SportSport.ba

Dugačak ti ovaj tekst ,al pošto je od tebe pročito sam ga ,iako nisam ljubitelj biciklizma (ponekad pogledam TDF)
Sve u svemu dobar tekst,ali vrati se ti Seria A iako je i ovo zanimljivo ali

Nema se šta za nadodati, svaka čast na kolumni, @MaGiCa, imaš dar za pisanje sastava na temu kalča (calcio).
Treba se svakako osvrnuti na slabljenje cjelokupnog italijanskog nogometa, počevši od reprezentacije koja ne može proći grupnu fazu SP-a (aktuelni prvaci ), do klubova koji će od sada imati 3 predstavnika u Ligi prvaka !
Vjerni fantik sam Milana, pratim ih od malih nogu. Uvijek sam se radovao uspjesima Rossonera i drago mi je za čuti kada posrnuli Milan nakon toliko godina osvaja Scudetto.
Što se tiče Napolija, prijatno iznenađenje ove sezone. Još od vremena Diega Armanda Maradone nisu zablistali kao što je to slučaj sada. No sada je tu mladi i perspektivni Cavani, koji će, siguran sam, biti veliko ime u svijetu fudbala. Još samo se postavlja pitanje može li Napoli zadržati sve talente u klubu, te može li u kontinuitetu imati plasman u vrhu Serie A.
Inter nikada nisam volio, on je imao talenata, ali je tek u skorijem dobu ostvario značajne uspjehe. Trenutno su također u padu forme, i pitanje je koliko mogu u ovakvom sastavu.
E', sada i taj famozni Juventus, ili ti ga Stara dama.
Afera Farsopoli ih je dokrajčila, to je sigurno. Neće se zadugo oporaviti od tog udarca, nakon kojeg su se otkrile sve farse i namještaljke prugastaih. Poslije toga su izgubili mnogo a dobijali mrvice. Sada su spali, kao i Liv'pool, da se bore za plasman u Europa League, današnji Kup UEFA, što je stvarno sramota.
Da rezimiramo, Calcio je spao na niske grane, to se nije moglo dozvoliti, treba se krenuti od same infrastrukture pa sve do obnavljanja stadiona i nuđenja sadržaja gledaocima. Kada kažem to, mislim na zadovoljavanje ukusa publike, igranja za svoju dušu, svim srcem, ne za prokleti novac.
To je jedina formula uspjeha koju treba primjeniti i vratiti italijanski nogomet u vrh.

Aup Athletic!

Pre utakmice u baskijskom gradu Bilbau, lokalni navijaci nose svoje crveno-bele boje po barovima i ulicama oko stadiona San Mames i pevaju navijacke pesme, poput ostalih navijaca. Ali, njihov klub nije klub poput ostalih klubova, vec je jedinstven na svetu.

"Eup, Athletic!", na baskijskom jeziku, je vise od navijackog poklica. To je ratni poklic. Ali, necemo sad o ratovima, dosta ih je bilo i na ovdasnjim prostorima.
La Liga je jedna od najboljih i najbogatijih fudbalskih liga na svetu, i sa ekipama poput Real Madrida i Barcelone, predstavlja pozornicu za neke od najboljih igraca planete koji igraju fudbal.
Protiv takvih divova, stoji Athletic Bilbao - klub koji uspeva da zadrzi svoje mesto iz godine u godinu u prvoj ligi, na jedinstven nacin. Tim uzima samo igrace iz Baskije, severne spanske oblasti koja ima samo 2,1 miliona stanovnika.
Proslog leta Real Madrid je oborio svetski rekord kada je dato 96 miliona evra za portugalskog krilnog igraca Cristiana Ronalda. Barcelona je odgovorila mega transferom Zlatana Ibrahimovica iz italijanskog Intera (Eto'o plus milioni). To su bili samo najzvucniji transferi, u moru drugih koje su obavili ova dva giganta. Svake godine oni trose velike novce na pojacanja. A gde je tu Athletic Bilbao? Pa, Athletic Bilbao je ulozio u pojacanja 25 miliona evra u prethodnoj deceniji. Ukupno.
Usred 21. veka i globalizacije, Baski strastveno ostaju ukorenjeni u svojoj kulturi i identitetu, koji su bili dugo potiskivani pod diktaturom generala Francisca Franca. A taj identitet se cuva po svaku cenu. U njihovom klubu nema stranaca, a nema ni Spanaca. Svi igraci su ili autenticni Baski ili deca bar jednog Baska. Fudbalski klub iz Bilbaa cuva stogodisnjuu igracku politiku koja je izraz beskompromisne odanosti baskijskom credu - stand-alone at all costs.
Uz Real Madrid i Barcelonu, Athletic Bilbao je jedini klub koji nikada nije degradiran u drugu ligu. Medjutim, njegovi dani slave od 1980-ih, kada je osvojio i spanski naslov prvaka i pehar kupa, su nestali, a klub se ovih godina uglavnom nalazi u donjoj polovini ligaske tablice.
Ipak, navijaci su cesto znali da kazu da bi radije pristali na drugoligasko "cistiliste" nego dopustili da im u klubu igraju "stranci", a pod strancima podrazumevaju sve one koji nisu ponikli u mladjim kategorijama kluba, da ne govorimo o nebaskima. Malo se to rigidno glediste razvodnilo u poslednjim decenijama, ali su nekada za Athletic igrala samo "deca" ovog kluba.
I premda igraci moraju biti baskijski, mogu da budu rodjeni i u drugim drzavama (Lizarazu je bio igrac iz Francuske) i da dolaze iz drugih delova Spanije. Dakle, u sustini, moglo bi se reci da je ta politika kluba diskriminatorna prema nebaskima, ali tako je to. Athleticova ogranicenja nisu u suprotnosti s pravilima FIFA-e.
Ipak, ona se mogu ciniti cudnim za klub koji je bio medjunarodni po rodjenju. Osnovan je 1898. godine od strane britanskih radnika na brodogradilistu u Bilbau i baskijskih studenata povratnika iz Velike Britanije, zbog cega je klubu i dato ime "Athletic", a prvi treneri su mu bili Englezi.
Od 1910. godine, crveno-beli dresovi su zamenili plavo belu kombinaciju. U tim bojama je osvojeno 8 La Liga (1929–30, 1930–31, 1933–34, 1935–36, 1942–43, 1955–56, 1982–83, 1983–84.) i 23 nacionalna kupa (1903, 1904, 1910, 1911, 1914, 1915, 1916, 1921, 1923, 1930, 1931, 1932, 1933, 1943, 1944, 1945, 1950, 1955, 1956, 1958, 1969, 1973, 1984.), sto je do nedavno bio rekord - dok ga nije Barcelona oborila. Igrao je Athletic i jedno finale u Evropi. Italijanski Juventus, sa Trapattonijem na klupi, ih je porazio u dva meca (bilo je 1-0 za Juventus u Torinu, te 2-1 za AB na San Mamesu) UEFA kupa 1977. godine.
Kada je Athletic osvojio duplu krunu lige i kupa u 1984. godine, 1 milion ljudi, oko pola baskijskog stanovnistva, na obalama rijeke Nervion, koja preseca grad na pola, docekalo je igrace koji su krstarili zajedno u gabarra-i, jedan stari brod koji se koristi za prenos rude gvozdja iz planina.
Taj uspeh na terenu bio je poslednji za ovaj nekada veliki klub. Atletico, koji je morao tako da se zove za vreme Franca, je vratio svoje prvobitno ime, ali je izgubio moc u postfrankovskoj eri.
Klub je u vlasnistvu nekih 34.000 clanova kluba koji placaju godisnju clanarinu, a biraju klupska rukovodstva. Isto kao i kod madridskog i katalonskog diva. Gde je razlika onda, sem u tome sto velikani dovode najbolje svetske igrace?
Glavna razlika je u tome sto Athletic ima godisnji budzet od oko 50 miliona evra, a to je samo petina onoga sto je Real Madrid potrosio na dovodjenje igraca u leto 2009. godine.
Ne bih sad da pricam o tome kako je madridski Atletico dobio ime, ko su bili Telmo Zarra i Misa Pavic, gde je Maradona umalo ostao bez noge..., jer su to sve relikti jednog vremena koji ne potpadaju pod moderni fudbal. A taj, moderni fudbal, je nekom majka, a nekom maceha. A baskijska istorija osigurava jednu stvar: Athletic Bilbao nece ici dole bez borbe, bez obzira o kakvim se vremenima radi...

