SportSport.ba

ja koliko znam Srbija je osvojila srebro a ne Bosna i Hercegovina....

U pravu si Srbija je uzela medalju.

Ja koliko znam slavili su Srbi, jedan od tri konstitutivna naroda u BiH. Isto kao sto su Bosanci/Bosnjaci/Hercegovci (kako god hoces nazvati) iz npr. Svajcarske i Austrije slavili plasman fudbalera BiH na SP.

Ne vidim poentu tvog komentara.. u stvari vidim, a to je provokacija.

Inace, preko 20.000 ljudi je veceras docekalo momke, kao i osvajace medalja u disciplinama rvanja i streljastva.

[youtube][/youtube]



Očekivao sam više raje na dočeku, nešto mi 20 milja malo za BG, ipak onaj iz 95 neprevaziđen

Kad je srpska košarka u pitanju, ja bi napravio podelu na tri dela/perioda.

Prvi deo - dominacija '95-'02

Tri evropska i dva svetska zlata, odbranjena titula prvaka sveta (jedini uz Brazil i od sinoć Amere), bronza na EP, srebro na OI, bez medalje jedino u Sidneju. Na klupi legende poput Obradovića, Ivkovića i Pešića, pomoćnik Muta, na terenu legende poput Saleta, Bodiroge, Danilovića, Stojakovića, Divca, Paspalja, Rebrače, Savića i ''igrača iz senke'' koji su znali odlučiti velike utakmice poput Gurovića i Šćepanovića koji mi onako na prvu padaju na pamet. Jednostavno nisi znao odakle ti preti veća opasnost, sa parketa, sa klupe od igrača ili sa klupe od selektora.

Sećamo se svi velike Saletove partije protiv Litvanije, sećamo se kucanja Danilovića preko Sabonisa, Gurovića ili Divca protiv Amera, Koturovića protiv nezgodnog N. Zelanda, Bodiroge u finalu, pre toga sjajan turnir za Stojakovića u Turskoj, dvocifrena razlika protiv svakog protivnika osim domaćina u finalu, sjajna partija Šćepanovića u finalu, Sale protiv Hrvata...

Divac razmišlja kako da ih naloži pred Amere pa zviždi ''Marš na Drinu'', Gurović siguran u pobedu protiv Amera kaže Pešiću da ne brine a onda isporuči 4 trojke i sa 3 vezane nas vrati u igru, Bodiroga napravi 7-0 u poslednja 2 minuta finala...

Drugi deo - katastrofa, tragedija, propast, potop

Dule Vujošević je preuzeo veliki teret kad je otišao u Švedsku kao aktuelni prvak Evrope i sveta. Imao je neke svoje ideje i igrače za koje su mnogi mislili da ne zaslužuju mesto u reprezentaciji (vidi pod Đorđević) i osvojio je 6. mesto. Ako se ja dobro sećam niko nije hteo da bude selektor, a eliminisani smo od prvaka Litvanije. Dule nije dobio drugu šansu. Vratio se Željko, 11. mesto na OI (samo Angola iza nas), porazi od Kine i čini mi se Nigerije (ili je to bilo na SP '06), blamaža koja nije trebala igraču poput Bodiroge i selektoru poput Obradovića.

Ali tu nije kraj, blamaža na domaćem terenu na Eurobasketu i izgubili smo Željka što se tiče reprezentacije. O odnosima među igračima neću i ne zanima me, ja i dalje ne znam ko tu sa kim nije pričao i ko kome nije hteo dodati loptu. Izgubili smo Željka, dobili smo Šakotu i Slavnića kao i pozivnicu za SP (jbg, ipak smo branili zlato). Ispali smo opet od prvaka Španije.

O Slavniću i njegovom plasmanu ne bih trošio reči. Poražavajuće je to da mi je najveća radost bila to što su padavičari ostali bez zlata na domaćem terenu. A nije loše prisetiti se da su na SP '06 za reprezentaciju igrali Nikolić, Aškrabić, Popović, Raičević, majko mila, da ne idem dalje.

Treći deo -

Ne znam kako bih nazvao period od '09 pa do ko zna kad. Odlučio Duda da nas pokuša vratiti tamo gde nam je i mesto, kako mi to volimo reći. Osvojio 2 srebra (što se mene tiče), ali ne može se sa lopovima izaći na kraj. I odmah čovek lepo rekao da je srebro u Poljskoj došlo prerano, a nismo mu verovali ili nismo želeli da verujemo.

Nismo mi igrali Bog zna kakvu košarku u Poljskoj i pored pobede nad Špancima, Litvancima (njihov najgori plasman na EP valjda), Slovenijom u polufinalu... porazi od Slovenije, Turske, bez šanse protiv Španije u finalu.

Ne znam šta drugi misle ali bez obzira na pauzu od 5 godina bez medalje, mi smo iz godine u godinu igrali sve bolju košarku i pored svih problema sa otkazima i povredama, i pored nedostatka sportske sreće.

Lako se sad praviti pametan ali ova medalja je jednostavno morala doći i to nema nikakve veze sa krađom iz Turske, kako mi to volimo reći, kako ja to volim reći i govorio sam to u toku prvenstva. Mutina izjava se može smatrati zajebancijom, a može se na trenutak i razmisliti o tome i zapitati se ''Da li je sve ovo stvarno normalno ?'' ili još bolje ''Jesu li Srbi zaboravili igrati košarku ?''

