Sportski komentatori
Re: Sportski komentatori
Uff kakav uvod Koleta na pocetku meca pao i oli
-
VensanKasel
- Postovi: 5211
- Pridružen/a: 28 apr 2023, 17:14
- Kontakt:
-
VensanKasel
- Postovi: 5211
- Pridružen/a: 28 apr 2023, 17:14
- Kontakt:
Re: Sportski komentatori
Našao, vratio... Preplakao, evo već 3 dan... Kole yebao si me sa ovim, taman sam se bio dozvao...
Moja zemlja mala brana velikoj rijeci ludila ...
Re: Sportski komentatori
i ja sam oplakao gledajući Udvajanje u kojemu su njegovi najbolji momentik, ko za najrođenijim se isplakaoVensanKasel je napisao/la: ↑05 jun 2026, 20:19Našao, vratio... Preplakao, evo već 3 dan... Kole yebao si me sa ovim, taman sam se bio dozvao...
Nek nisam jedini koji napiše da pusti suzu za čovjekom koji je umro a kojega nisam lično poznavao
Očekujem veliku veliku komemoraciju i sa velikim brojem osoba iz svijeta košarke. i sad skoro da mi suze krenu, nevjerovatan čovjek je bio
Ne znam kad će biti idući podcast Udvajanje, neće biti nikome lako to gledati
Re: Sportski komentatori
https://sportsport.ba/magazin/edin-avdi ... Ym6kAy6qpw
Pretpostavljam da je dječak u prvom redu Edinov sin. Najteže je vidjeti malo dijete koje je ostalo bez tate.
Pretpostavljam da je dječak u prvom redu Edinov sin. Najteže je vidjeti malo dijete koje je ostalo bez tate.
Re: Sportski komentatori
Edin je svakome bio nešto, zato vreme ne može isteći
Niko ne voli ljude koji, po nečijoj smrti, kroz sećanje na tu osobu pričaju o sebi. Psiholozi bi to nazvali “performativnom tugom”, ili tako nešto. Ima i onih koji bi to pre nazvali teorijom “nastavljenih veza”. Mada je verovatno najtačnije ono što je Džoan Didion napisala u jednom starom tekstu za Njujork tajms: “Žaleći za nekim istovremeno žalimo i za verzijom sebe koja više ne postoji”.
Ali, smrt Edina Avdića nikome nije ostavila drugi izbor, nego da svoje sećanje oboji ličnim tonom.
On je svakome bio nešto.
Svojom novinarskom karijerom - preciznije je reći autorskom, nego samo komentatorskom - ušao je u kolektivno nesvesno i u kolektivno vrlo svesno, tako da po njegovim komentarima i frazama ljudi pamte neke od najlepših i najtužnijih dana svog života. Do te mere da niko ko ga je lično poznavao ne bi mogao da tvrdi da ga poznaje bolje od onih koji sa njim nisu progovorili ni reč, ili podelili ručak. Svako je, kada su stigle strašne vesti, osećao da je izgubio nekog svog.
Oni koji jesu imali priliku da podele poneki trenutak sa Edinom, imali su samo veću privilegiju da svedoče njegovoj ljudskoj unikatnosti.
Ima tome dvanaest godina, bili su to njegovi dorćolski dani, kafe je bio Pastis, espreso je bio kratak, a dan novembarski, usran. Pred njim je sedeo student Fakulteta političkih nauka sa zadatkom da napravi intervju sa novinarom kakav bi voleo da postane. Te su lekcije bile drugačije od profesorskih. Čista katedra stila.
“Znaš šta je najveći mangupluk u ovom poslu”, pitao je bacajući sam sebi retorički lob pas. “Da ga voliš, brate, bezuvjetno, kao da sutra ne postoji”.
Manifestacija te njegove ljubavi prema košarci, pasija s kojom joj je pristupao, promenila je istovremeno način na koji publika prati taj sport i habitus košarkaškog novinarstva kod nas.
Odjednom su posle njegovog ponavljanja u prenosima svi počeli da koriste frazu “na kraju dana”, epitet “nestvarno”, ubrzo su loši šuteri svima postali “kamenci”, ustalila se fraza “čitava galerija likova”, a loše šuterske večeri postale su priča o nemogućnosti da se “pogodi okean sa broda”. O šutevima sa parkinga i iz svlačionice ne moramo makar ovaj put.
