SportSport.ba

Kolumne su ti za desetku. Dara za pisanje itekako imaš. I bio si dobar i kvalitetan forumaš.

Ali, ban si zasluženo dobio. Da kolega nije reagirao sigurno je da bih ja. Vrijeđanje nipošto nije dopušteno. Nikakav magisterij, doktorat, akademski status ne može nekoga opravdati za podcjenjivanje i omalovažavanje drugoga. Bio netko doktor ili bravar, trebao bi znati pravila ponašanja.

Žao mi je što odlaziš, ali ako je tako, nek ti je sa srećom.

Magicni opet mi bizis, prvo sa NM-a pa sad odavdje

Nista, bilo je gust citat tvoje postove, uzivaj

CIAO RAGAZZA!

MaGiCa nemoj da ideš.Koga ću sad da handrim u raspravama.Bilo je lijepo zivjeti sa tobom.Arrivederci li bolje auf wiedersehen forever.

STEVIE je napisao/la:jbga ovdje svi ozbiljniji forumasi odose, ostali su vecinom balavci i provokatori(cast izuzetcima). steta kad se realno pogleda na sto je ovaj forum spao..

90 minuta u koje staje zivot


Odavno su ispricane razne fraze o tome zasto je fudbal najvoljeniji sport na svetu i zasto je to igra svih igara. Ne bih da se osvrcem na njih, jer bi to opet bilo samo variranje na zadatu temu. Uzecu to kao aksiom, nedokazano za dokazano.
Neverovatna genijalnost onoga koji je uokvirio nekoliko krutih pravila i takvu igru nazvao fudbal, ga svrstava medju najinventivnije ljude ikada. Jer, sta je to sto prekida i izaziva ratove, daje radost ili tugu citavoj naciji, podize na noge mase i rulje, a opet ga citav svet voli? U tom sportu, kolicina emocija nadvladava one u bilo kojim drugim sportovima, a "rezove" koje ostavlja na ljudima - nemoguce je objasniti. Recimo da cu uvek pamtiti golove Stojkovica Spancima na SP1990, kada je reprezentacija SFRJ dosla do 1/4 finala, a da se ne secam tacno koliko je ko dao poena u poslednjim minutama finalne utakmice Svetskog prvenstva u kosarci 2002., kada je moja zemlja postala prvakom sveta. Ni sva kasnija "mudrovanja" na temu sta je vece: ucestvovati na SP u fudbalu u Japanu i Juznoj Koreji ili osvojiti SP u Indianapolisu, nisu me ubedila da je ovo drugo nesto epohalnije. Barem ja na to tako gledam, ali to su teme za neke druge rasprave i diskusije, mahom kafanske, a ne za ovu priliku...
Kada je crvenokosi gospodin, koji je nekada odusevljavao partijama u Serie A, izvukao kuglice u oktobarskom zrebu za evropsko prvenstvo i tako spojio evropske Brazilce i one koji dele nasledje nekadasnjih evropskih Brazilaca, velika vecina ljudi je to shvatila kao "stelu" UEFE i "zaveru protiv manjih i slabijih". Ne bih mogao da kazem da je to tacno, kao ni da je netacno. Jedino je tacno da ce se epilog tog sraza videti u vecerasnjem dvoboju na "Stadionu svetlosti". Uz svo naricanje nad zlehudom sudbinom, od tog istog naricanja, nema vajde.
Ugledni americki diplomata Henry Kissinger, za koga malo ko zna da je najzasluzniji za procvat soccer-a u SADu (doveo je Pelea u tadasnji NY Cosmos), rekao je da "fudbal najbolje reprezentuje osobine jednog naroda". To je ono kada vidimo Nemce, a znamo za disciplinu, ili Italijane koji igraju na taktiku - lukavo i na ivici regularnosti (da bi u takvim okolnostima makijavelisticki zadavali "smrtonosne udarce" na terenu), Brazilce koji plesu po terenu u ritmu svoje sambe... Razumeli ste pricu. Kako god, u vecerasnji duel Portugalci ulaze kao favoriti. Imaju drugog najboljeg igraca na svetu, imaju jaku odbranu i sredinu (bez napadaca doduse), imace i kvalitetan teren - bez zenicke "krompiruse", gde ce moci da plesu u duhu fudbalske skole svoje najvece kolonije. I tu se lista ne zavrsava. Najveca im je prednost ta sto oni velika takmicenja igraju u kontinuitetu, a cesto se nalaze i u zavrsnicama istih. Nema mnogo stvari koji su njima nove u ovom sportu. To se ne bi moglo reci za selekciju BiH.
Njeni igraci nikada nisu videli svetla najvecih pozornica, a sve "istorijske utakmice" su ili pogubljene ili je epilog bio takav da se neko drugi radovao tome vise od samih Bosanaca. Veceras je prilika da se tome stane na kraj.
Ocekivati da ce dovoljno biti nauljenim frizuricama da se pojave i odigraju dvadesetak minuta dobrog fudbala, jednako je naivno ocikivati da Bosni, kao drzavi, "krene" nakon spektakularne pobede u svezoj novembarsko-baraskoj noci. Obe prognoze su gotovo podjednako nerealne. Igrali su Susicevi momci fudbal u prvom mecu, a priznali su to i Iberijci, navikli da posle 20 minuta njihovih ozbiljnih napada ne ostane kamen na kamenu. No, Papetova se koliba odrzala, jer gradjena je od solidnijeg materijala nego Cirova, pa su Ibiseviceve prilike bile samo nagrada za dobro navezbanu ulogu. Donet je plan iz svlacionice, igraci su naucili uloge, jeste da nije to za Broadway, ali nisu ljiljani delovali ni kao naivci iz meceva sa Rumunijom. Zato, potpisnik ovih redova sve vise veruje u to da je selekcija BiH sposobna da se izmigolji iz vecerasnjeg zagrljaja CR7 i druzine. Mozda je to posledica nekakvog otklona od aktualne politike ili zelja da neko koga razumes ide na EP umesto nekoga ko je vise od 3000 km daleko ili samo osecaj da ne mozes biti okrenut protiv Susica (iako ga godinama smatras za krivca sto se onako zavrsio put - nakon istorijskog poraza od Argentine na pomenutom SP1990), koji je sa setom pricao o poslednjoj sansi za neke svoje igrace da vide veliko takmicenje.
Bilo bi "kosmicke pravde" u tome da Bosna i Hercegovina ode na EP. To bi dosta podiglo veru naroda u svoju zemlju, pozitivne vibracije bi se osetile, a i David bi opet trijumfovao nad Golijatom i tako nam pokazao da je to pored biblijskih legendi moguce jos samo u jednoj igri, koju igra citav svet. Ne kazem da bi to promenilo kvalitet zivota u jednoj maloj, ratom opustosenoj, evropskoj drzavi. Niti ulazim u igru cifara i gubitaka onih "koji moraju da odu u Poljsku i Ukrajinu, jer UEFA tako hoce". Nekada ugledni Sarajlija, Momo Kapor nije se libio da varira praistorijski vic o pijanom coveku i zeni koja ne odgovara njegovim estetskim prohtevima:
-"Ala ste vi ruzni!"
-"A vi ste pijani!"
-"Da, ali ja cu sutra biti trezan..."
Multimedijalac je izjavio da se on jos i moze probuditi kao kosmopolita ili stavise pristalica novog svetskog poretka, doklen se predsednica mrske nevladine udruge ne moze nikad probuditi kao lepa. Dosetka je prepricavana i prestampavana kao vrhunac lokalne duhovitosti, ali je na surovi nacin pokazala da je realnost ruzna i da je od nje samo ruznije kad si sa istom u sukobu.
U veceri kada voditeljka dnevnika FTV, centralnu informativnu emisiju otvara vestima o fudbalu, jasno je da ce njena drzava stati u ta dva sata, te da je emocija koju fudbal izaziva neusporediva sa bilo cime...