MaGiCa je napisao/la:Aup Athletic!

Pre utakmice u baskijskom gradu Bilbau, lokalni navijaci nose svoje crveno-bele boje po barovima i ulicama oko stadiona San Mames i pevaju navijacke pesme, poput ostalih navijaca. Ali, njihov klub nije klub poput ostalih klubova, vec je jedinstven na svetu.

"Eup, Athletic!", na baskijskom jeziku, je vise od navijackog poklica. To je ratni poklic. Ali, necemo sad o ratovima, dosta ih je bilo i na ovdasnjim prostorima.
La Liga je jedna od najboljih i najbogatijih fudbalskih liga na svetu, i sa ekipama poput Real Madrida i Barcelone, predstavlja pozornicu za neke od najboljih igraca planete koji igraju fudbal.
Protiv takvih divova, stoji Athletic Bilbao - klub koji uspeva da zadrzi svoje mesto iz godine u godinu u prvoj ligi, na jedinstven nacin. Tim uzima samo igrace iz Baskije, severne spanske oblasti koja ima samo 2,1 miliona stanovnika.
Proslog leta Real Madrid je oborio svetski rekord kada je dato 96 miliona evra za portugalskog krilnog igraca Cristiana Ronalda. Barcelona je odgovorila mega transferom Zlatana Ibrahimovica iz italijanskog Intera (Eto'o plus milioni). To su bili samo najzvucniji transferi, u moru drugih koje su obavili ova dva giganta. Svake godine oni trose velike novce na pojacanja. A gde je tu Athletic Bilbao? Pa, Athletic Bilbao je ulozio u pojacanja 25 miliona evra u prethodnoj deceniji. Ukupno.
Usred 21. veka i globalizacije, Baski strastveno ostaju ukorenjeni u svojoj kulturi i identitetu, koji su bili dugo potiskivani pod diktaturom generala Francisca Franca. A taj identitet se cuva po svaku cenu. U njihovom klubu nema stranaca, a nema ni Spanaca. Svi igraci su ili autenticni Baski ili deca bar jednog Baska. Fudbalski klub iz Bilbaa cuva stogodisnjuu igracku politiku koja je izraz beskompromisne odanosti baskijskom credu - stand-alone at all costs.
Uz Real Madrid i Barcelonu, Athletic Bilbao je jedini klub koji nikada nije degradiran u drugu ligu. Medjutim, njegovi dani slave od 1980-ih, kada je osvojio i spanski naslov prvaka i pehar kupa, su nestali, a klub se ovih godina uglavnom nalazi u donjoj polovini ligaske tablice.
Ipak, navijaci su cesto znali da kazu da bi radije pristali na drugoligasko "cistiliste" nego dopustili da im u klubu igraju "stranci", a pod strancima podrazumevaju sve one koji nisu ponikli u mladjim kategorijama kluba, da ne govorimo o nebaskima. Malo se to rigidno glediste razvodnilo u poslednjim decenijama, ali su nekada za Athletic igrala samo "deca" ovog kluba.
I premda igraci moraju biti baskijski, mogu da budu rodjeni i u drugim drzavama (Lizarazu je bio igrac iz Francuske) i da dolaze iz drugih delova Spanije. Dakle, u sustini, moglo bi se reci da je ta politika kluba diskriminatorna prema nebaskima, ali tako je to. Athleticova ogranicenja nisu u suprotnosti s pravilima FIFA-e.
Ipak, ona se mogu ciniti cudnim za klub koji je bio medjunarodni po rodjenju. Osnovan je 1898. godine od strane britanskih radnika na brodogradilistu u Bilbau i baskijskih studenata povratnika iz Velike Britanije, zbog cega je klubu i dato ime "Athletic", a prvi treneri su mu bili Englezi.
Od 1910. godine, crveno-beli dresovi su zamenili plavo belu kombinaciju. U tim bojama je osvojeno 8 La Liga (1929–30, 1930–31, 1933–34, 1935–36, 1942–43, 1955–56, 1982–83, 1983–84.) i 23 nacionalna kupa (1903, 1904, 1910, 1911, 1914, 1915, 1916, 1921, 1923, 1930, 1931, 1932, 1933, 1943, 1944, 1945, 1950, 1955, 1956, 1958, 1969, 1973, 1984.), sto je do nedavno bio rekord - dok ga nije Barcelona oborila. Igrao je Athletic i jedno finale u Evropi. Italijanski Juventus, sa Trapattonijem na klupi, ih je porazio u dva meca (bilo je 1-0 za Juventus u Torinu, te 2-1 za AB na San Mamesu).
Kada je Athletic osvojio duplu krunu lige i kupa u 1984. godine, 1 milion ljudi, oko pola baskijskog stanovnistva, na obalama rijeke Nervion, koja preseca grad na pola, docekalo je igrace koji su krstarili zajedno u gabarra-i, jedan stari brod koji se koristi za prenos rude gvozdja iz planina.
Taj uspeh na terenu bio je poslednji za ovaj nekada veliki klub. Atletico, koji je morao tako da se zove za vreme Franca, je vratio svoje prvobitno ime, ali je izgubio moc u postfrankovskoj eri.
Klub je u vlasnistvu nekih 34.000 clanova kluba koji placaju godisnju clanarinu, a biraju klupska rukovodstva. Isto kao i kod madridskog i katalonskog diva. Gde je razlika onda, sem u tome sto velikani dovode najbolje svetske igrace?
Glavna razlika je u tome sto Athletic ima godisnji budzet od oko 50 miliona evra, a to je samo petina onoga sto je Real Madrid potrosio na dovodjenje igraca u leto 2009. godine.
Ne bih sad da pricam o tome kako je madridski Atletico dobio ime, ko su bili Telmo Zarra i Misa Pavic, gde je Maradona umalo ostao bez noge..., jer su to sve relikti jednog vremena koji ne potpadaju pod moderni fudbal. A taj, moderni fudbal, je nekom majka, a nekom maceha. A baskijska istorija osigurava jednu stvar: Athletic Bilbao nece ici dole bez borbe, bez obzira o kakvim se vremenima radi...