Neki su izrazi bili interpretacija njegovih američkih uzora, neki filigranski osećaj za jezik tipa koji je umeo i sa bistričkom jalijom i sa belosvetskim facama.
U predtviteraško-analitičko vreme znao je svaki poziv za sve akcije Boston Seltiksa u to vreme i tačan broj pogođenih trojki Stiva Kera iz desnog ćoška u plej-ofu 1996. Kada niko nije. A kada svi jesu, elegantno je prepustio taj podijum i uneo novu dozu ležernosti i duhovitosti u svoju priču o košarci, nikada ne gubeći jasnoću stava i argumenata.
Uvek je bio kontra glavnoj struji svog zanata i uvek je bio mejnstrim. A to je vraški teško i zahteva puno šlifa. Da se uvek na drugačiji način približi potkožno tkivo igre koju obožavamo i karakteri legendi koji su je proslavili. Od komentatorske kabine dospevao je rutinski do kafanskih stolova najvećih igrača, nikada ne postavši njima očaran, za šta je verovatno zaslužan u sehari sačuvan sarajevski duh.
I za velikim i za malim stolovima mogao je čovek sa njim govoriti o bilo čemu satima, znajući da će pronaći neko polje zajedničke ljubavi, a kada u njega krene da ponire to se pretvara u trenutke za prepričavanje.
Sa onim davno svršenim studentom Fakulteta političkih nauka to su bili nekritički odnos prema konzumiranju parmezana, neke tužne donje lage Saše Matića, skečevi Edija Marfija, odbrana lika samokrunisanog Kralja i način na koji je o košarci pričao Dick Vitale. I od svih izgovorenih rečenica i napisanih kolumni, svih saveta i lekcija, njegov će trag u tom odnosu ostati najdublji po tome sa koliko šarma, preko stola, proba punjenu papriku i smeje se.
Što su ga ljudi bolje poznavali i što ih je on više voleo, spisak zajedničkih polja je bio duži - mnogo duži od spomenutog - a poniranje u ljubav srčanije.
On je svakome bio nešto.
Dobri duh poslednjih sekundi najvažnijih napada. Glas naših pobeda i poraza. Nasmejani stručnjak koji je odbijao da sebe preozbiljno shvati. Zanatlija koji je svojim obrazom umeo da čuva i svoj poziv. Za Sarajlije Avdija. Za Beograđane Edo. Za njega najvažnije - tajkan.
Zato vreme ne može isteći.
Sada, kada sutra zaista ne postoji, to što je uspeo da otrovno, posvađano i vazda podeljeno podneblje ujedini u ljubavi - to je njegov najveći mangupluk.
Niko ne voli ljude koji, po nečijoj smrti, kroz sećanje na tu osobu pričaju o sebi. Psiholozi bi to nazvali “performativnom tugom”, ili tako nešto. Ima i onih koji bi to pre nazvali teorijom “nastavljenih veza”. Mada je verovatno najtačnije ono što je Džoan Didion napisala u jednom starom tekstu za Njujork tajms: “Žaleći za nekim istovremeno žalimo i za verzijom sebe koja više ne postoji”.
Ali, smrt Edina Avdića nikome nije ostavila drugi izbor, nego da svoje sećanje oboji ličnim tonom.
On je svakome bio nešto.
Svojom novinarskom karijerom - preciznije je reći autorskom, nego samo komentatorskom - ušao je u kolektivno nesvesno i u kolektivno vrlo svesno, tako da po njegovim komentarima i frazama ljudi pamte neke od najlepših i najtužnijih dana svog života. Do te mere da niko ko ga je lično poznavao ne bi mogao da tvrdi da ga poznaje bolje od onih koji sa njim nisu progovorili ni reč, ili podelili ručak. Svako je, kada su stigle strašne vesti, osećao da je izgubio nekog svog.
Oni koji jesu imali priliku da podele poneki trenutak sa Edinom, imali su samo veću privilegiju da svedoče njegovoj ljudskoj unikatnosti.
Ima tome dvanaest godina, bili su to njegovi dorćolski dani, kafe je bio Pastis, espreso je bio kratak, a dan novembarski, usran. Pred njim je sedeo student Fakulteta političkih nauka sa zadatkom da napravi intervju sa novinarom kakav bi voleo da postane. Te su lekcije bile drugačije od profesorskih. Čista katedra stila.