Posveceno osobi koja ima forumski nick @legenda reala.

[youtube][/youtube]

Svaka čast svima ,al niko ko Magi

Najbolji u Evropi, a i sire...

U godinama kada su nezaposlenost i dugovi oznacili kraj slatkog zivota nacije, kada su razmirice iz proslosti i dugo potiskivana istina o "transicion" zagnojila stare rame, Spanija je postala vladar na travi, parketu, sljaci, drumu...
Svako ko je u proslosti pratio spanski sport, slozice se da se radi o "sampionima izneverenih ocekivanja". Tamo ambicija jede protagoniste, a energija koja se siri sa tribina nikada nije zarazila nacionalne selekcije.
Nema ta prica veze sa Realom i Barselonom, ma koliko ovi divovi polagali na nasledje - osnova njihove dominacije bili su stranci, koje je ovo, nekada zatvoreno drustvo, prihvatilo kao svoje. Politicke i istorijske razmirice su se transponovale na reprezentativne selekcije, sluzeci kao neoborivi alibi za promasaje.
U isto vreme precutna "transicion", nacionalni pakt ubica i zrtava da se zlocini zakopaju u dubinu cutanja, doneo je ekonomski progres, ali i oslobadjanje duha. Neposredno pogodjeni niti su zaboravili, niti oprostili, ali su nove generacije postedjene nasledja gradjanskog rata, koji je podelio zemlju na "crne i crvene" i cije su se posledice osecale i decenijama nakon njegovog kraja. Vazno je sto jeste, a ne sto je bilo.
Prihodi od turizma, ekonomski bum, sve je to, uz pad zivotnog standarda samo doprinelo osecanju beznadja srednje klase. Kako sami kazu, omeksali su, nezaposlenost je daleko najveca u Zapadnoj Evropi (oko 20%), javni dug ogroman, prosecna zaduzenost gradjana vise odgovara zemljama u razvoju nego top10 ekonomiji sveta...
Decenijama su spanski sportisti bili underachieveri na vrhunskom nivou takmicenja. A onda je Juan Antonio Samaranch izlobirao da se Olimpijske igre odrze u Barceloni. Napravljeni su moderni kompleksi, trening centri, ulagalo se u edukaciju trenera, uzimali "tudji" sportisti i davano im drzavljanstvo. Epilog svega toga vidimo.
Spanija je danas sampion Evrope i sveta u fudbalu, sampion Evrope u futsalu i kosarci, treca reprezentacija sveta u rukometu, visestruki pobednik Davis Cupa. Stavise, Spanci dominiraju tenisom (jeste da je Rafa trenutno #2 i da je samo slavio na RGu ove godine, ali u poslednjih 20 godina to je najjaca teniska nacija na svetu), biciklizmom (Indurain+Sio+Sastre+ Contador = 10 Tour de France pobeda u 20 godina), motociklizmom (Pedrosa, Lorenzo, Elias, Bautista, Marquez), imaju i dvostrukog sampiona sveta u F1 u liku Fernanda Alonsa, te izuzetne reprezentacije u hokeju na travi, odbojci i vaterpolu (olimpijski sportovi, ako neko ne zna ).
U klupskom nivou situacija je gotovo identicna. Barcelona je dominantna snaga u tri glavna evropska timska sporta, u kojima je osvojila 4 titule prvaka Evrope u tri godine. Real ih prati u kosarci, a vise u fudbalu. Ciudad Real je obelezio rukometnu scenu u novom milenijumu. I tako...
Naveo je takav rasplet dogadjaja mnoge ljude da se zapitaju: otkuda takva promena u kvalitetu spanskog sporta?
Krenulo se sa optuzbama za doping. Jeste da je Dr Eufemiano Fuentes oznacen krivim za doping u svetu biciklizma, ali je istraga stala onoga momenta kad su u spiskovima njegovih pacijenata pronadjena imena fudbalera i to iz onih najvecih klubova. "Ako bih ja govorio, FIFA bi nam oduzela titulu sa Mundijala", branio se dolijali doktor. U tom kontekstu je i poslednji Francuz koji je osvojio RG, Yannick Noah, napao spanske sportiste. Ni poslovicno oprezna italijanska La Gazzetta dello Sport nije imuna na "antispanske" komentare. Licno verujem da je po sredi zavist prema spanskim rezultatima, jer su Iberijci sada tamo gde su nekada bili Gali i Azzurri - na tronu evropskog sporta. To vam je onaj osecaj kad vidite lokalnog "krelca", koga su svi tlacili u osnovnoj skoli, kako sada vozi skuplji auto od vaseg, seta zgodniju devojku od vase i u krajnoj instanci - zaradjuje vise od vas. Prilicno nelagodno, zar ne?