Legendarni baskijski klub, definitivno će biti upamćen po svojoj tradiciji dovođenja igrača i po tome što nikad nisu prihvatili da im na dresu bude ime sponzora (ili se varam ?).

Con cantera y afición, no hace falta importación

Ne pratis ih u zadnje vrijeme, ha?

Petronor, Baskijska rafinerija ulja

Bertrand je napisao/la:

Ne pratis ih u zadnje vrijeme, ha?

Petronor, Baskijska rafinerija ulja

Nisam pratio, al' vidim da ni kod njih nije bajna finansijska situacija. Čitao sam još kada se za Barcu objavljivalo da će Qatar Fondation biti na njihovom dresu, da su Katalonci i Bilbao upravo bili jedini klubovi koji nisu imali sponzora na dresu. Moja greška.

Odlican tekst o Lavovima ,Athletic je okupio jednu jako finu generaciju (Munain,Lorente,Javi Martinez,Iraola,Gurpegui itd) navodno postoje neke sanse da dovedu Artetu iz Evertona i jos par Baskijaca ako se plasiraju u LP,tako da bi u buducnosti mogli biti pravo jaki .Inace prave novi San Mames koji ce biti perverzija od stadiona tako da vjerujem da je borba za opstanak samo proslost za ovaj legendarni klub.

Svaka čast a Athletic mi je drag klub samo da zadrže Javia,Llorentea,Muniaina i ostale i možda mogu čak biti konkurentni Barci i Realu

bravo doktore ,uvaži mi neki od prijedloga (bar onaj drugi prijedlog ) ili sve ako hoćeš

Sta reci o Athleticu, meni je to malo glupo sto nebaskijci ne mogu ni proviriti tamo, ali eto ljudi su ostali dosljedni tradiciji, ali me zaludio ovaj podatak da su potrosili svega 25 miliona u poslednjoj deceniji

treba im skinuti kapu za to sto i pored nikakvih ulaganja, nikad nisu ispali iz lige, unikatan klub, ponos Baskije

p.s. mogao bi mozda u iducem periodu sastaviti neko stivo o Ajaxu ili bar o velikoj trojki holandskog fudbala

