FK Sarajevo - ARHIVA POSTOVA

[lucif3R666]

ko je kovrdjavi ?

[iVar]

Je l' istina za kovrdjavog da dolazi?

stevanović ?

[BegAx]

Jok. Ehh da nam je on.

[Head]

ko je kovrdjavi ?

[Hordas Doboj]

[sonik24]

Dobra kolumna

Ozloglašeni vlasnik Cardiffa sa oduševljenjem dočekan u Sarajevu
Piše: Marko PRELEVIĆ


Nije Sarajevo više ni taj klub, Haseov i Papetov, a još manje je taj grad. Nema u njemu one “raje”, niti može da je bude, jer nema tri naroda koja su živela zajedno. Ali valjda u njemu i dalje živi duh Ferhatovića, Sušića, Hadžibegića ili Vujovića… Ili ne?

Ostaće ta sezona zauvek zapisana u pesmi Zabranjenog pušenja, jednoj od onih velikih pesama koju svako može da sluša i čita drugačije. Nedelja je, pevao je Nele Karajlić, kada je otišao Hase. Refren nastaje nekih 15 godina posle događaja koji je obeležio Sarajevo jednako kao što će ga obeležiti Novi primitivizam, nadrealisti, Bijelo dugme, burek kod “Želje”, ratluk na Baščaršiji, Olimpijske igre, Mladićeva opsada grada i masakr na Markalama; i neki te 1985, na albumu “Dok čekaš sabah sa Šejtanom”, umesto Asima Ferhatovića, legende FK Sarajevo, učitavaju Josipa Broza Tita, posebno zbog kraja pesme: kada muzika zaćuti, kada ni lajavi Nele više nema šta da izjavi, kreće krešendo koji se završava zaglušujućim povicima “Jugoslavija, Jugoslavija”, sve dok i to naprasno ne prestane, kao što će u sekundi prestati da živi ta zemlja, pa i taj grad…

Kao i kod svih legendi, i ovoj se dozvoljava da makar malo iskrivi realnost, ne bi li priča bila bolja i lepša. To vam je kao ono kada su studenti prekinuli Hegelovo izlaganje upozorivši ga da se njegova teorija, čitav njegov filozofski sistem, uopšte ne slaže s činjenicama. “Dragi kolega”, mirno je odgovorio najveći postantički filozof, “utoliko gore po činjenice…”

Tako se i kod Pušenja sve odvija jedne “majske nedjelje”, kada “dolazi Osijek”, i mali Sarajlija se “provlači džaba”, ali ne mari, jer tog dana odlazi Asim Ferhatović Hase. Ikona kluba, čovek koji je i svoj fudbalski i životni put skoro u potpunosti – sem kratkog izleta u Fenerbahče, što tada nije značilo isto što i danas, jer Turci su bili na mnogo nižem stupnju fudbalskog i televizijskog razvitka od tadašnje Jugoslavije – podario Sarajevu i Sarajlijama, u pesmi Pušenja oprostio se od bordo dresa svog FK Sarajevo u maju 1967, u poslednjem kolu, na Koševu protiv Osijeka.

U stvarnosti, Hase je poslednji put na teren istrčao još jeseni 1966, u Rijeci, na Kantridi. Imao je 33 godine i očekivalo se da će makar još sezonu-dve igrati za sarajevsku raju (njemu se moglo i da zanemaruje taktiku; on se kao lajtmotiv i nehotice pojavljuje u jednoj drugoj pesmi Pušenja, koja preti sličnim fudbalerima, gluvim za savete trenera i očeva, da će završiti karijeru “u nižerazrednom Vratniku” – Ferhatović je, odmah posle rata, kao petlić karijeru i počeo u FK Vratnik, pa mu ni taj povratak ne bi teško pao), ali povreda je bila jača.

Zamenjen je posle samo 15 minuta tog 15. oktobra 1966, i ostatak sezone posmatrao je s tribina stadiona koji će ravno dvadeset godina kasnije, kada ga u kući na Kovačima pokosi infarkt – a od srca, znamo svi, umiru oni najveći – poneti njegovo ime.