Kako god, bice da je to naivna odbrana samog doktora, koji jeste bio najbolji u svom poslu, ali ga vec dugo ne "radi", jer lose prolaze oni koji se zakace sa WADA-om (Svetska antidoping agencija). Doktor pokusava da dobije zastitu od svoje zemlje, aludirajuci na to da bi mogao da progovori i tako unisti najveci uspeh spanskog sporta. Zna se koliko Spanci vole fudbal, kako je jednom odlazeci premijer Zapatero objasnio: "Dominirali smo u kosarci poslednjih godina, ali fudbal - fudbal je nesto posebno. Nas vetar u ledja, injekcija samopouzdanja". E, tu "injekciju" je Dr Fuentes pokusao da ugrozi, ne bi li sacuvao svoju slobodu usled onih injekcija, koje je davao svojim pacijentima, a koje su bile zasnovane na modifikacijama EPOa - CERA i MICERA (druga i treca generacija EPO).
Optuzbi za doping se Spanci nece lako osloboditi, ali ce se jos teze svet sporta osloboditi njihove vladavine. Naime, primetno je da oni rade bolje od drugih. Ulazu dosta u mlade, Primera je poligon mladih talenata, te najbolji dokaz za to. Njihove mladje selekcije u raznim sportovima prave zastrasujuce rezultate, a kasnije samo budu prekomandovani u seniorske ekipe koje igraju po istim sablonima. Dakle, kontinuitet kao osnova rezultata je tu. Takodje, Spanci rado usvajaju dostignuca drugih. Nisu se nikada libili da strance stave na celo svojih selekcija ili klubova. Glavno merilo su samo rezultati. Matutinovic ih je vodio u vaterpolu, Scariolo u kosarci, Anastasi u odbojci, a o Cruijffu, Mourinhu, Herreri se sve vec odavno zna. Na kraju, tu je i neizbezni "mentalitet". Iako je autor ovog teksta zagovornik teze da ne postoji kolektivni mentalitet, vec samo "sistem vrednosti" jedne zajednice, treba reci da u tome (mentalitet/sistem vrednosti) lezi veliki deo svih ovih uspeha. Spanci su porodicni ljudi, koji zive za zajednicu, skloni vicu i zabavi, podvalama, autoritarnom razmisljanju i sl. A upravo su takve osobine one koje predstavljaju plodno tle za sportsko nadmetanje. Biti bolji od drugih ili najbolji na svetu, a ne kao u americkom sportu: zaraditi najvise, pojaviti se u Hollywoodu i tome slicno. Imam osecaj da cemo se naslusati Marcha Real i u narednim godinama...

Zaista drug,iskrene cestitke...
Samo tako nastavi..

Lijepo sročen i dobro dočaran opis jedne uspješne nacije kakva je Španija. Zaista, po mom skromnom mišljenju i zdravom sudu (hvala Bogu), oni su najbolji sportisti današnice. Ne samo po rezultatima, već i po sportskom duhu, timskoj igri, zajedničkom radu i trudu...

Uglavnom, jako dobro kolumna, @MaGiCa. Sviđa mi se.

Prolazna vremena na polovini sezone u Serie A

Tradicionalno,godinama Italijani pred Bozic zavrsavaju polusezonu u svojim fudbalskim ligama. Nije to matematicki kraj jesenjeg dela prvenstva, ali jeste kraj kalendarske godine i period kada pocinje mercato riparazione - onaj mercato kada se popravljaju utisci iz prvog dela, a nikako ne prave ekipe za velike domete. "Losi djaci" idu u veci shoping, a oni koji su bili dobri izvrsice manje ili vece promene, ali kozmeticke prirode. Pa da krenem redom:

MILAN

Katastrofalan pocetak prvenstva, ali je Allegri poslozio kockice u nastavku. Ibrahimovic resava "male", a tu se otvara prostor Nocerinu i Boatengu da deluju iz drugog plana. Tevez je nadomak Milana, a sa njim je realizacija jos jaci adut rossonera. Ostaju problemi na poziciji levog beka, te zadnjeg veznog - Taiwo se nije uklopio, a Van Bommel je isuvise spor da drzi sredinu. Penala tesko da ce biti u ovolikom broju (serija od 4 penala u 4 utakmice je i dalje glavni argument kontra Milana), tako da ce se ovaj tim morati popraviti u odbrani i na sredini. Ali, i ovakav, Milan je favorit za scudetto.