Kako statistika ume da prevari

ili kako je Ayrton Senna najbolji F1 pilot svih vremena

Formulu 1 pratim (nekada vise, a nekada manje) skoro 20 godina. Nikada nisam navijao za vozace, vec za Ferrari. Jeste Ferrari simbol Formule 1, ali klincu koji je tek izasao iz peska, tek naucio da cita i tek se sreo sa svetom u kome vaspitacice i ucitelji organizovano drze casove - to i nije neki faktor. Igracka iz peska, automobil sa "propetim konjicem" koji mi je otac kupio za 3. rodjendan, je odradila svoje. Dakle, moj omiljeni F1 tim, je to postao i pre nego sto sam pogledao prvu trku u zivotu. Au, ala je to bilo davno.
Ironicno, mnogi ljudi smatraju za najveceg vozaca, koji se ikada pojavio, onog coveka koji je preporodio najpopularniji automobilisticki tim sveta i vratio ga na pobednicke staze nakon 20 susnih godina. Za mene licno, nije Michael Schumacher najbolji svih vremena, vec covek u cijoj je senci MS vozio celog svog zivota (doduse, ne i poslednje dve sezone, jer ovaj Schumacher je neuspeli pokusaj da se vreme zaustavi).
Schumacher je covek od gvozdene discipline ciji su osecaji gotovo sistematski potiskivani, tako da je bilo moguce takvom "predatoru" da 2003e pobedi San Marino Grand Prix nekoliko sati nakon smrti svoje majke.
Iako je Schumacher sinonim za cold bloodedness - Senna je bio upravo suprotno. On je znao govoriti o emocijama, o njuhu, o trkama od srca - temperamentni pojedinac koji je znao da zavede svojom obicnom decackom strascu prema trkanju.
Oba imaju ili su imali aroganciju i zastrasujucu kvalitetu koja je neophodni uslov za F1 sampione.
Obojica su vozila na "zilet" sa drugima (izvan staze) u duelu da bi uzeli Svetsko prvenstvo. Schumacher je ucinio da Damon Hill u Adelaide-u u 1994. odustane od trke, i pokušao to uciniti Jacques-u Villeneuve-u u Jerezu (1997), dok je Senna je ostao zapamcen po ludackom potezu na stazi Suzuka u obracunu sa Prostom 1990e.
Schumacherovi ispadi dobro su poznati, ali Sennin napad na Alaina Prosta u prvom zavoju u Japanu je manje zivopisan u ljudskim secanjima. A sve je pocelo godinu dana pre toga, kada je Senna izgubio naslov od Prosta, nakon diskvalifikacije. To je bilo poslednje veliko unutartimsko rivalstvo. Ono sto su nam Hamilton i Alonso pruzili u 2007oj je samo razblazena varijanta toga.
Istina je da su i Senna i Schumacher su bili spremni otici do bilo koje granice za pobedu, ali je vreme bilo los sudija prema Schumiju, jer se Senna pretvorio gotovo u sveca u godinama nakon smrti. Epizode ovog tipa su sada prekrivene sentimentalnoscu. Schumacher, ocito dovoljno sretan da zivi, platio je cenu za svoja "nedela" u karijeri.
Obojica su izuzetni, ali na nesto drugaciji nacin. Schumacher je bio brz i uvek konstantan, u testiranju, u kvalifikacijama i trkama. Senna je bio genije u vozni na jedan krug i odlazio gotovo u trans tokom kvalifikacija. On je mogao da proizvede voznje da na njih niko ne moze odgovoriti, taj talent potvrdjuje njegov neverovatan rekord pole pozicija (7 pole positiona u proseku po godini karijere).
Obojica su bili izuzetni u kisnim trkama, i osvojili prvenstvo u automobilima inferiornim u odnosu na svoje najblize suparnike. Obojica su bili nemilosrdni u potrazi za uspehom, te naglo ostavljali tim koji im je dao ime u Formuli kada su dobili bolje prilike.
Treba ipak reci da je Senna bio Rain Man, jer je njegova prednost lezala u klimi Brazila. Tamo se karting vozio i po kisi, sto je formiralo mladog Ayrtona. Takodje, treba reci i da je Schumacher imao u ekipi iskljucivo pomagace (Herbert, Irvine, Barrichello, Massa), a da se Senna "klao" sa jednim Prostom. To bas umanjuje vrednost Michaelovih uspeha i objasnjava njegovu statisticku dominaciju. A ta "statisticka dominacija" je nesto sto je najcesce glavni argument u raspravama "Senna-Schumacher" (kao i u raspravama "Maradona-Pele" i dr.), pa rekoh da pogledamo i statistiku:

Godine u Formuli 1 (racunaju se Schumacherove sezone pre poslednjeg "fijasko" povratka):

Schumacher 16

Senna je 9 godina i cetiri meseca

Naslovi:

Schumacher 7 ('94, '95, '00, '01, '02, '03, '04)

Senna 3 ('88, '90, '91)

Pobede u Velikim nagradama:

Schumacher 91

Senna 41

Startovi na Velikim nagradama:

Schumacher 248 (do sada ih je ukupno skupio 272)

Senna 161

Odnos start trke/pobeda:

Schumacher 36,7% (sada je to oko 33%)

Senna 25,5%

Broj pole positiona:

Schumacher 68

Senna 65

Najvise pobeda u jednoj sezoni:

Schumacher 13 (2004)

Senna 8 (1988)


Vidi se da je Schumacher glede statistike jaci, ali se zna ko je imao manje konkurentne bolide tokom karijere i ko je imao jacu konkurenciju.
Elem, da se vratim prici. Svi vozaci, ne samo u Formuli 1, vec i u ostalim takmicenjima, imaju omiljenu stazu. Za Nigela Mansella to je “Silverstone”, za Alaina Prosta i Kimija Raikkonena “Spa”, Jean Alesi posebno voli “Monzu”, a Fernando Alonso “Sepang”. Za Sennu su to bile ulice Monte Carla.
Sena je u Monte Carlu trijumfovao rekordnih sest puta 1987., 1989., 1990., 1991., 1992. i 1993. godine, zbog cega je i dobio nadimak “Princ Monaca”.
U Monte Carlu Senni niko nije bio ravan, a to se videlo na njegovoj prvoj trci u knezevini, 1984. godine, kada je u Tolemanu, britanskom poluekipom, startovao sa 13. pozicije i po kisi dosao do drugog mesta i prvog podijuma u karijeri.
Sve vreme je Alainu Prostu bio za petama, a u 33. krugu ga je i pretekao, ali je tada trka zbog nemogucih uslova za voznju prekinuta, pa mu je pobeda izmakla iz ruku zbog pravila da se prilikom prekida trke racuna poredak iz prethodnog kruga.
Prvi put Senna je u Monaku trijumfovao 1987. godine pa je momentalno postao popularan u knezevini. Godine 1992. je Senna peti put pobedio u Monacu i izjednacio rekord, koji je do tada drzao Graham Hill, a kada je naredne godine Brazilac dosao i do sestog trijumfa Damon Hill, koji je trku zavrsio na drugom mestu rekao je da bi njegov otac ziv - sigurno bi prvi cestitao Senni.
Priliku da po sedmi put pobedi u Knezevini Senna nije imao, a trka 1994. godine je odrzana samo dve nedelje posle njegove pogibije i Svetska automobilska federacija (FIA) je odlucila da prvi startni red u Monte Carlu ostane prazan u cast Senne i Rolanda Ratzenbergera koji su izgubili zivote u krvavoj prvomajskoj nedelji pre 17 godina u Imoli.
Posle Sennine pogibije mnogi su trazili zabranu Formule 1. Senninu smrt mnogi Brazilci smatraju za nacionalnu tragediju, a posle nesrece Vlada Brazila je proglasila trodnevnu zalost, a procenjeno je da je tri miliona ljudi izaslo na ulice u njegovu cast.
Posthumno su mu mnogi odali cast, a prvi su to uradili stanovnici Brazila i gradske vlasti Sao Paula. Postoji, recimo, Ayrton Senna autoput od aerodroma. Tu je i tunel ispod sredisnjeg gradskog parka koji dobio ime po trostrukom svetskom prvaku.Tu je i popularni strip za decu pod nazivom "Senninha", koji sadrzi verziju svog junaka i koji se koristi kao edukativno sredstvo za omladinu. Najpoznatiji od svih objekata koji imaju veze sa njim, je njegov grob u Morumbi groblju, gde se mnogo ljudi okuplja za vreme Grand Prixa svake godine. I posle 17 godina Senna ima status heroja u Brazilu i njegov grob godisnje poseti vise ljudi nego bilo koji grob u toj velikoj drzavi.
Mnoge bezbednosne mere su uvedene u Formulu 1 posle Sennine smrti. Mnogi vozaci su pre Senne poginuli, ali nijedan njegove velicine i popularnosti nije preminuo na jednoj trci najpopularnije discipline auto-moto sporta. Staze su redizajnirane, promenjene su zone za izletanje, postavljene barijere po najvisim standardima kao i visi kokpiti za vozace unutar bolida.
Senna je ostao poznat po tome da je posthumno promenio F1 svet, bas kao sto ga je menjao za zivota (fizicki treninzi koje je uveo su promenili pristup pripremama vozaca, a neverovatna mentalna snaga koju je imao je postala polje izucavanja na univerzitetima i po ekipama F1) .
Formula 1 je od Sennine smrti postala bezbednija, ali ne i zanimljivija. Kad Tilke skroji stazu, zna se da tu nema pravog trkanja. Jos uvek se da se pojavio vozac koji moze da zaseni ono sto je Brazilac pokazivao na stazi, jer se nije niko priblizio njegovim voznjama po kisi i njegovoj brzini na kvalifikacijama. Takodje jos uvek niko nije, sem Raikkonena, tezio da se trka sam sa sobom u situacijama kada je ubedljivo prvi na stazi. A u takvim trkama je Senna izgubio mnogo podijuma i poena, jer mu "vozacki demon" nije dozvoljavao da kalkulise. A profesorsko kalkulisanje, koje je uveo Prost, je ipak pobedilo u modernom trkanju. Dodao bih: na veliku zalost, onih koji vole pravo trkanje...