A njegova poslednja sezona, koju nije ni odigrao, bila je za nezaborav, almanahe i ponos Bosanaca: u maju 1967. – toga ni nema u pesmi Pušenja, ali joj ništa ne bi oduzela ni dodala ta informacija – Sarajevo je osvojilo prvu titulu prvaka Jugoslavije, drugi put zaredom niko od “velike četvorke” nije bio šampion, pošto se proleća pre toga radovao Novi Sad sa svojom Vojvodinom.

Istorija će se ponoviti i kada Sarajevo dobije još jednu legendu, s brojem sedam na leđima. Pape Sušić jednako će biti obožavan na Koševu, ali će druga titula stići tek 1985, kada Safet svoju magiju bude uveliko prodavao na Parku prinčeva i po čitavoj planeti i kada – samo su neke slučajnosti u životu zaista slučajnosti! – album Pušenja na kojem je pesma o Ferhatoviću bude jedna od najprodavanijih ploča u Jugoslaviji.

Nije Sarajevo više ni taj klub, Haseov i Papetov, a još manje je taj grad. Nema u njemu one “raje”, ni na Koševu, ni na Grbavici, ni na Baščaršiji, niti može da je bude, jer nema tri naroda koja su živela zajedno – toliko zajedno da se mislilo da će se rat desiti svuda, samo se neće desiti u Sarajevu. Realnost je, ipak, bila jača od svih nas nadrealista…

Nije Sarajevo taj klub, dakle, niti će ikada ponovo biti, ali valjda u njemu i dalje živi duh Asima Ferhatovića, Safeta Sušića, Faruka Hadžibegića ili Svetozara Vujovića…

Ili ne? Najava da će Vinsent Tan, ozloglašeni vlasnik Kardif Sitija i malezijski tajkun, kupiti FK Sarajevo i od njega napraviti neku filijalu velškog kluba, dočekana je u Sarajevu – ali i kod nas – s radošću. Uložiće Tan milione, Sarajevo će opet biti veliko, stadion “Asim Ferhatović Hase” će videti Ligu šampiona… Bilo je to dovoljno da izazove zazubice kod svakog neupućenog navijača i Zvezde i Partizana, poblesavilim od hoće li-neće li priča o privatizaciji.

Samo kod neupućenih, definitivno, jer Vinsent Tan predstavlja sve što je pogrešno u modernom fudbalu: on je čovek koji se uopšte ne razume u igru i njen značaj i zanima ga samo profit. Zato mu se i može da posle 113 godina promeni boju dresova i grb, da predloži da se umesto Kardif Siti klub ubuduće zove Kardif Dragons (Zmajevi), da iznebuha preti treneru otkazom, da na mesto glavnog skauta dovede nepoznatog 23-godišnjeg Kazahstanca (ovaj će napustiti klub kada ne dobije britansku vizu?!), da upada u svlačionicu i govori igračima šta da rade…

Bolje da i Sarajevo i Željezničar, i Zvezda i Partizan trunu u četvrtoj ligi, nego da im neki Vinsent Tan kroji dresove, izmišlja istoriju i topi trofeje ne bi li izlio još jednu svoju bistu ispred Mekdonaldsa.

Neke stvari ne mogu da se kupe, ma koliko novca sumnjivog porekla da imate. Znaju to, valjda, svi oni koji razmišljaju svojom glavom, i u Sarajevu i u Beogradu, i paze se ovih savremenih “vinsenta tanova”. A znao bi to i Asim Ferhatović Hase, jedini fudbaler u istoriji koji je imao ausvajz trenera da ne mora da igra odbranu i da se vraća na svoju polovinu. I kao što je “tukao Engleze, Švabe i Ruse”, tako bi istukao, “uzdignutih pesnica i ozarena lica”, na svom stadionu, i zlog čoveka s istoka planete…

I o tome bi ponovo izvestili i Bi-Bi-Si i Oslobođenje…

Svi u napad, jedan je Hase…

[samosarajvo]

Dobra kolumna

Ozloglašeni vlasnik Cardiffa sa oduševljenjem dočekan u Sarajevu
Piše: Marko PRELEVIĆ


Nije Sarajevo više ni taj klub, Haseov i Papetov, a još manje je taj grad. Nema u njemu one “raje”, niti može da je bude, jer nema tri naroda koja su živela zajedno. Ali valjda u njemu i dalje živi duh Ferhatovića, Sušića, Hadžibegića ili Vujovića… Ili ne?