“Znaš šta je najveći mangupluk u ovom poslu”, pitao je bacajući sam sebi retorički lob pas. “Da ga voliš, brate, bezuvjetno, kao da sutra ne postoji”.
Manifestacija te njegove ljubavi prema košarci, pasija s kojom joj je pristupao, promenila je istovremeno način na koji publika prati taj sport i habitus košarkaškog novinarstva kod nas.
Odjednom su posle njegovog ponavljanja u prenosima svi počeli da koriste frazu “na kraju dana”, epitet “nestvarno”, ubrzo su loši šuteri svima postali “kamenci”, ustalila se fraza “čitava galerija likova”, a loše šuterske večeri postale su priča o nemogućnosti da se “pogodi okean sa broda”. O šutevima sa parkinga i iz svlačionice ne moramo makar ovaj put.
Neki su izrazi bili interpretacija njegovih američkih uzora, neki filigranski osećaj za jezik tipa koji je umeo i sa bistričkom jalijom i sa belosvetskim facama.
U predtviteraško-analitičko vreme znao je svaki poziv za sve akcije Boston Seltiksa u to vreme i tačan broj pogođenih trojki Stiva Kera iz desnog ćoška u plej-ofu 1996. Kada niko nije. A kada svi jesu, elegantno je prepustio taj podijum i uneo novu dozu ležernosti i duhovitosti u svoju priču o košarci, nikada ne gubeći jasnoću stava i argumenata.
Uvek je bio kontra glavnoj struji svog zanata i uvek je bio mejnstrim. A to je vraški teško i zahteva puno šlifa. Da se uvek na drugačiji način približi potkožno tkivo igre koju obožavamo i karakteri legendi koji su je proslavili. Od komentatorske kabine dospevao je rutinski do kafanskih stolova najvećih igrača, nikada ne postavši njima očaran, za šta je verovatno zaslužan u sehari sačuvan sarajevski duh.
I za velikim i za malim stolovima mogao je čovek sa njim govoriti o bilo čemu satima, znajući da će pronaći neko polje zajedničke ljubavi, a kada u njega krene da ponire to se pretvara u trenutke za prepričavanje.
Sa onim davno svršenim studentom Fakulteta političkih nauka to su bili nekritički odnos prema konzumiranju parmezana, neke tužne donje lage Saše Matića, skečevi Edija Marfija, odbrana lika samokrunisanog Kralja i način na koji je o košarci pričao Dick Vitale. I od svih izgovorenih rečenica i napisanih kolumni, svih saveta i lekcija, njegov će trag u tom odnosu ostati najdublji po tome sa koliko šarma, preko stola, proba punjenu papriku i smeje se.
Što su ga ljudi bolje poznavali i što ih je on više voleo, spisak zajedničkih polja je bio duži - mnogo duži od spomenutog - a poniranje u ljubav srčanije.
On je svakome bio nešto.
Dobri duh poslednjih sekundi najvažnijih napada. Glas naših pobeda i poraza. Nasmejani stručnjak koji je odbijao da sebe preozbiljno shvati. Zanatlija koji je svojim obrazom umeo da čuva i svoj poziv. Za Sarajlije Avdija. Za Beograđane Edo. Za njega najvažnije - tajkan.
Zato vreme ne može isteći.
Sada, kada sutra zaista ne postoji, to što je uspeo da otrovno, posvađano i vazda podeljeno podneblje ujedini u ljubavi - to je njegov najveći mangupluk.
Re: Sportski komentatori
Edine, gledaš li Zimske olimpijske igre? – pitao je početkom godine Miloš Jovanović svog kolegu iz košarkaškog podkasta Udvajanje Edina Avdića.
– Nisam gled’o Zimske olimpijske od ’84 – sa šeretskim osmijehom odgovorio je Sarajlija na radu u Beogradu. Tako je bilo na početku svake epizode podkasta tog uigranog dvojca. Prije prelaska na službene, košarkaške teme odradila bi se runda zagrijavanja u vidu pop-kulturnog segmenta i eventualno drugih sportskih tema.