Mislim da je svima jasno da je Srbija igrala bolju košarku u Turskoj nego u Poljskoj iako medalja nije osvojena. Pobede protiv Argentine, Španije, Hrvatske, odlična partija i protiv Turske uprkos porazu, odlična partija protiv Nemačke bez Krstića i Teodosića.

Sećate li se Litvanije ? Sigurne pobede protiv Nemačke, Italije, Letonije i Izraela, poraz od Francuza posle produžetka uz zicer za pobedu. Za mene su te partije bile još bolje nego one u Španiji. Udarili smo na Ruse sa Kirilenkom i Švedom, pred utakmicu su nam se povredili Tepić i Rašić pa smo ostali na Pauniću i Teodosiću, Krstić je imao problema sa leđima iako je igrao. Ostali smo bez plasmana na OI i svi su zaboravili na odličnu košarku u grupnoj fazi.

Posle neviđene kurcobolje naših igrača u kvalifikacijama za EP jer im se nije dalo igrati protiv Islanda i Estonije, niko nije očekivao dobar plasman na EP. Kad na to dodamo otkaze i povrede bilo je bitno samo završiti u prvih 7 i izboriti plasman na SP. I opet, pored svih problema mi smo sa ekipom Katić, Gagić, Štimac, Krstić (Nemanja), Micić, Anđušić, tada osporavani debitant Kalinić, uspeli da pobedimo finaliste Francusku i Litvaniju i samo zahvaljujući padavičarima iz Španije nismo igrali u polufinalu.

I onda je došlo ovo srebro jer je jednostavno moralo doći. I ništa se nije promenilo. Bez obzira na nove otkaze i probleme sa sastavom (kao i prošle godine), i bez obzira na promenu selektora mi i dalje igramo odličnu košarku. Čak se može reći da smo ove godine igrali najbolju i najlepšu košarku, bolju nego u Poljskoj, Litvaniji, Sloveniji...

Ne znam šta drugi vide ali ja vidim da smo iz godine u godinu sve bolji, bez obzira što na 5 takmičenja imamo ''samo'' 2 medalje (finala) a na jedno se uopšte nismo plasirali.

Ja bi rekao da mi lutamo od 2009. godine, da se tražimo, da i pored odlične košarke iz prvenstva u prvenstvo nismo ostvarili rezultate kakve smo mogli (trebali) ostvariti, iz ovih ili onih razloga. Otkazi, povrede, nedostatak sportske sreće, kalkulisanje protivnika, susret sa domaćinom u polufinalu SP... Čak nam se moglo desiti da ponovo igramo sa domaćinom u polufinalu da su Španci pobedili Francuze.

Meni ovo srebro neće značiti ama baš ništa ako mi sledeće godine ne odemo na Eurobasket u najjačem sastavu. Imamo priliku da nastavimo sa dobrim rezultatima i da se polako ali sigurno vratimo u vrh evropske i svetske košarke. Sad je samo potrebno vući pametne poteze.

Mene baš zanima šta će biti sa odnosom selektor-igrači, a tu mislim na Savanovića, Veličkovića, Mačvana, Micova, Ercega...

Sale, Muta, Iliću baksuze, momci, Krle kapitenu... Hvala na svemu.

sve je to lijepo i sjajno, ali objektivno sve manje i manje imamo kvalitetnih napadača, košarku pretvaramo u sport zvan timski duh, ne stvaramo igrače da budu poenteri, zvijezde, razbijači, sve u šablon i to je to..timska igra prolazi, ali kad naiđeš na mnoge bolje sastav koji igra timski to je kraj... možeš varati smrt, ali kad tad te stigne
moramo mijenjati rad sa mladim kategorijama

DANTES je napisao/la:sve je to lijepo i sjajno, ali objektivno sve manje i manje imamo kvalitetnih napadača, košarku pretvaramo u sport zvan timski duh, ne stvaramo igrače da budu poenteri, zvijezde, razbijači, sve u šablon i to je to..timska igra prolazi, ali kad naiđeš na mnoge bolje sastav koji igra timski to je kraj... možeš varati smrt, ali kad tad te stigne
moramo mijenjati rad sa mladim kategorijama

Ja bih dodao da sve manje i manje imamo kvalitetnih igracha, ne samo napadacha.
Ova svinjarija sa Micovim, Machvanom i Savanovicem mozhe da bude jako losha po blizhu, a i dalju, buducnost kosharkashke repke. To su igrachi sa evroligashkih 10ppg u rukama, a mi ih odlaskom Krstica imamo samo trojicu u rosteru. DMB je pod upitnikom nakon kidanja ACL, Velichkovic je vec 1 penzos, Erceg negde izmedju, Luchic je vec krenuo da daje godine lekarima...ostaje nada samo da ce 1 Jokic ili 1 Dangubic da postanu zveri, jer nam hitno treba josh neko napadachko reshenje.
Najveca pojachanja za sledece EP bi pored ove dvojice klinaca morali da budu Kuzmic i Nedovic + koliko-toliko oporavljeni Luchic i DMB. Za Micica ne ochekujem nishta, jer je slab defanzivno za ozbiljnu kosharku, sve shto uradi - bice samo plus.

Tek kad naleti ovo godishte '97. mozhe da se ochekuje nekakva dominacija.

Ne bih ja bas toliko dramatizovao po pitanju igraca! Od ovih koji su uzeli srebro, samo je Krle u godinama, a ostali su relativno mladi i imaju dosta prostora za napredak!