[youtube][/youtube]

[youtube][/youtube]

Svaka čast, dobra kolumna.
Dugo nisam pročitao ništa vezano za F1 pa me odmah spucala nostalgija.

Nekada sam bio veliki fan Formule 1 i Ferarija, ali u posljednjih nekoliko godina to je interesovanje blijedilo tako da je došlo do toga da danas ne znam ni kada se održava utrka ni ko pobjedjuje. Vozači kao što su Montoya, Raikonen, Fisichella su uspijevali da, do odredjene mjere, održe taj žar i neizvjesnost u veoma proračunatom sportu ali njihov odlazak te stalna i potpuno nelogična promjena pravila su učinila F1 negledljivom.

Nisam imao to zadovoljstvo da gledam Sennu pa zbog toga će Šumi, za mene, uvijek biti broj 1

svaka casta na kolumni, inace ima izvenredan dokumentarac o njemu, njegova karijera u detalje i moram i priznati da sam Schumija smatrao za najboljeg, ali nakon odgledanog dokumentarca a i ovo sto je Magica napisao onda nema sumnje da je Senna najbolji, kako mi je samo zao tog covjeka, usudio bi se reci da je FIA kriva za njegovu pogibiju jer tada se nije smjela voziti utrka..al da ne duljim evo http://www.imdb.com/title/tt1424432/ pogledajte ima se sta vidjeti, veoma emotivno

Ova Interova trojka iz sezone 1989-1990. je nama cudo napravila na svetskom prvenstvu u Italiji. Zapadna nemacka-Jugoslavija 4:1