JUVENTUS

Od svih velikih klubova, Juventus je najprijatnije iznenadjenje. Dele mesto vodeceg kluba sa Milanom, a osvojili su 3 boda vise nego u istom periodu 20009., odnosno 4 boda vise nego lani (nakon onog gola Krasica Laziju). Primetan je fizicki pad ekipe u poslednjim kolima, ali je Juve i dalje u dobroj situaciji da prvi vidi kariranu zastavu na poslednjoj sikani ove trke. Juve ne igra u Evropi, dok to moze da skupo kosta ostale konkurente. No, ako Stara Dama bude uzela lo scudetto, bice to sbog dobrih svojih igara, a ne zbog evropskih odiseja ostalih. A uslov za tako nesto je da ovaj mercato ne bude onaj na kome ce se Marotta uciti, vec onaj na kome ce doneti faktor X u pricu. Levi bek, zamena za Pirla i jos jedan dobar napadac su prioritet. Pod terminom "dobar napadac" jasno je da se ne misli na Marca Borriella.

UDINESE

Udinese je najprijatnije iznenadjenje prvenstva. Ostali su bez tri ponajbolja igraca iz svake linije tima, doveli mladjane i neproverene zamene, inkasirali blizu 70 miliona evra, ali i prezimeli u Evropi i zavrsili godinu na trecem mestu tablice. Impresivno. Nece osvojiti titulu, jer slede kako nas istorija uci, krizni meseci po "zebrette". Nije im to ni cilj, vec da se nekako dovuku do mesta #3 i plasmana u playoff za Ligu Sampiona. Bice tesko, jer ce im trebati barem 70 bodova (a imaju ih trenutno 32), sto je 38 bodova u 22 kola - tek nesto slabije nego u dosadasnjem toku prvenstva. Ako se zna da ce i Udinese igrati u Evropi na prolece, eto problema glede odrzavanja ovog tempa. Nije iskljuceno da za neku vecu svotu predsednik Pozzo sada pristane da proda nekog od igraca.

LAZIO

Lazio nije iznenadjenje. Potencijal tima nije istrosen, Klose je zdrav i spreman, Hernanes moze jos bolje, dok je Lulic pravo osvezenje. Cisse je verovatno "spakovao sebi kofere" i treba ocekivati njegov odlazak iz Rima. Ono sto brine, to je slabija odbrana. Ko je juce gledao sazetke sa Olimpica u mecu sa Chievom, zna o cemu govorim. Kako bilo, Lazio moze do treceg mesta, ali ce u toj trci morati da se izbori sa Interom (+4) i Udineseom (-2), pre svih.
U Evropi su verovatno zavrsili sa ucescem, jer tesko da postoji nacin da izbace madridski Atletico.

INTER

Inter je preziveo horor sa pocetka sezone. -8 je premija, ali i dovoljno da ga se otpise iz borbe za titulu, jer su "nerazzurri" iskoristili laganiji raspored i sa 12 bodova iz poslednje 4 utakmice dosli na 26, gotovo izjednacivsi rezultat iz prvih 12 kola. No, ne igra se stalno sa Lecceom, Genovom i Cesenom.
Ranieri je dovoljna garancija kvaliteta, svetlosnu godinu ispred Gasperinija, ali tesko da on moze da izadje na kraj sa "vecitim rivalima" u ovoj konstelaciji snaga. Zasto? Zato sto su neophodni teski rezovi. Opet se pominje nekakav low-cost prelazni rok po Gazzetti i ostalim sajtovima, a Interu je potrebno vise od toga. E. Vargasa nisu doveli, a Montolivo je i dalje u opticaju, Lucas kosta 30 miliona, ili koliko vec traze za njega, sto je isuvise za post "triplettovski" Inter. Ovaj tim mora da se tesko rekonstruise, a od kvaliteta iste te rekonstrukcije, zavisice i rezultati.

NAPOLI

Partenopei su platili ceh Ligi sampiona. Oni su svakako bolji tim nego sto tabela pokazuje, ali sigurno da nece ponoviti proslu sezonu, na veliku zalost potpisnika ovih redova. Gomila bodova je bacena u vetar nakon susreta u LS, pa je tesko sada nesto vise govoriti o poziciji #3. Juce je Zigi Boniek lepo pitao Fassone-a (sportski direktor Napolija): "Imate 3 top igraca u napadu (Cavani. Lavezzi i Hamsik), a koga jos - Mascaru, Lucarellija i Pandeva?". Na to mu je celavi gospodin odgovorio sa: "Sad smo kupili Vargasa". Neki kazu da je taj potez zapravo nalazenje zamene za Lavezzija, no mozda to bude nalazenje zamene u kontekstu ojacavanja duzine klupe. Jer bez jednog od trojice superstarova, ovaj Napoli je tesko ofanzivno limitirana ekipa. A uvek nakon utakmica u Evropi neko od njih ili nije igrao ili je bio ispod vlastitog standardnog nivoa. Dovoljno da se u ovakvoj konkurenciji i mesto koje vodi u LE sledece sezone, smatra uspehom.