Recimo: Kalinić, Jović, Mitrović (koji je takodje dio ove ekipe) tek treba da napreduju i razvijaju se, da ne pricam o Bogdanoviću!
Još ako im se pridruzi neko od: Nedović, Lučić, Milosavljević, Kuzmić, Erceg...to je onda i vise nego respektabilna ekipa i dosta jaca nego ova sada...

Hvala Krletu na svemu ali mislim da je on još mogao dati reprezentaciji. Zadnjih godina baš imamo problema sa stvaranjem visokih igrača. Reprezentacija trpi.

Nego Mutiša pozajmio glas crtanom junaku...

Devojke apsolvirale Angolu sa 60 poena razlike.

FIBA Eurobasket 2015:

Potencijalni sastavi grupa i protivnici Srbije:

Monpelje: Francuska - Finska - Grcka/Bosna i Hercegovina - Italija/Poljska/Belgija/Makedonija - Izrael/Ceska/Gruzija - Rusija/Holandija/Island/Estonija

Riga: Litvanija - Srbija/Ukrajina - Letonija - Italija/Poljska/Belgija/Makedonija - Izrael/Ceska/Gruzija - Rusija/Holandija/Island/Estonija

Berlin: Spanija - Srbija/Ukrajina - Turska - Italija/Poljska/Belgija/Makedonija - Nemacka - Rusija/Holandija/Island/Estonija

Zagreb: Hrvatska - Slovenija - Grcka/Bosna i Hercegovina - Italija/Poljska/Belgija/Makedonija - Izrael/Ceska/Gruzija - Rusija/Holandija/Island/Estonija

Najlaksa grupa: Litvanija, Srbija, Letonija, Poljska, Ceska, Island
Najteza grupa: Spanija, Srbija, Turska, Italija, Nemacka, Rusija

rio_Ferdy88 je napisao/la:Očekivao sam više raje na dočeku, nešto mi 20 milja malo za BG, ipak onaj iz 95 neprevaziđen

A gde da stanu? Pod uslovom da zelis organizovati docek ispred drzavno-reprezentativne ustanove/lokacije. Cifre su relativne. 1995. je bio drugi momentum, reprezentacija se posle cetiri godine izbivanja sa velike scene protiv svoje volje konacno vratila na veliku takmicarsku binu.

Texi je napisao/la:Meni ovo srebro neće značiti ama baš ništa ako mi sledeće godine ne odemo na Eurobasket u najjačem sastavu. Imamo priliku da nastavimo sa dobrim rezultatima i da se polako ali sigurno vratimo u vrh evropske i svetske košarke. Sad je samo potrebno vući pametne poteze.

Reprezentacija koja je vicesampion sveta i koja se konstantno (odnosi se na generaciju 2008- do danas) na velikim takmicenjima kvalifikovala medju najboljih 8 se nalazi u vrhu evropske i svetske kosarke. Ne na vrhu, ali medju najboljih 6-7 reprezentacija koje cine to odabrano drustvo se ubraja svakako. Desavalo se ranije Rusima takodje da propuste olimpijadu (Atlanta 1996.), ali su na osnovu rezultata 1992-1998 pripadali samom vrhu, ili Spancima da ne budu medju prvih osam na OI (Sidnej 2000.), ali je "Furija" od 1998. do danas konstantno u kremu svetske kosarke.
O detaljima (odlicnog) teksta koji si napisao cu nesto kasnije. Ovde mi se potkrao citirani lapsus, barem iz mog ugla dozivljavanja kosarkaske stvarnosti.

Nekoliko utisaka sa tek zavrsenog svetskog prvenstva u Spaniji, za pocetak.

1) Milos Teodosic – Teo. Ulicnim zargonom receno „bog-otac“ srpske reprezentacije. Sazreo u potpunosti kao igrac, mada je i sam izjavljivao da je svestan da plejmejkeri postaju zreli tek posle 26-27 godine zivota. Objektivno receno, sa i bez njega to nije ista reprezentacija. Uz Francuza Parkera najkompletniji evropski plej, igrac izuzetnih nerava, stvoren za velike utakmice. A igrac koga je u reprezentaciju uveo taj nesrecni Moka Slavnic (Moka je oduvek forsirao klince, jos kao klupski trener svojevremeno), zajedno sa Stefanom Markovicem, koji je u tom bizarnom nastupu 2007. u Spaniji ostavio bolji utisak od Teodosica (Markovic je bio mozda i jedina svetla tacka u tom trenutku). Teodosic osim toga pokazuje konstantno svoju odanost prema Srbiji i nacionalnom dresu koji nosi. Nijedan igrac od 2008. do danas nije kritikovan kao Milos, osporavan, pa cak i omalovazavan, a niko nije manje pridavao znacaju prozivkama u javnosti do njega. Sto bi nekada Jakov Ignjatovic rekao strpen-spasen.

2) S pravom osporavani Alekandar Sasa Djordjevic je u Spaniji na nesvakidasnji nacin demonstrovao koliku ulogu u modernom sportu igra disciplina koja se naziva sportska psihologija. Bez adekvatnih referenci (klupski CV) je preuzeo kormilo nacionalnog tima i izgurao u stavu koji je predstavio javnosti jos u prvim istupima po preuzimanju duznosti. Frenetican motivator, po prirodi perfekcionista, rodjeni pobednik, Sale je samo nastavio tamo gde je stao kao aktivan kosarkas – pokazivati sposobnost odupiranja ogromnom pritisku rezultata i javnosti. Odlicno izbalansiran izbor saradnika u strucnom stabu, preko selekcije kandidata za drzavni tim, do eliminacije nedovoljno zainteresovanog Micova u vrlo delikatnom trenutku.