Kako su nastajali sampioni ex nihilo


Postoji stara filosofska doskocica, da iz nicega ne nastaje nista. Jos su stari Grci uveliko o tome raspravljali, a zadrzala se i do danasnjih dana. Ova prica treba da bude drugacija i da ide protiv te teze.
Srpski tenis nije postojao do pojave Slobodana Bobe Zivojinovica. Tenis su u bivsoj drzavi najbolje igrali Hrvati. Kukuljevic, Puncec, Palada, Mitic, Pilic, Franulovic...recice oni koji pomnije prate ovu igru (za Ivanisevica, Prpica, Oresara i ove mladje, svi znaju). Cak su i Slovenci dali jednu GS sampionku (Mimu Jausovec), ali se u Srbiji nije desavalo nista u ovom sportu. A onda se pojavio Boba.
Decko raskosnog talenta, ali bez nekakvih opipljivijih motiva za konstantnim radom, nije mogao dalje od dva epska turnira - Australian Opena 1985. i Wimbledona 1986. U oba je dosao do polufinala, gde je bio porazen od Hall of Fame-ra: Wilandera i Lendla. Pamte se i danas ti mecevi od pet setova, kada je u jednom oterao Ivana Groznog u tesku wimbledonsku bitku (koju je izgubio), kao i ona fantasticna partija protiv McEnroe-a, kada je za vreme JohnnyMac-ovog nadvikivanja sa sudijama - uzeo sendvic i sok i seo u publiku da prezalogaji malo. To je bilo jako davno, toliko da se AO igrao na travi. Zaista, neobican covek bese Boba. Van tih GS izleta, skupio je 2 ATP titule u singlu i 8 u doubleu, sto mu je donelo najbolje rankinge: #19 za single i #1 za double. Takodje, bio je vodja Davis cup reprezentacije exYU, koja je dolazila do polufinala ovog takmicenja vise puta.
U to vreme, jedna devojcica iz Novog Sada, krcila je put sebi u elitu zenskog tenisa. Kada ju je videla Jelena Gencic (upamtite to ime), rekla je da ce mala sa 17 godina biti u top5 na WTA listi. Pogresila je. Monika je postala #6 sa nepunih 16 godina, a u top5 je usla nedugo zatim. U tim sezonama je velika Steffi Graf gubila tlo pod nogama. Imala je privatnih problema, ali je imala i najljuceg protivnika protiv sebe. Gencic je insistirala da Selesova udara backhand sa dve ruke, a "mala Mo" je usvojila i dvorucni forehand. Jaki udarci sa oba krila, kao i izuzetna mentalna snaga i stenjanje (grunting), koje je imalo funkciju da odvlaci koncentraciju protivnice - bili su podloga za dominaciju WTA Tour-om. Seles je osvojila svoj prvi Grand Slam naslov pojedinacno na sljaci Pariza 1990. protiv Steffi Graf. Pri tome, ona je postala najmladji pobednik ikada Otvorenog prvenstva Francuske, u dobi od 16 godina i 6 meseci. Zavrsila godinu kao svetski broj 2.
Godina 1991. je bila prva od dve godine u kojima je dominirala Seles. Ona je zapocela osvajanjem Australian Opena u januaru, pobedivsi Janu Novotnu u finalu. U martu, ona je zamenila Graf kao svetski broj 1. Ona je tada uspesno odbranila naslov u Roland Garrosu, pobedivsi bivsu najmladju ikada pobednicu - Arantxu Sanchez Vicario, u finalu. Nije mogla da igra u Wimbledonu usled povrede. Ali, bila je spremna za US Open. Martina Navratilova je izgubila u finalu, a to je bio treci Grand Slam naslov u godini, i osiguran WTA#1 za Moniku. Ona je takodje, osvojila/odbranila te godine zavrsni Virginia Slims, pobedivsi Navratilovu u cetiri seta.
1992. je bila jednako dominantna godina. Seles je uspesno obranila naslov na Australian Openu, francuski Open i US Open. Dosegla je i finale na Wimbledonu, ali izgubila od Graf 6-2, 6-1. Dva protivnika (uključujuci Navratilovu u polufinalu), su se zalili da je Seles imala prednost zbog gruntinga, pa su joj zabranili isto u finalu. Da li zbog toga ili neceg drugog, Graf je suvereno uzela WB.
Od januara 1991. do februara 1993., Seles je osvojila 22 naslova i dosegla 33 finala od 34 turnira na kojima je igrala. Ona je sastavila 159-12 u mecevima (92,9% postotak pobeda), ukljucujući 55-1 na Grand Slam turnirima. U sirem kontekstu svoje prve cetiri godine na Touru (1989-1992), Seles je slavila 231 puta, a gubila samo 25 meceva (90,2% postotak pobeda) i prikupila je 30 naslova. Dominacija - nego kako.
I sledecu je sezonu zapocela osvajanjem GS turnira u Australiji, a onda ju je bolesnik, cije ime ne zelim da napisem, napao i tesko povredio u Hamburgu. U momentu te nesrece, Seles je imala 7 GS turnira (8 ukupno), sa poslednjih 8 na kojima je igrala. Njena najveca rivalka Graf, imala je ukupno 11 GS turnira u tom momentu.
Na Roland Garrosu je Grafova vratila #1 i titulu, u odsustvu Selesove. U narednim godinama se Monika oporavljala od tog incidenta, a Grafova je skupila jos 11 GS turnira i mnogi je danas smatraju za najbolju svih vremena. U mojim ocima, jedan veliki asterisk ide uz njeno ime, jer ko zna koliko bi Monika jos skupila GS turnira, da je atentat nije izbacio sa terena? Verovatno da bi brojala preko 20, a mozda i 25, jer nije imala rivalku koja ju je mogla dobijati van Wimbledona. Ako neko sa 19 godina i 2 meseca ima 8 GS turnira - onda je taj neko kandidat za najboljeg svih vremena.



Iako se Monika vratila, vise nista nije bilo isto. Sakupila je jos 20ak turnira (1 AO), igrala u brojnim finalima, promenila drzavljanstvo, ali nikada vise nije bila na nivou pre Hamburga. Najvece "IF" u svetu tenisa, je IF koje ide uz ime devojke iz Novog Sada.
Nakon toga, sledilo je zatisje. Srbija je bila u izolaciji, Milosevicev zlocinacki rezim je sejao smrt oko sebe, a o tenisu kao sportu se niko nije brinuo. Tek poneki mali uspesi su bili sve sto se desavalo. Gledalo se sa zaviscu u komsiluk, gde su Ivanisevic i Majoli uzimali najvece turnire.
Pojavila se Jelena Dokic, koja je uz kontraverznog oca Damira, najpre rasla, a onda pobegla. A onda se desio bum. Najpre Ana Ivanovic i Jelena Jankovic, a onda i Novak Djokovic. I dok su Ana i Jelena bile prolaznice u drustvu top igracica, Novak je sve to shvatio mnogo ozbiljnije i apsolutno se posvetio svom zivotnom cilju - da bude broj jedan svetskog tenisa. Njega je Jelena Gencic pokupila na Kopaoniku, kao 5ogodisnjaka. Rekao joj je da ce jednog dana uzeti Wimbledon i biti #1. Ona mu je odgovorila da je kljuc u backhandu i da je dvorucni backhand nesto bez cega se ne moze. Od tada je Novak razvio taj udarac do perfekcije, a uz to i ostale elemente igre. Toliko se razvio, da u njegovoj igri nema "crnih rupa". "Savrseni igrac" kago ga je opisao Peter Bodo, analiticar iz SADa. Njegov kolega Steve Tignor je juce dodao ovo:

The world No. 1, for all of his wins this year, was in new territory. He didn’t know how to act. How many of us do when we’re dreaming?