A sam uvod je uvijek bio isti. Jedan od njih dvojice bi putem mobitela drugome i svima nama pustio neku poznatu numeru. I to u lajv verziji da ne bi bilo problema s autorskim pravima. Ne postoji službena statistika, ali prilično je izvjesno da je najzastupljenije među izabranim numerama bilo sarajevsko Zabranjeno pušenje. I to prva četiri albuma. I ne samo da je bilo najzastupljenije u numerama. Stihove i fraze iz njihova repertoara Miloš i Edin su koristili i kao efikasna i efektna pomagala za pojašnjavanje zbivanja na i izvan košarkaških terena. Uvodne numere ne bi bilo samo u vremenima kad bi se dogodila kakva tragedija. Kao pad nadstrešnice u Novom Sadu ili smrt Duška Vujoševića. Ali više ih zbog tragedije neće biti uopće. U 47. godini 3. juna umro je Edin Avdić.
Umro je glas košarke. I u slučaju njegove smrti neprikladno je koristiti uobičajene eufemizme za bivšu Jugoslaviju. Nije umro glas košarke u regionu, bivšoj državi, ovim prostorima ili ovom podneblju. Umro je glas košarke u komšiluku. Slušanje Edina Avdića kao komentatora košarkaških utakmica ili podkastera bi vas automatski izmjestilo u komšiluk. Među poznate i prisne ljude koje zapravo nikad niste upoznali, ali ste imali osjećaj da ste s njima popili stotine kava ili piva. Njegova poznata “trica s parkinga” kojom je otpratio luk lopte koju je uputio Mirza Teletović 2013. godine ili nešto manji poznati komentari iz podkasta poput “Depresiva La Coruñe” kojim je opisivao lošija stanja u pojedinim ekipama nisu bili predviđeni za komentatorske kabine ili studija. To su bili izrazi iz komšiluka.
Ali te izraze Edin nije koristio da zavede slušatelje ili da glumi “čovjeka iz naroda”. Edin je bio takav. Ali ne takav jer je prosto takav. Edin je mogao bacati u istoj minuti šeretske fore iz rukava i objašnjavati razliku između različitih obrana pick’n’rolla. Mogao je zapjevati koju narodnu kad je bilo potrebno i tumačiti koncept spacinga u suvremenoj košarci. Istovremeno je tisućama ljudi u našem komšiluku činio košarku prisnom i vodio kroz emocije koje košarka nudi, ali i istu tu košarku objašnjavao bez da su emocije i prisnost patile. Posebnost Edina Avdića bila je u tome da je jednako prirodno djelovao na oba fronta.
Njegova sposobnost da bude spontan i precizan u različitim kontekstima neodoljivo je podsjećala na poetiku već spomenutog Zabranjenog pušenja. Fore iz komšiluka u prirodnom savezu sa seciranjem društvene zbilje bivše Jugoslavije. Nastavila su dva Pušenja svoje karijere tamo i vamo, ali teško se oteti dojmu da je javno djelovanje Edina Avdića u posljednjih dvadesetak godina bilo zapravo album Zabranjenog pušenja o košarci. Fore iz komšiluka i precizno seciranje zbivanja na terenu i oko terena. Kad Edin kaže Milošu “najgore ti je čuvat’ onoga s tricom od 33%, ne možeš ga pustit’, a ne možeš mu ni bit’ blizu” objasni nam pola košarke, ali i pokaže koliko su propusne granice između terena i života koji ga okružuje. Otišao je glas košarke koji je povezivao davno razdvojene svjetove. Otišao je glas koji je činio da slušanje podkasta sa slušalicama u ušima podsjeća na kolektivno gledanje televizije 70-ih u komšiluku kod onog komšije koji je prvi nabavio televizor. I da ga svi pomalo podjebavaju.
– Nisam gled’o Zimske olimpijske od ’84 – sa šeretskim osmijehom odgovorio je Sarajlija na radu u Beogradu. Tako je bilo na početku svake epizode podkasta tog uigranog dvojca. Prije prelaska na službene, košarkaške teme odradila bi se runda zagrijavanja u vidu pop-kulturnog segmenta i eventualno drugih sportskih tema.