ROMA

Roma je obilato kupovala u julu i avgustu, ne igra Evropu i ima deset bodova manje od vodeceg tandema. Pri tome, Luis Enrique je nasledio sasvim solidan tim i doveo odlicna pojacanja. Sabatini i Baldini nisu gresili na mercatu.Povrede su ih delom sasekle, ali je Roma uglavno delovala inferiorno protiv vodecih timova. Isforsirani remiji protiv Intera i Juventusa, poraz protiv Milana na Olimpicu i "spretna" pobeda pod Vezuvom, govore da je Romi potreban barem jos jedan vrhunski letnji mercato i poverenje u "Luigi Enrique-a", koji polako shvata takticke seme Calcia. Liga Evrope jeste opcija, ali je to tesko dostizan cilj sa raznim Perottama, Cassettijima i Taddeijima...

PALERMO

Rosaneri su ispali iz Evrope u avgustu i posvetili se samo Serie A. Kvalitet za Evropu nemaju, Bogu hvala, jer bi se njihovo brukanje opet nastavilo. Sredina tabele i puna kapa.

GENOA

Rossoblu su najcudniji tim u prvenstvu. Dovedu svako leto top igrace (Frey, Veloso, Rafinha...), a onda slaba odbrana poklekne kad god im kontranapad ne funkcionise. I tako, ocas posla se nadju u sredini tabele, jer za vise realno nikada i nisu imali kvaliteta, sem u sezoni kad se Milito vratio.

FIORENTINA

Fiorentina je sa Sinisom i bez njega prosecan tim. Njihov problem nije trener, vec nedostatak dobrih igraca i neambiciozna uprava. Vargasa i Montoliva valja prodati, dok se jos nesto moze zaraditi, a nema sumnje da ce i Yo-Yo i Gilardino pre ili kasnije pitati za odlazak, jer mediokritetstvo u koje su Viole uletele se tesko leci.

ATALANTA

Atalanta je odlicna i najvece je pozitivno iznenadjenje, jer bez -6 sa starta prvenstva, ovaj tim bi bio u istoj ravni sa na primer - Interom. Opstanak ce sigurno obezbediti, a to je i jedini cilj koji Orobici imaju.

CATANIA

Montella je lepo poslozio slonove, tako da njihov plasman ne treba da iznenadi nikoga. Ni top10 nije nedostizan cilj, za Evropu "se nema i ne moze se", a opstanak se dade osigurati i laganije nego sto je to iko mislio.

PARMA

Ducali su ekipa cije bi se slabosti videle u punom svetlu, da nema Giovinca. Ovako, deluju pristojno, ali ih svaka jaca ekipa moze pomesti, kad im pristupi ozbiljno. Klub koji je najvise propao u odnosu na "zlatne 90e", ali klub koji je i takav siguran u prvoligaskom drustvu.

CHIEVO

"Leteci magarci su, kao i uvek, poslovali u plusu.Znaci da ce Mimmo Di Carlo imati gotovo istu grupu igraca kao i prosle sezone, da izbori opstanak u ovoj. To, po svemu sudeci - nece predstavljati problem." To napisah pre neki mesec, ali ne prorocki, vec zdravorazumski. Jucerasnja predstava protiv Lazija to i potvrdjuje.

CAGLIARI

To je vrlo verovatno poslednji siguran ucesnik Serie A u sezoni 2012-13. Zasto? Zato sto su od barem 5 klubova jaci, a i sa Sardinije se tesko odnose bodovi, ako ne gostuje neko od velikana. Ali ove sezone nije bas tako. Svega 8 bodova (5 remija i jedna pobeda) iz isto toliko utakmica na Sant' Eli-ji nisu dovoljan uslov za opstanak, ali Cagliari tesko da moze gore od ovoga. Uz relativno dobre rezultate na strani (3 pobede, ukupno 10 bodova), 37-40 bodova nisu nedostizni, ali jesu cilj koga treba dostici tempom koji je brzi od ovoga u kome igra Cagliari.

OTPISANI I POLU-OTPISANI

Lecce nema para, nema ni tim, a nema ni dvoznamenkast broj u koloni sa bodovima. Skoro sigurno ispadanje, jer je opstanak sa 9 bodova nakon 16 kola bio uvek u domenu SF filmova i prica.

Novara je klub koji je imao najmanja ocekivanja i budzet, ali i tim koji je napravio najveci upset u dosadasnjem toku prvenstva (pobeda nad Interom). Trenutno igraju bez povreda, ali ce ih one verovatno stici na prolece i onda ce se videti da ovaj tim nema kvalitet za Serie A. Vrlo verovatno ispadanje.

Cesena je kvalitetom jaca od ovog dvojca, ali bi to bila i jedina dva kluba od kojih je jaca. Svi drugi su jaci od nje. Tesko da je to dovoljno za opstanak, ali nije ni to nemoguc scenario, samo malo verovatan.

Siena igra na Artemio Franchiju (ali onom manjem) jako dobro. Imaju jednak broj pobeda i poraza, ali ih "zakucavaju" gostovanja. Cetiri boda iz osam gostujucih utakmica, nisu dovoljna garancija da se opstane pod uslovom da se zadrzi postojeci standard osvajanja bodova na domacem terenu.

