Jelena Ristić: Humanitarni rad nije hobi, to je posao
izvor: Novi magazin | četvrtak 7.02.2013. | 16:30 Kolaž | 23 komentara
Jelena i Novak posetili su juče školu za decu sa posebnim potrebama "Anton Skala" i poklonili im sredstva za rekonstrukciju i opremanje dvorišta. Međutim, povod za ovaj razgovor, nastao je krajem prošle godine kada je Jelena u svojstvu direktorke Fondacije "Novak Đoković" posetila Priboj i obećala pomoć u izgradnji teniskog centra.
U Njujorku se održava 360 humanitarnih događaja godišnje, dakle svake večeri je neki događaj, što znači da ima veliki broj humanitarnih organizacija od kojih svaka ima svoj cilj. I kad god se pojavi neko nov njemu je teško da se probije u toj konkurenciji i nametne svoje ciljeve.
Nama iz ove perspektive možda izgleda, kao, to je Novak, on će organizovati večeru začas i doći će koga god pozove. Ne, to je mukotrpan rad, lobiranje. Ana Vintur, recimo, glavna i odgovorna urednica Voga, u njujorškom svetu jedna je od najuticajnijih žena – kad se ona pojavi na događaju to vam daje dodatni kredibilitet. A ona ide na samo deset takvih događaja godišnje. Srećom, Ana je veliki fan tenisa i došla je na naš događaj.
Znate, nama su rekli – nemojte od ove večeri da očekujete nikakvu zaradu, dobro je ako pokrijete troškove koji su, uzgred, iznosili 250.000 dolara, vaše je da lansirate fondaciju, da ljudi postanu svesni da ste vi na tom tržištu. Mi smo, međutim, uspeli da još pre početka pokrijemo troškove, a onda smo prikupili dodatnih 1,4 miliona dolara. Pošto smo prošle godine to uradili tako dobro, sad smo pod velikim pritiskom da ove godine budemo još bolji. Neverending story.
"Kvaka" je, naime, u tome što su nešto ranije Novak i Jelena u "Novom magazinu" pročitali tekst Damira Bjelopoljca, u kome stoji, da se u maloj varoši na obali Lima tenis igrao još u 19. veku i da je u Priboju održan međunarodni teniski turnir svega tri godine pošto je u Vimbldonu (1877.) održan prvi internacionalni događaj takve vrste.
Kako je došlo do toga da vi budete na čelu Fondacije "Novak Đoković", da li ste to vi izabrali ili je reč o sticaju okolnosti, diktatu prilika?
– Novak i njegova porodica su još 2007. osnovali „Novak Fond“. Pomagalo se kome god je pomoć bila potrebna i ko god je tu pomoć zatražio: pojedincima, školama, crkvama, gradovima koji su nastradali u poplavama ili zemljotresima. Sve to rađeno je manje-više diskretno. Međutim, u radu Fonda nije bilo nekog konkretnog plana niti je on imao posebnu viziju razvoja.
Pre dve godine, međutim, počeli smo da razmišljamo o tome kako da rad Fonda unapredimo. Naravno, Novak je stalno dobijao mnogo molbi, predloga da pomogne i to za najrazličitije stvari. Mi smo želeli da suzimo rad Fonda, odnosno da ga fokusiramo na jednu oblast kako bismo mogli da napravimo najbolje rezultate. Pri tome smo, opet, bili rukovođeni Novakovim vaspitanjem, odnosno vrednostima koje on u sebi nosi. Odlučili smo da se usredsredimo na decu ranog uzrasta, od tri do sedam godina, pre svega zato što je to razdoblje od ključne važnosti u razvoju čoveka, a s druge strane tu se rezultati ne vide odmah, a ljudi obično žele da što pre vide rezultate svoje pomoći. Mi smo, dakle, na ovaj način želeli da delujemo pre svega dugoročno, da radimo na stvaranju osnove za uspeh koji će ta deca posle ostvariti u životu, bio to sport, nauka, umetnost...
Ja sam 2011. završila svoje obaveze na fakultetu, znači bila sam slobodna, ali što je najvažnije, mene je taj posao zaista privlačio, niko me nije primorao da se njime bavim, ako je to bilo u podtekstu vašeg pitanja. Uostalom čovek ne može na silu da se bavi humanitarnim radom.
Kada je Fond počeo da radi u Srbiji?
– Fond je zvanično registrovan u februaru prošle godine. Od tada sam zvanično prijavljena kao direktor u Srbiji, ali ja sam tu funkciju obavljala i ranije pošto je Fondacija registrovana i u Americi i u Engleskoj. Naš zadatak je, pre svega, da prikupljamo novac u inostranstvu kako bismo ga investirali u Srbiju.
Vi ste završili ekonomiju. Ekonomija uči da se radi sa profitom, a u radu dobrotvornih fondacija nema profita. Kako ste pomirili te dve stvari?