3) Uloga Dejana Bodiroge se pokazala kao jedna od kljucnih. Iz danasnje perspektive je evidentno da je generacijska razlika izmedju Dusana Ivkovica i igraca koje (ni)je selektirao cesto bio kamen spoticanja i taj nedostajuci jezicak na vagi u odlucujucim momentima. Ivkovic se trebao povuci jos 2011, no naravno da je danas lakse suditi, nego sto je to bio slucaj posle Litvanije kada su glave jos bile usijane. Duda se na kraju sam povukao, a realno ko je imao u KSS hrabrosti (i obraza) da mu uruci otkaz na mestu saveznog kapitena? Bodiroga sigurno ne, Bodiroga koji je siroj javnosti u Srbiji te 1995. upravo zbog Ivkovica postao poznatiji. Nepoznati golobradi mladic Bodiroga medjutim te 1995. nije bio. Ko se seca tih kosarkaskih dana u Evropi, seca se i cuvene Stefanelove ekipe koju je u sezoni 1994/95 maestralno predvodio upravo Dejan Bodiroga, a u kojoj su bitne uloge zauzimali i centar Gregor Fucka, krilni centar Sandro De Pol, plej Nando Gentile i bek-suter Flavio Portaluppi. Bodiroga je vec tada bio jedan od najboljih igraca tada mocne italijanske lige kojom su zariri i palili igraci poput Deana Garretta, Waltera Magnifica, Predraga Danilovica, Joe Biniona, Petra Naumoskog, Orlanda Wooldridga, Stefana Rusconija, Riccarda Pittisa, Dana Gaya, Sase Djordjevica, Enza Esposita, Arijana Komazeca (ko se seca nekadasnjeg 3K i reportaza iz italijanske lige nedeljom u 5 poslepodne - Scavolini, Buckler, Benetton, Filodor, Stefanel, Cagiva...). Sve u svemu, Bodiroga je kao i Djordjevic uspeo na kartu autoriteta, na isti nacin, na koji je Dusan Ivkovic vratio srpsku kosarku na neke vise grane, ne 2009. i 2010. godine, koje su bile finalizacija, nego jos 2008. godine, kada je skoro istim momcima koje je godinu dana ranije selektirao Moka Slavnic ubrizgao taj pobednicki mentalitet, a koji se kako je sam Duda govorio prethodno negde „zaturio“.

4) Rokada na poziciji prvog centra Raduljica-Krstic je i simbol preobrazaja kosarke i kosarkaskog shvatanja. Moderna kosarka zahteva fajt, snagu, jacinu. Kosarkaskim znanjem inferiorniji Raduljica se mnogo lakse nametnuo i odgovorio zadacima moderne kosarke (prethodno je „preko bare“ nabio misicnu masu) od Nenada Krstica, izdanka stare skole kosarke, a ciji su najoriginalniji predstavnici na poziciji centra u proslosti bili Vlade Divac (na drugi obruc) i Dino Radja (ledjna tehnika). Bilo je momenata kao kod 2-3 minuta pre kraja utakmice sa Francuskom kada je Teo spustao u reket za Krleta kao proverenu i sigurnu (jedinu logicnu – nadam se da je to video i Bojan Bogdanovic) napadacku opciju, ali kapiten je sveukupno delovao kao isluzeni trkacki konj, bivsi sampion (bez obzira na povredu koju je vukao). A secam se odlicno te 2001. i tog tada vizljastog mladica iz Kraljeva koji je najavljivan kao veliki talenat srpske kosarke, uzivo Partizanovih utakmica u Pioniru, i kada niko nije ocekivao da ce se Nenadova reprezentativna karijera okoncati sa samo dva srebra. Sto se tice njegovog povlacenja, mislim da se to treba prihvatiti kao realnost, bez potrebe da se drami na tu temu u javnosti. Krstic je igrac koji je presao 30-u, koji generacijski nije u ravni sa nadolazecim centrima, a pri tome vrlo sujetan covek po pririodi, vrlo osetljiv na kritiku (antipod Teodosicu). Mozda je bolje da nastavimo gde je Sasa poceo sa vracanjem Raduleta u tim, nego da s vremenom imamo sve nezadovoljnijeg kapitena. Mada pritajena zal ostaje, svakako.

5) Ne bih se nikako slozio da mi imamo problem sa „napadacima“, ma sta to znacilo u kosarci. Bogdan Bogdanovic nije slucajno u zizi interesovanja srpske kosarkaske javnosti poslednjih godina. Ne zaboravite da smo godinama kukumavcili kako na poziciji beka-sutera od Predraga Sase Danilovica nemamo adekvatnu opciju i da je to osnovni problem zbog kojeg tim nije kvalitetno izbalansiran. Pokusavalo se istina sa Tripkovicem, koji je 2005, 2006 u medijima dosta forsiran (posebno u stampanim) ali se videlo da to nije to, bez obzira sto je Uros bio jos jedan izdanak cuvene cacanske suterske skole. Da li je Bogdan koga izneverio u Spaniji? Ne, naprotiv, probio je led, kao i Kalinic, koji je opet drugi tip igraca, i koji igra na drugoj poziciji. A kada smo to mi uopste imali sastav koji je vrvio od kosarkaskih pistolerosa? Sustina je uvek bila u balansu. I taj balans je i donosio uspehe.

