Tim, glava, odbrana: Koji su ključevi Zvezdine titule?
Autor Saša Ozmo
U najvažnijem delu sezone Crvena zvezda bila je psihički najjača, defanzivno je blistala i pokazala se kao pravi tim u svetlu povreda važnih igrača, pa su crveno-beli više nego zasluženo osvojili ABA ligu i tako obezbedili nastup u Evroligi posle godinu dana pauze.
Zvezda je na početku sezone izgledala odlično, ali tokom sezone bilo je nekoliko padova, uz probleme sa povredama – u tim intervalima tim je znao da deluje i bezidejno u napadu i umorno u odbrani, pa se s razlogom postavljalo pitanje hoće li crveno-beli biti pravi kada dođe plej-of ABA lige.
Upravo zato treba na startu odati priznanje treneru Milanu Tomiću – i on je bio kritikovan i pravio je greške tokom sezone, uostalom ovo mu je prvi put na mestu glavnog trenera, ali našpanovao je tim za kulminaciju sezone i ni u jednom trenutku nije dozvolio svojim igračima da im “oči odlutaju s lopte“, tj. da im popusti koncentracija u uslovima koji su često bili idealni za tako nešto. Timski duh i uigranost posebno su došli do izražaja u finalnoj seriji sa ekipom Budućnosti, u kontrastu sa izraženim individualističkim pristupom podgoričkog tima sa igračima koji imaju i veći pedigre i koji su pojedinačno gledano uglavnom bolji od direktnih konkurenata u crveno-belom taboru. Ali košarka je timski sport.
Osim toga, koji su bili ključni činioci Zvezdine pobede nad ekipom Budućnosti u finalnoj seriji?
Počećemo od Bilija Berona, koji je sasvim zasluženo i MVP plej-ofa. U intervjuu tokom prvog dela sezone Amerikanac mi je rekao da ne želi da ga beogradska publika pamti jedino kao šutera, već kao takmičarski nastrojenog čoveka koji i te kako ume da odigra i dobru odbranu. Beron je jedan od onih “vojnika“, igrača koji svojim ponašanjem pružaju primer drugima, a kada je takav košarkaš istovremeno i jedan od najboljih u timu, onda je to višestruko korisno za ekipu.
Iz košarkaške je porodice, od starta je bio svestan toga kako se košarka doživljava na ovim prostorima i jedan je od onih stranaca koji su se u Beogradu i Srbiji brzo osetili kao kod kuće. To se videlo na parketu – tokom cele sezone Beron je bio najkonstantniji igrač Zvezde i nije bilo velike utrakmice na kojoj se “nije pojavio“, tj. one na kojoj je bežao od odgovornosti i na kojoj je potpuno podbacio. Stepen njegove koncentrisanosti tokom plej-ofa ABA lige podsetio je na Čarlsa Dženkinsa.
Definitivno je odbacio okove reputacije sa kojom je došao, a to je da neuporedivo bolje igra bez lopte i da je produktivan jedino kao šuter po istrčavanju iz bloka ili kada mu se namesti otvoren šut. Beron se pokazao i kao odličan igrač u pik-en-rolu, dobar dodavač i solidan defanzivac. Po pravilu je pogađao važne šuteve, bio borben do krajnjih granica i zasluženo je dobio status novog ljubimca Zvezdinih navijača.
Otkrovenje plej-ofa svakako je Filip Čović. Kada je 2011. godine bio u svom prvom mandatu u crveno-belom dresu, kao mladić jednostavno to nije mogao da izdrži. Sada, kao iskusniji igrač i zreliji čovek sa porodicom, Čović je mnogo bolje podneo teret svog prezimena i konstantnih kritika, da bi u doigravanju bio taj koji je u brojnim prilikama pokretao ekipu, počev od prve utakmice s Partizanom. Ispostavilo se donekle da je povreda Reglenda bila “skriveni blagoslov“ za Zvezdu jer se od tada više pokrenuo protok lopte, centri su postali napadački znatno uključeniji, kao da je neko ubrizgao svežu injekciju krvi u Zvezdinu ofanzivu. Taj neko bio je Čović, koji je u osam plej-of mečeva imao 6,2 asistencije u proseku.
U seriji s Partizanom defanzivno nije previše napadan, Budućnost jeste nekoliko puta preko njega napala na niskom postu (i u prvoj utakmici je bilo problema sa odbranom pik-en-rola kada su Čović i Cirbes bili zajedno u igri), ali je plej Zvezde uglavnom uspešno “skrivan“ na igračima koji ne igraju mnogo pik sa loptom, poput Edvina Džeksona. Uz to što je razigrao ceo tim, Čović je imao i zapažen poenterski učinak, pa i u majstorici je zajedno sa Simanićem i Riversom inicirao ključnu seriju.
Povreda Reglenda donela je i više prostora za ostale domaće igrače, pre svih Dejana Davidovca i Ognjena Dobrića. U specifičnim okvirima ovdašnje košarke nužno je na parketu imati košarkaše koji razumeju tu vrstu tenzije i značaja. Za razliku od prošle sezone, Budućnost to sada nije imala, a Zvezda jeste, počev od kapitena Branka Lazića koji je u majstorici obavio lavovski posao u defanzivi i koji je umeo da motiviše i osnaži čitav tim.
Povezano
Davidovac je prinudno prebačen na plejmejkera, mesto na kojem je igrao prošle sezone, i to se ispostavilo kao prava stvar. Jeste gubio neke lopte na centru igrališta, bilo je propusta, ali u krajnjem zbiru se ipak ponovo pokazalo da Davidovčevi kvaliteti najviše, ako ne i jedino, mogu da dođu do izražaja kada ima loptu u rukama, a to mu posle daje sigurnost i u šutu iz mesta. Takođe, Davidovac je i defanzivno potcenjen jer zbog konstitucije uglavnom može da preuzima, a i te kako je koristan i sa strane pomoći jer ima i svest o tome i tajming, što se pokazalo u nekoliko navrata tokom plej-ofa.