A sam uvod je uvijek bio isti. Jedan od njih dvojice bi putem mobitela drugome i svima nama pustio neku poznatu numeru. I to u lajv verziji da ne bi bilo problema s autorskim pravima. Ne postoji službena statistika, ali prilično je izvjesno da je najzastupljenije među izabranim numerama bilo sarajevsko Zabranjeno pušenje. I to prva četiri albuma. I ne samo da je bilo najzastupljenije u numerama. Stihove i fraze iz njihova repertoara Miloš i Edin su koristili i kao efikasna i efektna pomagala za pojašnjavanje zbivanja na i izvan košarkaških terena. Uvodne numere ne bi bilo samo u vremenima kad bi se dogodila kakva tragedija. Kao pad nadstrešnice u Novom Sadu ili smrt Duška Vujoševića. Ali više ih zbog tragedije neće biti uopće. U 47. godini 3. juna umro je Edin Avdić.
Umro je glas košarke. I u slučaju njegove smrti neprikladno je koristiti uobičajene eufemizme za bivšu Jugoslaviju. Nije umro glas košarke u regionu, bivšoj državi, ovim prostorima ili ovom podneblju. Umro je glas košarke u komšiluku. Slušanje Edina Avdića kao komentatora košarkaških utakmica ili podkastera bi vas automatski izmjestilo u komšiluk. Među poznate i prisne ljude koje zapravo nikad niste upoznali, ali ste imali osjećaj da ste s njima popili stotine kava ili piva. Njegova poznata “trica s parkinga” kojom je otpratio luk lopte koju je uputio Mirza Teletović 2013. godine ili nešto manji poznati komentari iz podkasta poput “Depresiva La Coruñe” kojim je opisivao lošija stanja u pojedinim ekipama nisu bili predviđeni za komentatorske kabine ili studija. To su bili izrazi iz komšiluka.
Ali te izraze Edin nije koristio da zavede slušatelje ili da glumi “čovjeka iz naroda”. Edin je bio takav. Ali ne takav jer je prosto takav. Edin je mogao bacati u istoj minuti šeretske fore iz rukava i objašnjavati razliku između različitih obrana pick’n’rolla. Mogao je zapjevati koju narodnu kad je bilo potrebno i tumačiti koncept spacinga u suvremenoj košarci. Istovremeno je tisućama ljudi u našem komšiluku činio košarku prisnom i vodio kroz emocije koje košarka nudi, ali i istu tu košarku objašnjavao bez da su emocije i prisnost patile. Posebnost Edina Avdića bila je u tome da je jednako prirodno djelovao na oba fronta.
Njegova sposobnost da bude spontan i precizan u različitim kontekstima neodoljivo je podsjećala na poetiku već spomenutog Zabranjenog pušenja. Fore iz komšiluka u prirodnom savezu sa seciranjem društvene zbilje bivše Jugoslavije. Nastavila su dva Pušenja svoje karijere tamo i vamo, ali teško se oteti dojmu da je javno djelovanje Edina Avdića u posljednjih dvadesetak godina bilo zapravo album Zabranjenog pušenja o košarci. Fore iz komšiluka i precizno seciranje zbivanja na terenu i oko terena. Kad Edin kaže Milošu “najgore ti je čuvat’ onoga s tricom od 33%, ne možeš ga pustit’, a ne možeš mu ni bit’ blizu” objasni nam pola košarke, ali i pokaže koliko su propusne granice između terena i života koji ga okružuje. Otišao je glas košarke koji je povezivao davno razdvojene svjetove. Otišao je glas koji je činio da slušanje podkasta sa slušalicama u ušima podsjeća na kolektivno gledanje televizije 70-ih u komšiluku kod onog komšije koji je prvi nabavio televizor. I da ga svi pomalo podjebavaju.
-
ObjektivnaSApublika
- Postovi: 32
- Pridružen/a: 22 dec 2024, 01:08
- Kontakt:
Re: Sportski komentatori
Grijesiti je ljudski,ali ako vam se gumica istrosi prije olovke,malo ste pretjerali!!
VOLIM TE ČELIK!!!!!
VOLIM TE ČELIK!!!!!
Re: Sportski komentatori
U današnjem Oslobođenju, objavljen je specijalni dodatak na 30-ak strana, u kojem su obuhvaćeni važniji Edinovi tekstovi odnosno kolumne, objavljene od 2020. godine, pa na ovamo.