6) „Kosarka se vratila kuci“. Ali u jos jednom aspektu koji je vecini promakao. Naime, odakle dolaze nasi reprezentativci? Geografski od Subotice (Kalinic) do Pristine (Simonovic) i od Sipova (Raduljica) do Nisa (Jovic). Iskreno ne pamtim kada smo u nacionalnom timu imali igrace iz raznih geografskih krajeva. Ta razudjenost talenta je vrlo bitna, zbog buducnosti, baze odakle se crpi kosarkaski talenat. Naravno da je opet tradicionalno prednjacila Zapadna Srbija (Teodosic, Bircevic, Krstic), ali je izuzetno bitno da razni krajevi u kojima zive Srbi imaju i svoje lokalne heroje, prema kojima ce se buduci kosarkasi, a danas jos uvek klinci, ravnati. Iskreno meni neostaje najvise jedan banatski lala, ali posto ni Proletera nema tamo gde je nekada bio, lakse cu podneti.

7) Omaz. Bivsa FNRJ je prvo veliko takmicenje odigrala 1947. na eurobasketu u Pragu i zavrsila na neslavnom 13. mestu. Samostalna Srbija 2007. takodje 13. Prva medalja je bila srebro na eurobasketu u Beogradu 1961. Odnosno 2009. u Poljskoj. Posle eurobasketa se uzela medalja i na mundobasketu, srebro 1963. u Brazilu (cini mi se), isti slucaj 2014. Prva olimpijska medalja 1968. u Sijudad Meksiku (opet srebro), znaci, cilj je - let za Rio!

8) Strategijski srpskoj kosarci mora biti cilj sto skorije napustanje ABA-lige (Dusan Ivkovic je o tome podrobno i vrlo strucno govorio, a rezultat iz Madrida i pre svega tok dogadjaja ide u prilog njegovim razmisljanjima). KSS ima momentum na svojoj strani i kredit svetskog viceprvaka u eventualnim pregovorima sa ULEB-om s ciljem zastite sportskih interesa u ingerencijama Saveza.

Na Duska Savanovica, Zorana Ercega (koji za koji mesec puni tridesetu) i do kraja karijere rekonvalescenta Novicu Velickovica ne racunajte. Mozda neko od njih (Savanovic sigurno ne) bude ispomoc u nekoj reprezentativnoj akciji, ali planski oni nisu deo reprezentacije (nije mi jasno zbog cega je Sale i zvao Novicu, jedino objasnjenje je marketinski trik zalizanog). Pre njih je recimo povratak u reprezentaciju zasluzivao Branko Jorovic prosle godine posle sjajne sezone u Igokei, ali ko je uopste mislio tada o Jorovicu? Cetvorke treba traziti na drugim adresama. Sto se tice Vlade Lucica, pred njim je jos dosta vremena, daleko je on od izgubljenog igraca (ja verujem da ni Micov nije izgubljen!). Iskreno ja bih svu cetvoricu menjao za jednog Marka Keselja iz 2010, tj. za njegov povratak u staru formu, iako to danas zvuci nadrealno. Ko ga je jos pre skoro deset godina gledao u Mega Ishrani video je da se radi o zveri od igraca (potencijalom). Za Mitrovica sam skeptican. Zanimljivo ce biti pratiti razvoj ovog decka koji igra daleko od ociju javnosti, u Belgiji, Nikolu Jankovica (invazija juznoprugasa ). Cetvorka koja obecava. Od igraca u reketu je svakako Nikola Jokic takodje jedan od pikova. Videcemo sta ce Ameri napraviti i od Kuzmica. Kada bi se i on dodavao sa drugarima na parketu i ubacivao loptu u kos kao Raduljica...
Vasu Micica je besmisleno otpisivati, mlad je decko. I Sale Djordjevic i Milos Teodosic su u pocetku eskivirali odbrambene zadatke. Nedovic ce biti veliko pojacanje u tranziciji (ako bude zdrav). Za Stimca i Raska je reprezentativna karijera realno zavrsena, mozda Stime dogura do spiska (ako bude otkaza zbog povreda), mada moze da mu Sale i nameni ulogu maskote (zbog atmosfere) i donese zagarantovano mesto tokom svog mandata (ala Vesa Petrovic svojevremeno). Dangubic poseduje takodje veliki potencijal, dok sa proslogodisnjeg spiska Andjusica i mogu da svarim (ukoliko napokon proradi), ali Nemanju Krstica nikako, kao ni Gagica. I nadam se da ce urbana legenda zvana Nemanja Aleksandrov ostati u domenu kuloarskih prica. U suprotnom se slobodno moze i Labovic nazivati ozbiljnim kandidatom za reprezentaciju. Iz generacije 2007, o Macvanu ne znam sta da mislim, dok iz ugla igrackog razvoja nikada necu prezaliti Jeremica. Ja mislim da ce Sale dogodine poci putem svojih prethodnika vodeci se devizom never change a winning team. Sa tri-cetiri korekcije maksimalno u rosteru (jedna samo zbog odlazeceg Krstica). I za kraj da ne zaboravimo faktor iznenadjenja koji sa sobom nosi predstojeca sezona, koja ce sigurno izbaciti i neka nova lica u kosarkasku orbitu.

tegi jesi to ti???

