Volim razne tipove igrača, većinom žustre i bezobrazne (ne prgave), sa dobrom tehnikom. Al' iskren da budem nikad nisam imao tako nekog idola. Bilo je sezonskih igrača, Mintal, Baroš, Reyes, Gambino (na ovog sam se nekad fur'o, sudbine nam slične
), Kringe i tako dalje. Mnogo je njih, al' niti jedan nije traj'o cijelu karijeru. Prvi i posljednji je praktično Tomaš Rosicky. Od današnje omladine najviše volim Maria Gotzea, ali daleko od toga da su mi neki idoli, jednostavno uživam u onom što oni čine.Al' nisam htio pisati šuplju ovde. Htjedoh i ja reći kako sam imao idola i kako ga i danas dan imam. Nisam ga nikad upozn'o, bože sačuvaj. Vjerovatno bi ili izgubio sliku idola ili bi to bio neki drugačiji odnos. Ovako kako ga ja definišem je tamam, dovoljno daleko da ga zamišljam nadč'ojkom, a sa druge strane dovoljno blizu da znam otprilike šta radi. On je zapravo neko ko je mnogo više od svih drugih ljudi utic'o na to kakav ću put izabrati. Čak mislim da više i od roditelja. Iako na prvi pogled san i fantazija, al' želja mi je jednog dana ni manje ni više nego da dostignem sve ono što je on bio i što je danas. Naravno, on je ovaj čovjek:
Diplomirani injžiner, magistar ekonomije, poliglota i jedan od najuspješnijih fudbalskih menadžera. Čovjek koji združuje sve ovo u sebi je za mene više od običnog ljudskog bića. On je danas mog'o biti i stilist i fotograf, ne nužno nogometni menadžer, al' eto sreća pa jeste, stoga ovo ovde mogu i napisati.