Ostaće ta sezona zauvek zapisana u pesmi Zabranjenog pušenja, jednoj od onih velikih pesama koju svako može da sluša i čita drugačije. Nedelja je, pevao je Nele Karajlić, kada je otišao Hase. Refren nastaje nekih 15 godina posle događaja koji je obeležio Sarajevo jednako kao što će ga obeležiti Novi primitivizam, nadrealisti, Bijelo dugme, burek kod “Želje”, ratluk na Baščaršiji, Olimpijske igre, Mladićeva opsada grada i masakr na Markalama; i neki te 1985, na albumu “Dok čekaš sabah sa Šejtanom”, umesto Asima Ferhatovića, legende FK Sarajevo, učitavaju Josipa Broza Tita, posebno zbog kraja pesme: kada muzika zaćuti, kada ni lajavi Nele više nema šta da izjavi, kreće krešendo koji se završava zaglušujućim povicima “Jugoslavija, Jugoslavija”, sve dok i to naprasno ne prestane, kao što će u sekundi prestati da živi ta zemlja, pa i taj grad…

Kao i kod svih legendi, i ovoj se dozvoljava da makar malo iskrivi realnost, ne bi li priča bila bolja i lepša. To vam je kao ono kada su studenti prekinuli Hegelovo izlaganje upozorivši ga da se njegova teorija, čitav njegov filozofski sistem, uopšte ne slaže s činjenicama. “Dragi kolega”, mirno je odgovorio najveći postantički filozof, “utoliko gore po činjenice…”

Tako se i kod Pušenja sve odvija jedne “majske nedjelje”, kada “dolazi Osijek”, i mali Sarajlija se “provlači džaba”, ali ne mari, jer tog dana odlazi Asim Ferhatović Hase. Ikona kluba, čovek koji je i svoj fudbalski i životni put skoro u potpunosti – sem kratkog izleta u Fenerbahče, što tada nije značilo isto što i danas, jer Turci su bili na mnogo nižem stupnju fudbalskog i televizijskog razvitka od tadašnje Jugoslavije – podario Sarajevu i Sarajlijama, u pesmi Pušenja oprostio se od bordo dresa svog FK Sarajevo u maju 1967, u poslednjem kolu, na Koševu protiv Osijeka.

U stvarnosti, Hase je poslednji put na teren istrčao još jeseni 1966, u Rijeci, na Kantridi. Imao je 33 godine i očekivalo se da će makar još sezonu-dve igrati za sarajevsku raju (njemu se moglo i da zanemaruje taktiku; on se kao lajtmotiv i nehotice pojavljuje u jednoj drugoj pesmi Pušenja, koja preti sličnim fudbalerima, gluvim za savete trenera i očeva, da će završiti karijeru “u nižerazrednom Vratniku” – Ferhatović je, odmah posle rata, kao petlić karijeru i počeo u FK Vratnik, pa mu ni taj povratak ne bi teško pao), ali povreda je bila jača.

Zamenjen je posle samo 15 minuta tog 15. oktobra 1966, i ostatak sezone posmatrao je s tribina stadiona koji će ravno dvadeset godina kasnije, kada ga u kući na Kovačima pokosi infarkt – a od srca, znamo svi, umiru oni najveći – poneti njegovo ime.

A njegova poslednja sezona, koju nije ni odigrao, bila je za nezaborav, almanahe i ponos Bosanaca: u maju 1967. – toga ni nema u pesmi Pušenja, ali joj ništa ne bi oduzela ni dodala ta informacija – Sarajevo je osvojilo prvu titulu prvaka Jugoslavije, drugi put zaredom niko od “velike četvorke” nije bio šampion, pošto se proleća pre toga radovao Novi Sad sa svojom Vojvodinom.