DANTES je napisao/la:tegi jesi to ti???

[youtube][/youtube]


Trenutno na sluzbenom putu u Kinsasu Milutine.

Inače sjajne analize...

DANTES je napisao/la:Inače sjajne analize...

Hvala. Ocekujem eventualne replike, kako bi diskusija dobila na sadrzajnosti i zanimljivosti, a ovde vidim ima dosta ucesnika koji imaju siroko znanje, zargonski receno odlicno su potkovani (sta ja uopste pricam, kada se zna da nam je kosarka nacionalni sport ili sto bi Muta rekao, ljudi sta se cudite, to je normalno). Prica oko reprezentacije nece utihnuti brzo, imamo oreol svetskih vicesampiona u naredne cetiri godine koji nam niko nece moci osporiti s obzirom na nacin na koji su pobedjeni Grci, Brazilci i Francuzi, a citiracu i Djordjeviceve reci nakon pobede nad Francuzima, ovaj rezultat ce tek za 10 godina dobiti na tezini.
Duga je sezona pred nama, kosarka je ponovo u zizi, praticemo nastupe i ucinak nasih momaka sirom planete, glumiti selektore, „svadjati“ se oko igraca koje proteziramo/osporavamo itd. Ja cu se mozda cesce osvrtati i na kosarkasku istoriju u nekim kasnijim postovima (ne samo srpske kosarke), kako bi ova tema dobila jos vise na kvalitetu.
Trenutno su aktuelne i nase kosarkasice, koje se posle 12 godina vracaju na najvecu kosarkasku scenu. Bez lazne skromnosti, u zenskoj kosarci je plasman na olimpijske igre ili svetsko prvenstvo daleko veci podvig nego u muskoj, s obzirom da je konkurencija u svetu kod zena izjednacenija (u prizmi poredjenja izmedju FIBA-podfederacija) i da evropski kontinent ne zauzima pozicije koje ima u muskoj kosarci. Dok su kod muskaraca samo SAD non plus ultra i uzimajuci u obzir cinjenicu da je argentinska zlatna generacija jos 2010. pocela da silazi sa velike scene, kod zena pored Amerikanki kontinuitet uspeha u poslednjim decenijama poseduju i Australija, Brazil, Kina... Samim tim je i muski eurobasket u poredjenju sa zenskim pandanom lestvicu iznad (bez neumesnog poredjenja stila i percepcije kosarkaske igre iz ugla podele polova). Sto se tice jucerasnje utakmice, nase devojke su sve prijatno iznenadile izuzetno ubedljivom pobedom. Za mene je cilj vec ispunjen, a realno je ocekivati da cemo nadmasiti 12. mesto osvojeno u Kini 2002. godine. Zanimljivo je da su te 2002. i momci igrali na otvaranju protiv Angole i pobedili sa okruglo 50 razlike (jel' se jos seca neko onog mucenja protiv Angole u Sidneju 2000, kada je krenuo pad, koji ce kulminirati protiv Nashove Kanade i Sarasove Litvanije?). Sto se tice Marine Maljkovic, radi se o zenskoj varijanti Sase Djordjevica, ako ne i vecem perfekcionisti. Tatu je vec nadmasila, mada romanticara Sjor Bozu i nije toliko tesko nadmasiti, kada se zna da je fakticki ostao u 90-ima u pogledu poimanja kosarke (ova je zapravo legenda, ali opaska koja govori o razvoju njegove trenerske karijere). Slovenci to jedini nisu shvatili, no sada su vratili na klupu Zdovca, kojeg realno nisu ni smeli menjati. Vecaras je na programu poslastica, mec sa SAD, gde nase devojke nemaju sta da izgube i gde mogu pokazati sta sve i koliko umeju, kao i juce protiv Angole. Prenos ide na RTS, komentator Pristevac Denda.

Sastav nase reprezentacije:

Plejmejkeri:
Tamara Radocaj (26, rodjena u Vrscu, igra za madjarski Djer)
Sanja Mandic (19, rodjena u Beogradu, kosarkasica Radivoj Koraca)

Dvojke:
Milica Dabovic (32, rodjena na Cetinju, igracica francuskog Liona, combo-guard)
mladja joj sestra Ana (25, Cetinje, Ormanspor (Turska))
Dajana Butulija (28, rodjena u Kikindi, klub: svedska Lulea)

Niska krila:
Nevena Jovanovic (24, Kraljevcanka, clanica madjarskog Pecuja)
Sasa Cadjo (25, rodjena u Sarajevu, Canik Beledije (Turska))

Marina Markovic (22, Beograd mesto rodjenja, igra za francuski Lion, zenska varijanta Nemanje Bjelice, olraunder)

Krilni centri:
Jelena Milovanovic (25, rodjena u Kragujevcu, Washington Mystics (WNBA) i Dinamo Kursk (Rusija))
Jovana Rad (27, rodjena u Novom Sadu, igra u Francuskoj (Carolo))

„Teski“ centri:
Sara Krnjic (23, rodjena u Novom Sadu, igra u Madjarskoj, u Sopronu)
Tijana Ajdukovic (23, rodjena u Backoj Topoli, poljski Torunj)

Juce protiv Angole se sve devojke upisale u strelce!