– Fondacija se vodi kao kompanija. Meni je ekonomija dala bazu da razumem vođenje posla uopšte. Kada je u pitanju upravljanje fondacijom, tu imate određene investitore koji su u tom slučaju donatori, ali koji imaju poverenja u vas, odnosno veruju da ćete njihov novac iskoristiti u prave svrhe. To znači da će se tek za neku godinu videti konkretni rezultati. Isto tako važno je da što manje potrošite na troškove rada, na plate ili na propratne produkcione troškove bilo koje vrste. Naš zadatak je da što manje potrošimo, a što više investiramo u decu. Sa što manje novca da napravimo što veći efekat. Moramo da napravimo dobar rezultat, jer ćemo posle samo na osnovu tog rezultata moći da privlačimo druge donatore i prikupljamo nova sredstva.
Kad ste kretali u ovaj posao jeste li gledali kako rade druge fondacije po svetu? Imate li vi lično neki uzor i postoji li fondacija na koju biste voleli da vaša liči?
– Kao što sam rekla, dugo smo razgovarali o tome kakva naša Fondacija treba da bude. Što se tiče uzora, meni lično uzor je Endrju Karnegi koji je u svom filantropskom radu poklonio preko 2.500 biblioteka širom sveta, ne samo u Americi. Posebno je zanimljivo što je to čovek koji je počeo od nule, onda je postao lider u industriji čelika, a kad je rešio da se više ne bavi biznisom prodao je svoju imperiju i posvetio se humanitarnom radu.
Ali za razliku od Karnegija, mi smo rešili da sada iskoristimo Novakovu poziciju ne samo u sportu, nego uopšte u javnosti i da započnemo nešto što će biti njegova zaostavština. Sada je pravo vreme da njega saslušaju i čuju u šta on veruje. Novak veruje u decu, u buduće generacije. Zbog toga je fondacija koja je nas inspirisala „Boys &Girls Club of America“. Ta fondacija postoji već 40-50 godina, a radi tako što otvara razne centre širom Amerike, gde deca koja nemaju dovoljno novca da idu na vanškolske aktivnosti dolaze i uče ili se bave stvarima kojima inače ne bi mogla. U tim centrima rade stručnjaci za različite oblasti koji deci pomažu u svemu što u kući nemaju, usmeravaju ih i podstiču.
Naša fondacija želi da uradi isto. Želimo da napravimo školice života po Srbiji gde po ruralnim, malim nerazvijenim mestima ima i pametne i talentovane dece, ali koja nemaju uslova da razvijaju svoje sposobnosti. Beograd je centar svega – i biznisa, i industrije, i kulture, i sporta, a ostatak Srbije je malo zapostavljen. Mi želimo da pomognemo tim mestima da ne ostanu zapostavljena, da i tamo deca dobiju šansu.
To bi bila misija Fondacije?
– Naša misija je da deci iz ugroženih zajednica omogućimo da odrastaju, igraju se i razvijaju u podsticajnim, kreativnim i bezbednim uslovima, dok uče da poštuju druge i vode brigu o svom okruženju. Obrazovanje u ranom detinjstvu detetu daje šansu da snažno odgovori svakom izazovu i postane pobednik u bilo kojoj oblasti .
Postoji statistika koja pokazuje da ako deca u tom uzrastu žive u socijalno nezdravoj sredini, ako ne postoji neka vrsta edukacije, velike su šanse da ona kasnije napuste školu, ponavljaju razrede, što znači da će na kraju postati teret društvu, ako ne i opasnost. Ne očekujemo rezultate danas, očekujemo ih kasnije, kad ta deca postanu punoletni građani koji doprinose boljitku države. Neki ljudi to gledaju kao trošak, mi to gledamo kao investiciju koja se višestruko isplati. To je poenta našeg rada i, uopšte, angažovanja.
Zašto po vašem mišljenju zadužbinarstva i dobrotvornog rada u Srbiji ima tako malo?
– Prvo bih rekla da ga ima više nego što se obično misli. S druge strane, čini mi se da kod nas ne postoji kultura humanitarnog rada. Možda i zato što smo imali nekoliko veoma loših iskustava koji su medijski bili prilično dobro propraćeni. Uopšte, više je negativnih primera bilo u javnosti nego pozitivnih, što je neke ljude verovatno i obeshrabrilo, a i stvorilo je utisak da kod nas nema mnogo filantropije. Ima mnogo pozitivnih primera u Srbiji. Ipak, činjenica je da nedostaje neko ko će ljude motivisati da se i oni bave humanitarnim radom. Humanitarni rad nije samo davanje novca. To je i poklanjanje slobodnog vremena, želja da se pomogne nekom do sebe, da se nasmejete, pružite ruku, bilo šta. Ali, o tome se ne govori u medijima pa nema ni dovoljno svesti o tome. Meni je zaista drago da vodimo jedan ovakav razgovor, jer se nadam da će ovo biti početak jedne priče koja će stvarno dobiti na značaju u Srbiji i da će ljudi početi da gledaju na naš humanitarni rad ne kao na marketing individue, već kao na želju da se nešto promeni. U Srbiji se mnogo očekuje od države, da svaki problem u zajednici ona reši. U stvari, umesto da čekamo da neko nešto za nas uradi, mnogo možemo i sami, malo je potrebno.