Istorija će se ponoviti i kada Sarajevo dobije još jednu legendu, s brojem sedam na leđima. Pape Sušić jednako će biti obožavan na Koševu, ali će druga titula stići tek 1985, kada Safet svoju magiju bude uveliko prodavao na Parku prinčeva i po čitavoj planeti i kada – samo su neke slučajnosti u životu zaista slučajnosti! – album Pušenja na kojem je pesma o Ferhatoviću bude jedna od najprodavanijih ploča u Jugoslaviji.

Nije Sarajevo više ni taj klub, Haseov i Papetov, a još manje je taj grad. Nema u njemu one “raje”, ni na Koševu, ni na Grbavici, ni na Baščaršiji, niti može da je bude, jer nema tri naroda koja su živela zajedno – toliko zajedno da se mislilo da će se rat desiti svuda, samo se neće desiti u Sarajevu. Realnost je, ipak, bila jača od svih nas nadrealista…

Nije Sarajevo taj klub, dakle, niti će ikada ponovo biti, ali valjda u njemu i dalje živi duh Asima Ferhatovića, Safeta Sušića, Faruka Hadžibegića ili Svetozara Vujovića…

Ili ne? Najava da će Vinsent Tan, ozloglašeni vlasnik Kardif Sitija i malezijski tajkun, kupiti FK Sarajevo i od njega napraviti neku filijalu velškog kluba, dočekana je u Sarajevu – ali i kod nas – s radošću. Uložiće Tan milione, Sarajevo će opet biti veliko, stadion “Asim Ferhatović Hase” će videti Ligu šampiona… Bilo je to dovoljno da izazove zazubice kod svakog neupućenog navijača i Zvezde i Partizana, poblesavilim od hoće li-neće li priča o privatizaciji.

Samo kod neupućenih, definitivno, jer Vinsent Tan predstavlja sve što je pogrešno u modernom fudbalu: on je čovek koji se uopšte ne razume u igru i njen značaj i zanima ga samo profit. Zato mu se i može da posle 113 godina promeni boju dresova i grb, da predloži da se umesto Kardif Siti klub ubuduće zove Kardif Dragons (Zmajevi), da iznebuha preti treneru otkazom, da na mesto glavnog skauta dovede nepoznatog 23-godišnjeg Kazahstanca (ovaj će napustiti klub kada ne dobije britansku vizu?!), da upada u svlačionicu i govori igračima šta da rade…

Bolje da i Sarajevo i Željezničar, i Zvezda i Partizan trunu u četvrtoj ligi, nego da im neki Vinsent Tan kroji dresove, izmišlja istoriju i topi trofeje ne bi li izlio još jednu svoju bistu ispred Mekdonaldsa.

Neke stvari ne mogu da se kupe, ma koliko novca sumnjivog porekla da imate. Znaju to, valjda, svi oni koji razmišljaju svojom glavom, i u Sarajevu i u Beogradu, i paze se ovih savremenih “vinsenta tanova”. A znao bi to i Asim Ferhatović Hase, jedini fudbaler u istoriji koji je imao ausvajz trenera da ne mora da igra odbranu i da se vraća na svoju polovinu. I kao što je “tukao Engleze, Švabe i Ruse”, tako bi istukao, “uzdignutih pesnica i ozarena lica”, na svom stadionu, i zlog čoveka s istoka planete…

I o tome bi ponovo izvestili i Bi-Bi-Si i Oslobođenje…

Svi u napad, jedan je Hase…

Jašta je dobra...

Jao koliko ljubomore majko draga, sa svih strana

[sonik24]

kad sam otvorio tvoj post, znao sam sta cu procitati, tako da sam samo lagano rekao "znao sam da cu ovo procitat"

procitaj jos koji put, bit ce ti jasnije. Mozda nisi ni procitao, sam si onako napisao ljubomora, sad ce poceti da pjenimo, itd...