Bologna nije dobra kao proslih godina, jer se glavni igrac Di Vaio ne nalazi u toj formi. Godine su uzele danak, a bez Di Vaio-a nema realizacije. Sa samo 4 gola i 2 asistencije na kontu ovog napadaca i onako los napad bi bio drugi najgori u ligi (iza Cesene). Tako losa realizacija u poslednje tri sezone nije donosila opstanak, jer je prvi "iznad crte" imao vese od 42 gola nakon 38 kola. To je 1.1 po utakmici, a Bologna trenutno ima 0.87 po utakmici. Za utehu im je jedino to, sto ima i gorih...

drug,iskrene cestitke...samo tako nastavi ,odlicni tekstovi o spancima i rezime polusezone u italiji

Da li je bolje biti potcenjen, nego precenjen?


Potcenjeni


Moze ih se voleti ili ne, ali su braca Klitschko van svake sumnje, dominantna sila u teskoj kategoriji svetskog boksa. Iako su braca bila poznata i pre, njihova prica zapravo pocinje 21. juna 2003. Bila je to noc kada se svet upoznao sa njima. Tada dominantni sampion i jedan od najboljih ikada, Lennox Lewis, je imao zakazan obracun sa Kirk Johnsonom iz Kanade. Johnson je se morao povuci iz borbe zivota zbog povrede, samo nekoliko sedmica pre samog meca. Sa datumom za borbu koji se brzo priblizava, te opasnoscu da se izgube desetine miliona od pay-per-view gledalista, HBO televizija je izdejstvovala odluku da se Kanadjanin zameni ukrajincem Vitalijem Klitschkom. Vitalij je bio tezak protivnik za Lewisa, koji je imao malo vremena da se prilagodi velicini i stilu krupnijeg od sebe Klitschka. I Vitalij iako je imao profesionalni rekord od 32-1 (poraz od Chrisa Byrda 2000. zbog povrede ramena, u mecu koji je dobijao), zeleo je da dokaze da je izdrzljiviji i kvalitetniji nego sto se smatralo da jeste. Kladionicari su dali visoku kvotu na njegovu pobedu (4:1), a Vitalij je dominirao u ranim rundama protiv Lewisa i izgledalo je da ce napraviti iznenadjenje. Onda mu je Lennox napravio posekotinu iznad levog oka, koju je kasnije samo povecavao razornim udarcima. Sudije su mec prekinule nakon seste runde. Medjutim, uprkos porazu, Klitschko je povratio postovanje u svetu i sebe postavio kao naslednika odlazeceg sampiona Lewisa.
Vitalijev mladji brat, Wladimir, takodje ima izuzetnu karijeru. Iznenadjujuci porazi od Ross Puritty-ja, Corrie Sandersa i Lamon Brewstera, nisu omeli Wladimira da stekne IBF, IBO, WBO i WBA naslove teske kategorije. Pobedio je na tom putu Samuel Peter-a, Calvin Brocka, Chrisa Byrda, Hasim Rahmana, Eddie Chambersa, Sultana Ibragimova, Ruslana Chagaeva i Davida Heye-a.Trenutno ima 56-3 u profi karijeri. Naravno, uspeh donosi sa sobom postovaoce, ali i kriticare. Glavne zamerke rezultatima brace leze u nedostatku talenta u svetu teske kategorije, nedostatku harizme u njih, te u "dosadnom stilu" boksovanja kojeg prikazuju u ringu. Dok se sa odsustvom kvaliteta teskasa donekle mogu i sloziti, argumente o "dosadnosti" i "neimanju harizme"vise treba posmatrati kroz prizmu nedostatka dobrih Amerikanaca. Jer, upravo taj argument potenciraju americki mediji, pre svih ESPN. Oni ce biti zapamceni i kao donosioci "sigurnog boksa" i kao "dosadni, mehanicki Istocnoevropljani", ciji se brand boksa dade opisati kao"snooze-fests protiv ogranicenih protivnika". Individualni odgovori mogu se razlikovati u zavisnosti od preferencija onih koji ovaj sport prate, ali i dalje ostaje cinjenica da su The K-Brothers dominantna sila u teskoj kategoriji i da je ovo njihova era. E sad sto ne grizu tudje usi i sto ne izazivaju paznju trash talkingom, to mu dodje drugi par cipela...



Precenjen


Mnogo je u istoriji sporta bilo iznenadjenja, ali malo koje iznenadjenje je sokiralo svet kao ono koje se desilo u Tokiju pre 22 godine. Tog 11. februara 1990. godine su sve TV kuce prenele kao udarnu vest da je do tada neporazeni i neosporni prvak sveta teske kategorije u boksu izgubio tron. James "Buster" Douglas je ime coveka, koje je postalo i ime svetskog prvaka nakon sto je Mike Tyson prvi put u profesionalnoj karijeri dodirnuo pod ringa, te se nije oporavio u odbrojavanju. Deseta runda tog meca je upisana u istoriji boksa kao pocetak kraja jednog mita. Da, to je bio samo mit. Mike Tyson nije bio nepobediv, kakvim su ga predstavljali mediji u ocajnickoj zelji da podignu ovaj sport nakon slavnih dana Alija i druzine i "zlatnih sedamdesetih". Mike Tyson je samo iskoristio najlosiju konkurenciju u poslednjih 30ak godina i zavladao teskom kategorijom u odsustvu velikih imena poput Ali-ja, Foremana ili Fraziera. No, ipak njegov ofanzivni stil boksovanja mu je doneo mnogo novca, slave, ali i laznu auru nepobedivosti. Trebalo je samo da se pojavi neko visok, jak, mlad i bez straha od Tysona, pa da se vide sve "rupe" u njegovom gameplanu. Iste one "rupe", koje su protivnici eksploatisali u sledecih 12 godina Mikeove karijere.
Kad je ostareli bokserski guru Cus D'Amato pokupio sa njujorskih ulica jednog decaka bez oca i majke, ulozio je svoje veliko znanje i rad u njega i napravio ultra ofanzivnog boksera, koji koristi peek-a-boo gard, mnogo aperkata, krosea i kombinacija. Uz jaku mentalnu pripremu, takva "masina" je pocela da krci sebi put ka tronu. Nevolje po Tysona su nastale onog momenta kad mu je mentor preminuo. Necemo sada o prici sta bi bilo, kad bi bilo. Da se zadrzimo na onome sta je zaista bilo. I dalje tvrdim da je Mike Tyson najveca zabluda svetskog boksa. U periodu svog apsolutnog prime-a (1985-90), borio se samo sa trojicom boraca vrednih paznje:

1) Trevor Berbick - dobar bokser, ali nista vise od toga, daleko od svojih najboljih dana;

2) Larry Holmes - bio vec dve godine u penziji u momentu kada se odlucio za povratak u ring;

3) Michael Spinks - covek koji je bio sjajan bokser i veliki sampion, ali u poluteskoj kategoriji, apsolutno zalutao medju teskase.

Dakle, Tyson je nokautirao svu trojicu i ukupno mu je trebalo nepunih 7 rundi za taj posao. To mu je uz veliku kampanju Don Kinga (znate svi ko je D.K., zar ne? Cisto sumnjam da ima nekoga ko nije cuo za D.K.), donelo neverovatni publicitet i paznju svetske javnosti. Govorilo se ne o tome da li je Tyson vec tada bio u nivou all time legendi ovog sporta, vec koliko ce mu trebati da postane najbolji ikada. Protivnici, pazljivo birani, su se smenjivali kao na traci. Svako je imao neku veliku manu: nedovoljno dobri, bez jakih udaraca, bez kretanja, matori, sa staklenom bradom...
Ali, protiv protivnika koji nisu "padali u svlacionici", aura Gvozdenog Mike-a nije "zavrsavala posao", vec se gubila i nestajala kao fitilj vostane svece - tiho i uz malo dima. Douglas, Holyfield, Lewis su nokautirali Tysona, nakon sto je on po obicaju ispucao svu zestinu u uvodnim rundama borbi. Pritom je Tyson izbegao meceve sa tada top izazivacima Bowe-om, Mercerom i Foremanom.



Dilema?


Koja je lepsa prica od ove dve: "dosadni bokseri" (koje niko godinama ne moze da ugrozi) ili "the baddest man on planet" (koji je potrosio skoro sav novac i koji nikada nije pobedio vrhunskog sampiona, koji je bio u formi)? Odgovor iako je mnogima jasan, nije svakome. Zasto? Zato sto ljudi vole vise "sta bi bilo kad bi bilo" pricice, od onih surovijih i realnijih "bilo je ono sto je moralo biti". Takodje, ljudska sklonost padovima kod mnogih izaziva saosecanje. Tome treba dodati i malo nostalgicnosti za proslim vremenima, cista da corba ima i mirodjije.
No, ne treba ici ni u krajnost, pa precenjene borce smatrati "losim borcima". Imajte na umu da niko u burnoj istoriji ovog sporta nije postao prvakom sveta bez vestine, znanja, odlucnosti i srca, ali i da istina nuzno ne dolazi iz TV, internet ili novinske kampanje.

Bravo Magi. Odlična kolumna, ima sve ono što kolumna treba imati- mnogi novinari bi mogli učiti od tebe (možda i sam pripadaš toj profesiji ). Btw. ne volim braću Kličko- tj. njihov stil, ali nisu oni krivi što ih niko ne može ugroziti. Još uvijek.

Dečače ,fino si ti ovo napisao
Ali ja sam očekivao neku kolumnu po mom guštu

Ja volim braću Kličko izgleda da sam jedan od rijetkih Pravo mi se sviđa ovo što si napisao

Tri decenije bez najbrzeg...



U sezdesetak sezona Formula 1 svetskog prvenstva, bilo je oko 800 vozaca koji su odvezli barem jednu trku. Mnogi su pobedjivali, neki uzimali i titule, ali je jedno ime ostalo upamceno po harizmi i stilu voznje, a ne po broju pobeda, pol pozicija ili titulama. Do dana danasnjeg vlada konsenzus da je Gilles Villeneuve najbrzi i najspektakularniji pilot, koji je ikada stavio svoju zadnjicu u F1 bolid.
Gilles je potekao iz frankofonskog dela Kanade. Nije bio dete koje dolazi iz imucne porodice, tako da se trkao u svemu i svacemu, a ime je stekao u takmicenjima motornih sanki. Njegov brat Jacques je takodje bio vozac. Gilles se mlad ozenio i sa zenom Joann imao je sina Jacques-a (svetski prvak F1 iz 1997.) i kcer Melanie. Nakon burne sezone u F1 1976. godine, svetski prvak James Hunt je spazio Gillesa u trci Formule Atlantic, koju je Villeneuve izdominirao. To je bila trka koja se nije bodovala za sampionat, ali su u njoj ucestvovali i F1 vozaci. Hunt je momentalno poveo sa sobom u Evropu Gillesa i predstavio ga svojim poslodavcima. Ipak, Villeneuve i McLaren nisu bili "sudjeni" jedno drugome, tako da je taj brak raskinut nakon samo jedne trke - one u Silverstone-u 1977. godine. Villeveuve je odleteo za Italiju, gde ga je spazilo najvece ime auto trkanja, Enzo Ferrari. Mnogi od najboljih vozaca u istoriji su vozili za Ferrari, a nekoliko su cak i poginuli u crvenom bolidu. To je dovelo do toga da je Enzo Ferrari bio vrlo skeptican kada se radilo o zaposljavanju italijanskih vozaca. U pokusaju da izbegne lose natpise italijanskih novina i medija, usled smrti vozaca, davao je posao radije neitalijanskim vozacima.