I tako dobismo najboljeg igraca na svetu od ponedeljka. Ceo zivot gledam ovaj prelepi sport i ceo zivot cekam da se desi ovaj dan prakticno bez ikakve nade da cu ga doziveti. U tom, meni omiljenom, sportu i u toj konkurenciji jedan nas igrac se izborio za to prvo mesto a da bi to postigao morao je da zaredja 47 pobeda uz jedan poraz i nabije preko 12.000 ATP bodova. Ako u nedelju pobedi u finalu i u tenisu rekordnih 13.000. Zavidan rezultat, zar ne?
Razmisljajuci o onom sada vec cuvenom Novakovom snimku kada sa samouverenoscu deteta, koje nema predstavu o cemu prica tvrdi da ce biti igrac broj 1 na svetu i da je to cilj zbog kojeg je uzeo reket u ruke. Izmedju tog decjeg "nema pojma o cemu prica" i ponedeljka kada ce isti taj decak zauzeti mesto zbog kojeg je krenuo da trenira tenis proslo je 17 godina. Otprilike toliko je trebalo rada, odricanja, konstantnih treninga, sportskih frustracija, uspona i padova, pohvala i pokuda da se jedan san pretvori u suvu realnost. I pitam se koliko od nas je spremno toliko da ulozi ne znajuci unapred i nemajuci garancije da ce se to na kraju vratiti. Bojim se, vrlo malo. Zato i pravih sampiona ima vrlo malo.
Teret koji je Djokovic izneo na vrh ATP planine nije mali. Kao da nije bilo dovoljno sto igra tenis u eri dva mozda najveca sampiona u istoriji tenisa, kao da nije bilo dovoljno sto je do pre prakticno par meseci bio uspesno i temeljno ignorisan od medija kao takmicar za sam vrh i sto su mu se osporavali kvaliteti, kao da nije bilo dovoljno sto podrska koju je imao tokom karijere moze da stane u omanji kombi, morao je da ponese sa sobom i teret legitimacije sa drzavom iz koje je potekao koju je vukao od pocetka karijere, najcesce svesno i sa namerom. Mrze ga srpske komsije koji u njega projektuju mrznju (opravdanu ili ne, odgovorice svako za sebe) prema Srbiji i kad posle pobede podigne tri prsta u trijumfu na njegovom mestu vide nekog srpskog nitkova koji im je ostao duzan, mrze ga oni kojima nije trebalo 17 godina rada da utvrde kako su sampioni u svojoj oblasti, koja god da je ta oblast, mrze ga oni koji bi da "siri sliku u svet" onakvu kakvu oni misle da treba pa se nerviraju sto to ne cini, mrze ga uplaseni od toga da se pod njegovom senkom ne povampiri nesto u sta je odavno zaboden glogov kolac, mrze ga zbog brojanica, zbog zastava, zbog ikona, zbog tapkanja loptice pre servisa, zbog medical-a, ___________________________ (upisati po zelji). Mozda je mrznja prejaka rec. Mozda oni samo kaslju od prasine koja se dize iza svakog dobrog konja pa nam se samo cini da zapravo nesto govore. Mrze ga na neki uvrnut (neko iz moje proslosti bi rekao - zaosinut) nacin i svi ovi nacionalisticki tantuzi koji misle da ce biti veci Srbi ako se budu zustrije klanjali novom srpskom Bogu, mrze ga i ovi sto zavlace ruku u tudji dzep krijuci se iza njega, mrze ga zato sto nije prvi u nekom boljem sportu, sto nije bio prvi i ranije, sto tu i tamo izgubi poneki mec, ____________________________ (upisati po zelji). A kako ce ga tek oni mrzeti kad bude mator i kad ga budu deljali neki novi klinci, to ce tek biti za pricu. I ovde je mrznja mozda prejaka mec. Mozda su se oni samo zagrcnuli zbog iste one prasine od malopre koju gutaju kao nacio-afrodizijak pa nam se samo cini da nesto govore.
Novak Djokovic zapravo jeste slika jedne nove Srbije, ali ne one Srbije koja tabana po onoj vec dva puta pomenutoj prasini. Ili bi makar trebalo da bude ako budemo imali srece i pameti. Srbije koja zivi sa srpskim pasosem bilo gde na svetu, u kojoj ljudi svojim radom i talentom a ne korupcijom, nepotizmom i pljackom postizu najbolje rezultate, one koja se takmici posteno i javno onim sto ima a ne trguje ispod zita onim sto nema, one koju nece pitati "a sta mislite o Mladicu", kao sto ni Federera ne pitaju sta misli o jevrejskim zlatnim zubima po svajcarskim bankama ili Nadala sta misli o generalu Francu, vec poslovicno "kako je bilo danas i sta ocekujete sutra".
Ali, da ne zaboravimo. To je samo slika. Jedan teniser od 24 godine ima obavezu samo sebe da odvede tamo gde je zamislio. Mi ostali cemo morati da se snalazimo sami. Novak Djokovic je samo najbolji igrac tenisa na svetu. Samo to...





Napomena: deo ovog teksta je preuzet sa jednog drugog internet foruma, ali se apsolutno slazem sa njim i drzim da ga je korisno procitati, jer se rasprave oko toga dosta vode i na ovom forumu.

Dobar je ,a koji dio si kopiro nisi platio ni autorska prava ,sad te taj neko može tužiti
A ti si reko da će biti neka druga tema ,ali haj dobro je i ovo u danima tenisa

Le Cannibale



"Dobar dan, gospodine. Ja sam mladi vozac kome je ovo prvi Tour de France. Da li smem danas da napadnem na ovoj etapi?"
"Pa...napadni onda, decko."
"Hvala, gospodine Merckx."

