul 2020, 21:22

StevieG8 je napisao/la:
02 jul 2020, 21:14
Nesto vala cringe bi ovaj guard of honour
I meni isto. Pola igraca Citya ode i dok nisu svi nasi izasli. Bas su salty.

Avatar
Osim13
Postovi: 41164
Pridružen/a: 01 apr 2017, 23:06
Kontakt:

Post Postao/la Osim13 » 02 jul 2020, 21:24

Ma izredali se čisto eto da ne bude da nisu nikako, Pep se uzjebo gleda gdje su da što prije završe, morali su mu insulin roknuti poslije na klupi :urnebes:
Premijer Liga BiH - 6x
Kup BiH - 6x
Superkup BiH - 3x
Prva liga SFRJ - 1x
Prvenstvo Narodne republike BiH - 1x

Treći šuter Pivopija.

Avatar
StevieG8
Postovi: 4234
Pridružen/a: 29 apr 2016, 12:48
Lokacija: Behind you
Kontakt:

Post Postao/la StevieG8 » 02 jul 2020, 21:32

Bezveze bolje da nisu ono radili ionako je sve u globalu poprilicno sterilno.
War is peace. Freedom is slavery. Ignorance is strength.

"Ta američka razvojna liga... Tamo se ne igra odbrana, tamo se ne trenira, ja stvarno ne znam šta to oni tamo razvijaju"

Odgovori

Natrag na “Liverpool FC”

Online

Trenutno korisnika/ca: Nema prijavljenih korisnika/ca. i 4 gosta.