[amypitar]

Dobra kolumna

Ozloglašeni vlasnik Cardiffa sa oduševljenjem dočekan u Sarajevu
Piše: Marko PRELEVIĆ


Nije Sarajevo više ni taj klub, Haseov i Papetov, a još manje je taj grad. Nema u njemu one “raje”, niti može da je bude, jer nema tri naroda koja su živela zajedno. Ali valjda u njemu i dalje živi duh Ferhatovića, Sušića, Hadžibegića ili Vujovića… Ili ne?

Ostaće ta sezona zauvek zapisana u pesmi Zabranjenog pušenja, jednoj od onih velikih pesama koju svako može da sluša i čita drugačije. Nedelja je, pevao je Nele Karajlić, kada je otišao Hase. Refren nastaje nekih 15 godina posle događaja koji je obeležio Sarajevo jednako kao što će ga obeležiti Novi primitivizam, nadrealisti, Bijelo dugme, burek kod “Želje”, ratluk na Baščaršiji, Olimpijske igre, Mladićeva opsada grada i masakr na Markalama; i neki te 1985, na albumu “Dok čekaš sabah sa Šejtanom”, umesto Asima Ferhatovića, legende FK Sarajevo, učitavaju Josipa Broza Tita, posebno zbog kraja pesme: kada muzika zaćuti, kada ni lajavi Nele više nema šta da izjavi, kreće krešendo koji se završava zaglušujućim povicima “Jugoslavija, Jugoslavija”, sve dok i to naprasno ne prestane, kao što će u sekundi prestati da živi ta zemlja, pa i taj grad…

Kao i kod svih legendi, i ovoj se dozvoljava da makar malo iskrivi realnost, ne bi li priča bila bolja i lepša. To vam je kao ono kada su studenti prekinuli Hegelovo izlaganje upozorivši ga da se njegova teorija, čitav njegov filozofski sistem, uopšte ne slaže s činjenicama. “Dragi kolega”, mirno je odgovorio najveći postantički filozof, “utoliko gore po činjenice…”

Tako se i kod Pušenja sve odvija jedne “majske nedjelje”, kada “dolazi Osijek”, i mali Sarajlija se “provlači džaba”, ali ne mari, jer tog dana odlazi Asim Ferhatović Hase. Ikona kluba, čovek koji je i svoj fudbalski i životni put skoro u potpunosti – sem kratkog izleta u Fenerbahče, što tada nije značilo isto što i danas, jer Turci su bili na mnogo nižem stupnju fudbalskog i televizijskog razvitka od tadašnje Jugoslavije – podario Sarajevu i Sarajlijama, u pesmi Pušenja oprostio se od bordo dresa svog FK Sarajevo u maju 1967, u poslednjem kolu, na Koševu protiv Osijeka.

U stvarnosti, Hase je poslednji put na teren istrčao još jeseni 1966, u Rijeci, na Kantridi. Imao je 33 godine i očekivalo se da će makar još sezonu-dve igrati za sarajevsku raju (njemu se moglo i da zanemaruje taktiku; on se kao lajtmotiv i nehotice pojavljuje u jednoj drugoj pesmi Pušenja, koja preti sličnim fudbalerima, gluvim za savete trenera i očeva, da će završiti karijeru “u nižerazrednom Vratniku” – Ferhatović je, odmah posle rata, kao petlić karijeru i počeo u FK Vratnik, pa mu ni taj povratak ne bi teško pao), ali povreda je bila jača.

Zamenjen je posle samo 15 minuta tog 15. oktobra 1966, i ostatak sezone posmatrao je s tribina stadiona koji će ravno dvadeset godina kasnije, kada ga u kući na Kovačima pokosi infarkt – a od srca, znamo svi, umiru oni najveći – poneti njegovo ime.

A njegova poslednja sezona, koju nije ni odigrao, bila je za nezaborav, almanahe i ponos Bosanaca: u maju 1967. – toga ni nema u pesmi Pušenja, ali joj ništa ne bi oduzela ni dodala ta informacija – Sarajevo je osvojilo prvu titulu prvaka Jugoslavije, drugi put zaredom niko od “velike četvorke” nije bio šampion, pošto se proleća pre toga radovao Novi Sad sa svojom Vojvodinom.