S obzirom na godine nasih igracica, moze se reci da je ucesce na svetskom prvenstvu neka vrsta reprezentativnog vrhunca u karijeri nasim devojkama, iako su iste kao krajnji cilj zacrtale odlazak na olimpijske igre u Rio, i da je turnir u Turskoj samo usputna stanica na tom putu (samo da ne ispadne kao kod muskaraca sa ucescem u Turskoj 2010. i ciljem London 2012).

Vojvodjanke dominiraju , cak pet igracica dolaze iz severnog dela Srbije. Sportsko nasledje Beceja i Vrsca i popularizacije zenske kosarke svojevremeno nije ostalo bez traga. Mada kada govorimo o popularizaciji, o njoj se moze govoriti samo na ogranicenom lokalnom nivou, posto je zenska kosarka u Srbiji dozivela najveci pad interesovanja u svojoj istoriji za poslednjih dvadesetak godina.

djevojke su sjajne, ali sve to zahvaljujući Marini koja je od jedne prosjecne ekipe napravila dobar tim. ona je i sa partizanom imala sjajne rezultate i to je preporučilo na selektorsku poziciju na kojoj je predhodnih godina bilo teških lutanja i nebuloznih rešenja.
večeras na ipak prednost dajem odbojci i duelu sa Brazilom. nekako od svih ženskih sportova košarka mi je najmanje zanimljiva..

DANTES je napisao/la:djevojke su sjajne, ali sve to zahvaljujući Marini koja je od jedne prosjecne ekipe napravila dobar tim. ona je i sa partizanom imala sjajne rezultate i to je preporučilo na selektorsku poziciju na kojoj je predhodnih godina bilo teških lutanja i nebuloznih rešenja.
večeras na ipak prednost dajem odbojci i duelu sa Brazilom. nekako od svih ženskih sportova košarka mi je najmanje zanimljiva..

Maljkoviceva je svakako glavni protagnista cele price. Koliko je nas tim prosecan tesko je suditi. Sta je merna jedinica prosecnosti? Objektivno u evropskoj kosarci imamo Ruskinje, Francuskinje, Spanjolke, Cehinje, Turkinje (i to odskora), pa i Beloruskinje koje prakticno brane boje evropskog kontinenta, dok su sve ostale reprezentacije „prosecni timovi“. Nema vise nekada jakih Italijanki, Slovakinja, Ukrajinki, Litvanki... Madjarice su pale, da ne govorimo o Bugarskoj, u kojoj su ostala samo bleda secanja na zensku kosarku. Nasa reprezentacija do juce se nije mogla kvalifikovati na evropsko prvenstvo (!), a danas ima jedinstvenu priliku da udje u prvih 10 na svetu, sto kada se sve sabere nije nimalo los rezultat, naprotiv. Jeste Marina kljuc svega, ali bez igrackog materijala taj put takodje ne bi bio moguc. Sto se tice periode pre Marine, postoje brojni faktori koji su uslovili posrtanje zenske kosarke. Ja ne bih personifikovao te faktore, nego kao glavnog krivca naveo jednostavno teske zivotne uslove i ekonomsku krizu koja potresa prostore Srbije poslednje dve decenije. Zenska kosarka je propadala iskljucivo zbog nedostatka finansija, klubovi su se gasili, nije postojao uslov za rad na duzi period, planski odnos prema poslu (osim toga zenska kosarka je u kapacitetom manjim zemljama u kojoj je muska kosarka dosta uspesna uvek u tesko podredjenom polozaju, kao sto je slucaj ne samo u Srbiji, nego i u Litvaniji, Grckoj, pa i Sloveniji...). Secam se domace zenske lige od pre malo vise od 20 godina u tadasnjoj tek osnovanoj SR Jugoslaviji, gde je postojalo desetak klubova gde je skoro svako svakoga mogao pobediti. U roku od samo nekoliko godina vecina tih klubova je ili propala ili skroz nestala sa kosarkaske mape. I kada se zaokruzi cela ta retrospektiva dogadjaja, ovo sto se sada desava zenskoj kosarci dodje kao neki nestvaran san, ponovo se govori o devojkama, suska se po kosarkaskim kuloarima, tiho i oprezno (pouceni prosloscu) govori o cilju da se uspostavi kontinuitet, da zenska kosarka ozivi. Posle 20 godina, napokon.
Sto se tice poredjenja sa odbojkom, tesko je porediti. Odbojkasice su jos pre deset godina bile na pozicijama na kojima su kosarkasice danas. Zajednicko im je da su 90-ih tavorili, i dok je Vrsac odrzavao zensku kosarku u Srbiji u zivotu, u odbojci je to bilo tada Uzice. Mada ako govorimo o zenskom kolektivnom sportu, ubedljivo najvise talenta je bilo u rukometu, ali tamo se ubedljivo najvise lutalo i najvise propustilo uraditi na vreme. Ja biram veceras kosarku, ipak se ne desava cesto da se nase devojke sastanu sa Amerikankama na velikom takmicenju (i pored cinjenice da cemo izgubiti tu utakmicu). I naravno koliko stignem paralelno pratim zbivanja u Italiji.