Da se vratimo na priču o novcu. Koliko je Fondacija prošle godine skupila novca, koliko je dao Novak, a koliko drugi donatori?
– Humanitarni rad je veoma transparentan. Tu nema tajni. Novak je investirao oko četvrt miliona evra. Ovde ne računam novac koji je on kroz svoj humanitarni rad plasirao u druge fondacije i u druge svrhe. Pored ličnog Novakovog novca, prikupili smo još oko milion i po evra. Najveći deo toga prikupili smo na velikoj dobrotvornoj večeri koju smo prošle godine posle US Opena organizovali u Njujorku, kada smo prikupili oko 1,4 miliona dolara. Ali, imali smo dobrotvorne priredbe i u Bratislavi, kao na i Necer Island kupu. Takođe, već kroz nekoliko nedelja Novak će imati humanitarni događaj u Los Anđelesu, gde će takođe biti prikupljen novac za Fondaciju.
Precizne podatke nije lako dati, jer obično prođe neko vreme od trenutka kada se donacija odobri do trenutka kad se novac uplati na račun Fondacije, ali mi ćemo uskoro na našem veb sajtu objaviti spisak donacija.
Da li ste novac za Fondaciju prikupljali i u Srbiji?
– Ne. Pre svega zato što mi mislimo da je u Srbiji stanje teško i, drugo, želimo da kod ljudi probudimo svest o tome šta je to dobrotvorni rad.
Ima u Srbiji bogatih ljudi iako je teško.
– Nije nam to primarno. Mi želimo da u svetu stvorimo svest šta je Srbija, šta ona predstavlja, ko su naša deca, kakvi su uslovi života za tu decu. Želimo da stavimo Srbiju na mapu filantropije, da se zna da smo i mi ljudi koji činimo dobro. Ne moraš da budeš bogat da bi radio humanitarni posao. Očekujemo da našim humanitarnim radom motivišemo mnogo mladih i starih ljudi. I to se i desilo. Oni se javljaju, nemaju novca, ali nude svoje usluge, znanje, vreme...
Imate li loših iskustava, šta vas ljuti?
– Ljute me pitanja koja se fokusiraju na loše. Poenta humanitarnog rada su lepi utisci. Susretaćemo se sa mnogo ružnih stvari, ružnih u smislu da su deca zapostavljena i zaboravljena. Statistika je ta koja nas boli, koja nas ljuti i zašto se na te stvari nije ranije obratila pažnja, zašto to ljudi nisu prepoznali kao nešto bitno. To ružno i negativno daje nam snagu da radimo pozitivne stvari.
Da li imate plan koliko ćete novca prikupiti ove godine?
– Nadamo se više nego prošle. Ove godine ćemo organizovati dve velike donatorske večeri; ponovo u Njujorku, posle US Opena i u Londonu, posle Vimbldona. Mi pre svega imamo veliku obavezu da pametno i efikasno potrošimo novac koji smo već skupili. To je velika odgovornost. Na kraju krajeva, mi moramo da polažemo račun pred ljudima koji su nam novac poverili, ali i pred američkom državom, bar za onaj deo novca koji je tamo prikupljen. A naravno i pred našim društvom.
To znači da nameravate da ostanete i opstanete i kao Fondacija. Šalu na stranu, gde je vaš horizont?
– Nema horizonta. Prvo, kao što sam rekla, imamo za cilj da se učvrstimo na mapi filantropista, da privučemo sve velike donatore i dovedemo ih u Srbiju, ne samo kao donatore nego i kao poslovne ljude, da postanu možda i investitori.
Dugoročno, nesumnjivo mislimo da rastemo kao Fondacija. Za sada ne možemo da preuzimamo na sebe velike projekte, ali ćemo sutra moći. Napravićemo kampove za decu, vodićemo decu sa sobom u inostranstvo, da upoznaju druge kulture, drugi način života. Želimo da otvorimo centre po Srbiji, da postanemo jak obrazovni centar. Novak stvarno ima velike planove. Nezahvalno je da govorim o tome. Ne želimo da previše obećavamo dok to nismo u prilici da ispunimo. Idemo polako, jer u ozbiljnom poslu nema uspeha preko noći, a ovo je posao. Humanitarni rad nije hobi. Moj posao je da nekome pomognem, tačnije da novac koji mi je poveren iskoristim na pravi način. I da kad sutra odem kod tih ljudi kažem – evo ovo smo uradili. Vi ste zaslužni za ovo što se desilo.
Autor: Mijat Lakićević
Izvor: Novi magazin
........................
prelijep intervju o radu noletove humanitarne fondacije. usput, prelijepa i jako pametna i obrazovana djevojka! divan par! svaka im cast!
PS. evo i mali video:
http://www.novimagazin.rs/public/videos ... jelena.f4v
nidze veze! samo mi moze biti, opet ponavljam, drago sto je nole najdominantniji teniser u eri najvecih tenisera svih vremena i sto je bas nole razbio, mozda i najvece rivalstvo ikada, i duopolizam fed-rafa, i okoncao takozvanu FEDAL eru!!!
.