Dobrić je tokom sezone često neobjašnjivo bio i van protokola (iz ove perspektive možda i bolje jer je ostao svež za kraj), ali je u plej-ofu došao do svoje prepoznatljive uloge – pit-bul u odbrani i vrlo produktivan u napadu. Pogađao je važne trojke i eksplozivnim prvim korakom često probijao prvu liniju odbrane.
Stratos Perperoglu umeo je da napravi stvari koje nisu u skladu sa njegovim renomeom i iskustvom poput dve nesportske u drugom meču sa Partizanom, ali to su bili retki izuzeci u partijama Grka koji je bio glas razuma na terenu, defanzivno mudar i ofanzivno često briljantan kao u majstorici sa Partizanom i drugom meču sa ekipom Budućnosti. Mnogo je nedostajao Zvezdi u Podgorici, i igrački (Koti Klark se ne bi naigrao protiv njega na niskom postu) i psihički (da povuče kočnicu i smiri tim kada su kola kretala nizbrdo u drugom poluvremenu oba meča), a timski uspeh crveno-belih dobija dodatno na značaju kada se zna da su konačni uspeh izvojevali bez dvojice igrača koji su članove idealne petorke Jadranske lige.
Udeo u tome što se Zvezda tako dobro izborila sa povredama sigurno ima i svežina tima, koju je Tomić sačuvao čestim rotacijama – u tom smislu tokom sezone svoju ulogu imali su i Marko Kešelj, Dušan Ristić i Nemanja Nenadić, kao i Aleksa Radanov.
Mo Faje je blistao na početku sezone, a u seriji sa ekipom Budućnosti ponovo je bio defanzivni lepak tima, onaj koji krpe rupe kada nastanu i onaj koji skače (6,4 uhvaćenih lopti po meču u finalu), uz sasvim solidan napadački učinak. Tokom sezone sazreo je i Majkl Odžo i u finalnoj seriji potpuno je iz igre izbacio najkorisnijeg košarkaša ligaškog dela sezone Gogu Bitadzea. Nigerijac je unapredio igru na niskom postu, saradnja sa Čovićem funkcioniše još iz FMP-a, ali verovatno najveći pomak u ovom plej-ofu bila je njegova defanziva – način na koji je branio pik-en-rol i predviđao situacije. Takođe, na minimum je sveo lutanja u koncentraciji kojima je bio sklon tokom sezone i niti jednom nije rano ušao u problem sa ličnim greškama.
Trener Tomić od starta sezone veliko poverenje ukazao je Boriši Simaniću, u plej-ofu se njegova minutaža smanjila jer su ga Veličković i Erl Klark napadali na niskom postu, ali Simanić iza sebe ima odličnu sezonu u kojoj je šlag na torti stavio upravo u majstorici sa ekipom Budućnosti. U trenucima kada je Zvezda napravila ključnu prednost Simanić je blistao na oba kraja parketa – trojka, prodor, bacanja, rampe, da bi na kraju imao indeks korisnosti 21.
Kej-Si Rivers na momente je delovao kao da mu je neko oduzeo talenat, jasno je da se vrsni šuter muči sa samopouzdanjem, ali u majstorici je dao ključni doprinos i mogu se očekivati njegove bolje partije u borbi za titulu prvaka Srbije. Posle turbulentne sezone, Majk Cirbes je igrao promenljivo u plej-ofu, ali ipak uglavnom bolje nego u ostatku sezone – to je ta timska inercija o kojoj su svi odreda govorili posle titule i koju je Beron ilustrovao rečima “ako jedan igra dobro, svi igramo dobro – ako jedan pobedi, svi smo pobedili“.
Vraćajući se na početak, koncentracija i rešenost Zvezdinih igrača ogledali su se i u procentu šuta za tri poena, ali pre svega u defanzivi – u celoj finalnoj seriji pucanja odbrane bilo je vrlo malo. Kontrolisali su crveno-beli i treći meč, naročito četvrti, a tada se Budućnost vratila uz malo sreće i na suvi individualni kvalitet Kola, Džeksona i Erla Klarka. Utisak je da je Zvezda od Budućnosti u ovoj seriji bila bolja i više od konačnih 3-2 u pobedama, Repešin tim u Beogradu je imao šansu jedino u prvom poluvremenu prve utakmice, ali je ona brzo isparila – na kraju, Zvezda je u tri utakmice u hali Pionir zbirno bila na +100 (+19, +38, +43).
Mrlju na celu finalnu seriju bacili su incidenti na trećoj utakmici u Podgorici i petoj utakmici u Beogradu. O tome se već mnogo piše i govori, ako vas zanima čitajte u našoj rubrici sa vestima iz ABA lige, ali ovde je tekst o košarci – iz poštovanja prema igri, ali i prema košarkašima oba tima, neću o tome sada, šampionski tim Zvezde zaslužio je da bude u prvom planu. Reći ću jedino da svi treba da se manemo onoga “ko je prvi počeo“ i da budemo svesni da u takvoj atmosferi zle krvi postoji rizik da neko nastrada. A onda će nam svima biti žao i valjalo bi da jednom svi budu pametniji “pre“, ne “posle“.
Samo jedan ligaški poraz, dve izuzetno ubedljivo dobijene majstorice sa pritiskom na leđima, amortizovane povrede važnih igrača, izvrsna odbrana i očigledan timski duh – Crvena zvezda je zasluženo osvajač ABA lige za sezonu 2018/2019.
To je ta logika valjda... 