Najava:

http://www.rts.rs/page/sport/ci/story/3 ... BC%22.html" onclick="window.open(this.href);return false;

Nadam se da nece biti ponovo intelektualnih akrobacija u nasoj javnosti i kod navijaca, kao uoci prvenstva sveta za muskarce u Spaniji, tipa, idemo sa samo cetiri beka i samo cetiri krila na prvenstvo
Inace kada smo vec kod toga, meni je Djordjevicev spisak licio na Dudine i Zeljkove spiskove posle sankcija, a na kojima se nalazio i danasnji selektor.
Pogotovo je zanimljiv taj cuveni sastav iz Atine 1995. Imali smo sedam internacionalaca u doba kada je broj stranaca na Zapadu bio ogranicen na dva igraca.
Bekovi (5): Aleksandar Djordjevic (Filodoro Bologna), Sasa Obradovic (ALBA Berlin), Predrag Sasa Danilovic (Buckler Bologna), Zoran Sretenovic (TG Borovica Ruma) i Miroslav Beric (Partizan). Ova poslednja dvojica fakticki nisu ni igrali na sampionatu, dakle nastupali smo sa cela tri beka.
Krila (2 ): Dejan Bodiroga (Stefanel Milano) i Zarko Paspalj (PAO)
Centri (5): Vlade Divac (LA Lakers), Zoran Savic (PAOK), Zeljko Rebraca (Partizan), Dejan Tomasevic (Crvena Zvezda) i Dejan Koturovic (Spartak Subotica), od kojih takodje poslednja dvojica navedenih skoro nisu ni igrali.
Bodiroga i Paspalj su podneli veliki teret, mada su profilom i Savic i Tomasevic mogli glumiti cetvorke. Kosarka se u postavci skoro nije uopste razlikovala od danasnje, a bila je pa nista manje intenzivna. Kao I Ivkovic 1995. i Djordjevic je 2014. ceo turnir odigrao sa prakticno 8-9 igraca.
2014: Bekovi koji su izgurali turnir su bili Teodosic, Bogdanovic i Markovic, donekle da kazemo i Jovic. Na krilima su Bjelica i Kalinici u potpunosti odradili ono sto su tada ucinili Bodiroga i Paspalj, dok su Raduljica i Krstic bili vise optereceni 2014. nego Divac, Savic i Rebraca 1995. Dosta identicnosti (cak je i Rasko trebao da glumi Zoku Savica, ali srecom nije bilo potrebe za tim ). Meni se u celom timu 2014. jedino nije dopao Bircevic (limitiranog Stimca i veterana Katica ne racunam). Imao je dosta deficita u odbrani, ali je eto posluzio koliko je bilo dovoljno, nadam se da ce mu predstojeca sezona u Madridu biti od velike koristi. Sto se tice 1995. tom sastavu je nedostajao kvalitetom jedino Dragan Tarlac, koji je tada imao odlicnu sezonu u evropskom vicesampionu Olyju, ali je zbog papira, potpisa, drzavljanstava u cuvenom sporu sa Grcima 90-ih bio van raspolaganja (kasnije kada je konacno postao reprezentativac 1999-2001 nije bio ni blizu nivoa igara iz sredine 90-ih).
A iz tadasnje YUBA-lige Partizan, Zvezda, Borovica i Spartak davali evropske sampione. Danas bih ovu skaradnu ABA-ligu u kojoj sveokupno kao drzava imamo svega tri kluba (Megu i Metalac racunam kao polukrstene klubove) odmah menjao za tadasnju "YUBU". Samo iz Vojvodine dolazili Borovica, Spartak, BFC, Vojvodina, Proleter,malo ranije Pancevo, kasnije Hemofarm gde se igrala sjajna kosarka, a danas je to strava i uzas.
Kada smo kod eurobasketa 1995. to je bio najjace prvenstvo Evrope ikada! Od tada najboljih evropskih igraca nedostajao je samo NBA-Allstar, clan SuperSonicsa, Nemac Schrempf. Tu su bili jos Holandjanin Smits, Makedonac Naumoski i Ukrajinac Volkov, ali njihove reprezentacije se nisu ni kvalifikovale na zavrsni turnir. Po meni prvih 15 imena tog prvenstva:

1) Arvydas Sabonis (Litvanija / Real Madrid)
2) Predrag Sasa Danilovic (Jugoslavija / Buckler Bologna)
3) Sarunas Marciulionis (Litvanija / Seattle SuperSonics - proglasen za MVP)
4) Arturas Karnisovas (Litvanija / Pitch Cholet - otkrovenje prvenstva)
5) Toni Kukoc (Hrvatska / Chicago Bulls)
6) Arijan Komazec (Hrvatska / Cagiva Varese)
7) Aleksandar Djordjevic (Jugoslavija / Filodoro Bologna - fenomenalno finale, ali do njega su drugi vukli nasu reprezentaciju)
8) Dejan Bodiroga (Jugoslavija / Stefanel Milano)
9) Vlade Divac (Jugoslavija / LA Lakers)
10) Andrej Fetisov (Rusija / Forum Valladolid)
11) Stojko Vrankovic (Hrvatska / PAO)
12) Yann Bonato (Francuska / PSG Racing)
13) Alberto Herreros (Spanija / Estudiantes Madrid)
14) Fanis Christodoulou (Grcka /Panionios)
15) Panagiotis Fasoulas (Grcka / Oly)

A igrali jos Paspalj, Obradovic, Rebraca, Savic, Kurtinaitis, Radja, Mrsic, Giannakis, Fucka, Rusconi, Magnifico, Xavi Fernández, Ferrán Martínez, Bazarevic, Babkov, Mihajlov, Karasjov, Bilba, Ostrowski, Rigaudeau, Jamchi, Alibegovic, Koch...