Istorija će se ponoviti i kada Sarajevo dobije još jednu legendu, s brojem sedam na leđima. Pape Sušić jednako će biti obožavan na Koševu, ali će druga titula stići tek 1985, kada Safet svoju magiju bude uveliko prodavao na Parku prinčeva i po čitavoj planeti i kada – samo su neke slučajnosti u životu zaista slučajnosti! – album Pušenja na kojem je pesma o Ferhatoviću bude jedna od najprodavanijih ploča u Jugoslaviji.

Nije Sarajevo više ni taj klub, Haseov i Papetov, a još manje je taj grad. Nema u njemu one “raje”, ni na Koševu, ni na Grbavici, ni na Baščaršiji, niti može da je bude, jer nema tri naroda koja su živela zajedno – toliko zajedno da se mislilo da će se rat desiti svuda, samo se neće desiti u Sarajevu. Realnost je, ipak, bila jača od svih nas nadrealista…

Nije Sarajevo taj klub, dakle, niti će ikada ponovo biti, ali valjda u njemu i dalje živi duh Asima Ferhatovića, Safeta Sušića, Faruka Hadžibegića ili Svetozara Vujovića…

Ili ne? Najava da će Vinsent Tan, ozloglašeni vlasnik Kardif Sitija i malezijski tajkun, kupiti FK Sarajevo i od njega napraviti neku filijalu velškog kluba, dočekana je u Sarajevu – ali i kod nas – s radošću. Uložiće Tan milione, Sarajevo će opet biti veliko, stadion “Asim Ferhatović Hase” će videti Ligu šampiona… Bilo je to dovoljno da izazove zazubice kod svakog neupućenog navijača i Zvezde i Partizana, poblesavilim od hoće li-neće li priča o privatizaciji.

Samo kod neupućenih, definitivno, jer Vinsent Tan predstavlja sve što je pogrešno u modernom fudbalu: on je čovek koji se uopšte ne razume u igru i njen značaj i zanima ga samo profit. Zato mu se i može da posle 113 godina promeni boju dresova i grb, da predloži da se umesto Kardif Siti klub ubuduće zove Kardif Dragons (Zmajevi), da iznebuha preti treneru otkazom, da na mesto glavnog skauta dovede nepoznatog 23-godišnjeg Kazahstanca (ovaj će napustiti klub kada ne dobije britansku vizu?!), da upada u svlačionicu i govori igračima šta da rade…

Bolje da i Sarajevo i Željezničar, i Zvezda i Partizan trunu u četvrtoj ligi, nego da im neki Vinsent Tan kroji dresove, izmišlja istoriju i topi trofeje ne bi li izlio još jednu svoju bistu ispred Mekdonaldsa.

Neke stvari ne mogu da se kupe, ma koliko novca sumnjivog porekla da imate. Znaju to, valjda, svi oni koji razmišljaju svojom glavom, i u Sarajevu i u Beogradu, i paze se ovih savremenih “vinsenta tanova”. A znao bi to i Asim Ferhatović Hase, jedini fudbaler u istoriji koji je imao ausvajz trenera da ne mora da igra odbranu i da se vraća na svoju polovinu. I kao što je “tukao Engleze, Švabe i Ruse”, tako bi istukao, “uzdignutih pesnica i ozarena lica”, na svom stadionu, i zlog čoveka s istoka planete…

I o tome bi ponovo izvestili i Bi-Bi-Si i Oslobođenje…

Svi u napad, jedan je Hase…

Narucen i placen tekst ,e sad ko stoji iza ovoga vjerovatno (Baljak,Merdanovic i ostali)

1.Te legende su mogle kupiti dionice prije Tana i preuzeti klub.
2.Nema vise Tita i samouprave,sad je 21 vijek, i moras imati sponzore,dobar marketing itd.itd.
3.Sad kad je Evropa odusevljena radom i znanjem ove uprave, ide ovaj tekst.
4.Ovaj portal je ovim tekstom,mnogim navijacima Sarajeva otvorio oci.
5.Vidite po nicku ko je objavio tekst,i poletio da uzme mustuluk, i odmah nam je jasno koliko smo dobru stvar sa TANOM uradili.
Ljubomorne duse mogu da ga ...