"Kad su mi predstavili tog malog Kanadjanina, sacicu kosti i koze, odmah sam prepoznao fizicku pojavu Tazija Nuvolarija, i rekao sebi samome: pusticu ga da proba". - Enzo Ferrari*

Za one koji mozda ne znaju: Tazio Nuvolari je bio najspektakularniji i najbrzi vozac Grand Prix trka pre Drugog svetskog rata. Njega je E.Ferrari cenio zbog toga jer je uvek isao "preko ivice". To je bila fascinantna cinjenica za ondasnje vreme, jer je mortalitet na stazi bio jako visok. Nekih pola veka kasnije, Il Commendatore je ugledao vozaca koji je fizicki i stilom voznje jako mnogo podsecao na Leteceg Mantovljanina. U istom intervjuu, koji je dao neposredno pred svoju smrt 1988*, Ferrari se osvrnuo na bol koju su mu uzrocile smrti najblizih: "Moja proslost je obelezena tugom: za ocem, majkom, bratom, sinom, zenom... Zivot mi je pun tuge, a ja zivim u proslosti. U toj proslosti vidim meni drage osobe, a medju njima i ovog izuzetnog mladog coveka - Gillesa Villeneuve-a." Enzo je voleo Gillesa kao sina, a razlog je bio jednostavan: Gilles je bio pravi trkac, spreman da pogine na stazi, ali isto tako "cist" vozac, bez crnih rupa u rezimeu. Iskren i povucen, donosio je timu auru kakvu nije bilo moguce stvoriti. Takav vozac se bez dileme stavio u ulogu drugog vozaca i Jodyju Scheckteru pomogao da dodje do titule 1979. (poslednje za Ferrari pre Schumacherove ere). Pobedio je u tri trke i u cetiri bio drugi, tako da je sa samo cetiri poena manje zauzeo mesto broj 2 na kraju sezone, svoje druge pune u F1. Medjutim, kada su svi ocekivali da postane dominantan vozac, to se nije desilo. Pre svega, razlog tome je los auto, koji mu je Ferrari davao nakon 1979. godine. Tek dve pobede, u 1981., na ulicama Monte Carla i spanskoj stazi Jarama, su pokazale koliko je Gilles bio talentovan, a Ferrari mediokritet u tim sezonama - vise trka je auto otkazivao, nego sto je bio konkurentan. Tako da je taj napredak u performansama cekao do 1982. godine. Do tada je u Maranello stigao talentovan i jako brz Francuz - Didier Pironi. Pironi je stasavao uz Gillesa, ali je prema njemu gajio pomesana osecanja - bio mu je prijatelj van staze, a na stazi prvi rival. To rivalstvo je dovelo do toga da dvojica pilota ne razgovaraju nakon timskih odluka na trci u Imoli. Sledecu trku nisu ni vozili. Gilles je poginuo na treningu za Veliku nagradu Belgije u Zolderu (pri pokusaju da nadmasi Pironijevo vreme), 8. maja 1982., a tu trku Pironi nije startovao. Ubrzo je i Pironi imao tezak udes, nakon koga se dugo oporavljao i kasnije tragicno izgubio zivot u trci motornih camaca. Njegova tadasnja devojka, koja je nosila blizance i porodila se nakon nesrece, dala je deci imena Didier i Gilles.
Na sahrani su se cule mnoge lepe reci o Gillesu. Jody Scheckter ga je nazvao "najbrzim vozacem ikada i najboljim covekom koga je upoznao". Ostali vozaci, pre svih Niki Lauda, su mu odali pocast kao najbrzem. Rene Arnoux, koji je izgubio epski duel u Dijonu, 1979. godine, izjavio je da mu vise nije zao, jer je "tada izgubio od najbrzeg na svetu". Mnoge legende od tada se pricaju, ali je sigurno da je taj status, Gilles zasluzio. Ipak, legenda se definise kao skup neproverenih prica, koje su nastale u davninama, a za koje se veruje da su istoricne. G.Villeneuve nije otisao tako davno, njegova postignuca su dobro dokumentovana, ali ni danas njegova slava ne bledi...

[youtube][/youtube]

"U istim autima, kada se pobrinem da neko ostane iza mene - on ostaje..." - G.Villeneuve



Salut Gilles!

8.5.1982. - 8.5.2012.



*prevod citata sa italijanskog izvrsio autor teksta

Ne pratim formulu 1, pa i ne želim davati neki ozbiljniji komentar. Kolumna je sasvim dobra, ja volim ove "kratke" kolumne. No, raja ne čita ovo, nažalost. Valjda imaju pametnijeg posla. Nemoj da te to obeshrabri, nastavi pisati

spielführer_21 je napisao/la:Ne pratim formulu 1, pa i ne želim davati neki ozbiljniji komentar. Kolumna je sasvim dobra, ja volim ove "kratke" kolumne. No, raja ne čita ovo, nažalost. Valjda imaju pametnijeg posla. Nemoj da te to obeshrabri, nastavi pisati

Zna se ko čita
Kad ćeš ti šta naškrabati