Tako je to nekad bivalo na biciklistickim trkama. Najvecem vozacu ikada (mozda i najvecem sportisti ikada), Edouard Louis Joseph Baron Merckx-u, se nije prilazilo bez postovanja, jer je on takve tesko ponizavao. Cesto su protivnici zeleli da se okoriste Eddyjevim losim pocetkom etape, pa su tada napadali. On ih je stizao u zavrsnicama i u poslednjim kilometrima su padala ponizenja. Napadao je na svim brdima i u svim trkama, jer je hteo da uvek ima kontrolu trke u svojim rukama. Otuda i nadimak - Kanibal.
A prica je pocela u malenom mestu Meensel-Kiezegem nadomak Brussels-a, u flamanskom delu Belgije. Tu je Eddy rodjen, 1945e, u siromasnoj porodici. Skolu je napustio mlad, pa je odmah poceo da zaradjuje sam sebi za zivot. Izabrao je bicikl, kao alat. Sa 16 godina je vec pobedjivao, a sa 18 je bio svetski amaterski prvak. Tada se odlucio za profesionalne vode, jer je nakon samo 4 godine u amaterskom biciklizmu skupio 80 pobeda na raznim etapama.
Sa Peugeotovim timom je uzeo svoj prvi klasik - Milan-San Remo ("la classica di Primavera"). Osvajao ga je kasnije jos sest puta (rekord u istoriji "klasika" i "monumenata"). To je i rekord te trke i jedan od mnogih rekorda koje je postavio Merckx. Na pet "monumenata biciklizma" (Milan – San Remo, Tour of Flanders, Paris–Roubaix, Liège–Bastogne–Liège i Giro di Lombardia), Merckx je ostvario neverovatnih 19 pobeda u karijeri. Cak osam vise od drugoplasiranog svih vremena - sunarodnika Rogera de Vlaeminck-a. Usledio je debi na Giro d'Italia. Sa 22 godine, Eddy je pobedio na dve etape druge najznacajnije trke na svetu i zavrsio je na 9. mestu generalnog plasmana. To je poslednja trka na kojoj nije bio favorit. Na prvom sledecem Giru, 1968e, je pobedio. Kao in na svim ostalim na kojima se takmicio (1968-70, 1972-74), sem poslednjeg 1976. godine (kada je bio osmi) - ukupno 6 puta, od kojih mu je jedna titula uzeta, usled navodnog dopinga. Na Vuelti je Merckx ucestvovao samo jednom. Pogadjate: pobedio je te 1973e, kada nije ucestvovao na Touru, nakon molbe organizatora. Ta jedna pobeda na trci oko Spanije, ga je svrstala medju samo 5 vozaca koji su uzeli sve tri Grand Tour trke bar jednom u karijeri (Anquetil, Gimondi, Hinault i Contador su ostala cetvorica).
Ipak, najvece rezultate je postigao na najvecoj i najznacajnijoj trci u svetu biciklizma. Ima mnogo trka, ali samo je jedan Le Tour. Na TdFu je Merckx vladao kao niko pre i posle njega. Jeste Lance Armstrong uzeo 7 TdFa, a Merckx "samo" pet, ali: Merckx je osvojio najvise etapa (34, spram Lanceovih 22), najvise je nosio zutu majicu (96, a Lance 83 dana), organizatori su ga molili da ne ucestvuje (jer je konkurencija bila nemocna), publika ga je napadala (jer nisu zeleli da obori Anquetilov rekord) i povredjivala, a on je opet jedini covek u istoriji, koji je odneo sve tri majice u jednoj sezoni na Touru (zutu, zelenu i tackastu) - za generalni plasman, sprint i brda (1969). Jos vise od pukih brojeva, govori nacin pobedjivanja. Merckx je uvek napadao, bez kalkulacija. Na hronometru je bio superioran (svetski rekorder u voznji na sat iz Mexico Cityja), u sprintu izuzetan, u planinama nepobediv. Covek je pobedjivao sa 12, 13 ili cak 18 minuta prednosti u generalnom plasmanu. Treba reci da su nekada trke bile otvorenije nego danas, jer nije bilo komunikacije radio uredjajima. U takvoj situaciji veliki Eddy Merckx se prve sedmice takmicio sa konkurencijom, a onda sa samim sobom u nastavku trke. Kada je prvi TdF izgubio, usled napada na njega i loma vilice, ljudi u Francuskoj su se radovali i tada govorili: "Bastilja je pala".
A kada je Merckx uzeo 17. etapu na svom prvom TdFu, na teskoj planinskoj destinaciji od Luchon-a do Mourenx-a, sa vise od 8 minuta, vozeci sam preko 140 kilometara. Dosao je do Col du Tourmalet sa Roger Pingeon-om i Raymond Poulidor-om, a bez Felice Gimondija. Na vrhu, Merckx je napao. Do Col d'Aubisque imao je oko minut prednosti, a onda je 70 kilometara pojacavao tempo i napravio 8 minuta. U L'Équipe-u, Jacques Goddet (novinar i direktor ove trke od 1936. do 1986.) je napisao: Merckxissimo. Neponovljivo.
Dodao je Merckx svemu ovome i "klasike", kao i visednevne manje trke. Osvajao ih je sve po vise puta. Sve sem Paris-Tours i Sampionata Zuricha, koje nikada nije osvojio.
Klasici (28 -rekord):
7× Milan – San Remo
2× Ronde van Vlaanderen
3× Paris–Roubaix
5× Liège–Bastogne–Liège
2× Giro di Lombardia
2× Amstel Gold Race
3× La Flèche Wallonne
1× Paris–Brussels
3× Gent–Wevelgem
Visednevne trke (13):
1× Tour de Suisse
2× Tour of Belgium
3× Paris–Nice
1× Tour de Romandie
1× Critérium du Dauphiné Libéré
1× Midi Libre
4× Tour of Sardinia
Tri puta je bio svetski prvak u profesionalnoj karijeri, te jednom u amaterskoj. Ukupno je ostvario 525 pobeda i vodi po toj stavci u istoriji sporta. Drugi je Sean Kelly sa 300injak pobeda manje. Dakle, tesko da ce ga neko prestici u dogledno vreme.
Osvajao je doubleove TdF i GdI, te GdI i VaE. Uzeo je najvise Grand Tour trka, najvise monumenata i najvise klasika. Najbolja sezona mu je bila ona u kojoj je ostvario 54 pobeda. To je bilo 1971., kada je pobedio na 45% etapa na kojima je startovao (imao je jos 4 sezone sa 30%+ uspesnosti). Nestvarno dobar rezultat, jer se danas zavrsavaju sezone sa 20ak pobeda od strane najdominantnijih vozaca npr. Mark Cavendish je osvojio 25 etapa u svojoj najboljoj sezoni (2009). Vise nego duplo manje.
Vozio je za Solo-Superia (1965), Peugeot-BP (1966–1967), Faema (1968–1970),Molteni (1971–1976), Fiat (1977) i C&A (1978). Kada je zavrsio karijeru, bio je najveci ikada u ovom sportu. Nakon 33 godine, nista se nije promenilo. Mozda neko "prebaci" Jordana u kosarci, Maradonu u fudbalu ili Phelpsa u plivanju, ali u biciklizmu tesko da moze da bude boljeg od Merckxa. Ako je mnogo trka, a samo jedan Le Tour - tako isto je i mnogo biciklista, a samo jedan je Eddy Merckx...

Ma klasični hvalospjev o Đokoviću, još jedan u nizu koji su pisali ljudi koji prije godinu dana nisu znali da Novak postoji. Sad je onaj video o Đokoviću nešto sa druge planete, nešto natprirodno, vanzemaljsko... a ne vidim ništa posebno u njemu. Vidim ono što je želja svakog klinca i svakog sportiste - da bude najbolji. Niko se ne počinje baviti sportom sa ciljem da bude deseti, osmi ili pedeseti, svakome je cilj biti najbolji.

de magica uozbilji se kakve su ovo teme u zadnje vrijeme ?
ko uopće prati biciklizam

Bravo MaGica nek ljudi znaju ko je najdominantniji sportista svih vremena Osvojiti sve majice na Tdf To je sad nemoguce za bilo kojeg biciklistu uraditi..