[Head]

Sad zbog ovog novinara treba otjerati Tana i sve,jer ipak je on novinar i zna bolje od svih.Yebo majku kakav je on novinar,nikad cuo za njega.

[sonik24]

normalno da je plaćen tekst, covjek je novinar, od toga živi
a evo realno, fakat, koliko je vas uopste culo za Tana prije sve ove price, koliko vas bez googla zna odakle je?
ne branim frajera koji je napisao ovaj tekst, al nesto, kad pogledam, nakon 113 godina Cardifu promjeniti grb i boju, jos ime hoce da stavi Cardiff Dragons. Toliko o postovanju historije kluba.

Head, covjek iz Srbije je ovo pisao, radi za Mocart Sport.

[VanBasten]

Haha, ma sumnjam da Baljak ima novinara u srbijanskom Mozzarrtu

Pa haveru što ne pustite Zvezdu da ode u stečaj i završi u 4 ligi? Nego i rukama i nogama je čupate evo 10 godina. Kao nešto je časnije što pare poreznih obaveznika kršite na krpljenje dugova menadžera i kriminalaca koji vrte stvari u srbijanskom fudbalu.
Fino je to sve, onako romantično, toplo ti oko srca... ali i šuplje na sve strane.

[Head]

normalno da je plaćen tekst, covjek je novinar, od toga živi
a evo realno, fakat, koliko je vas uopste culo za Tana prije sve ove price, koliko vas bez googla zna odakle je?
ne branim frajera koji je napisao ovaj tekst, al nesto, kad pogledam, nakon 113 godina Cardifu promjeniti grb i boju, jos ime hoce da stavi Cardiff Dragons. Toliko o postovanju historije kluba.

Head, covjek iz Srbije je ovo pisao, radi za Mocart Sport.

Zasto uporno pokusavas ispast pametan i provlaciti izmedju redova stvar koja je jasno utvrdjena

Vrijedi istaći kako je novim Statutom jasno definisano kako se tradicija i historija FK Sarajevo neće mijenjati. Statutom su zaštićeni, ime, grb i boja kluba, pa navijači Sarajeva ne trebaju strahovati da bi se to moglo promijeniti. Čini se da su konačno došli bolji dani za bh. klupski fudbal.

[samosarajvo]

kad sam otvorio tvoj post, znao sam sta cu procitati, tako da sam samo lagano rekao "znao sam da cu ovo procitat"

procitaj jos koji put, bit ce ti jasnije. Mozda nisi ni procitao, sam si onako napisao ljubomora, sad ce poceti da pjenimo, itd...

Procitao cijeli od A do Z.

Poenta je da sa Vinsentom ne mozemo izgubit nista, ni titule ni trofeje ni uspjehe ni legende niti bilo šta drugo.(dok smo sa Gracicem mogli npr )
Jedini spas svih sportskih kolektiva u BiH je privatizacija tj ulaganje jednog bogatog pojedinca u klub.
On ovdje pokušava da izjednaci stanje fudbala u cijelom svijetu gdje pare preuzimaju veliku ulogu sa stanjem u BiH.
Ni meni se generalno ne sviđa to sto je u fudbalu sve više para, što igraci se prodaju za 100 i više miliona KM,što nema više one tradicije kojej e bilo 60,70 i 80 ih godina ali 21. je vijek i to je jedini način da klubovi rade uspješno - ZATO VINSENTE DOBRO DOŠAO!




P.P.P.P.P.S.
O boji i grbu po 928434 put.Zar ne kontate da covijek NE VOLI PLAVU BOJU? Tj da budem jos precizniji CRVENA/BORDO mu je mnogo draza.Ima neke veze sa zemljom odakle dolazi gdje se ta boja smatra svetom na neki nacin.To cak dobrim dijelom vrijedi i za cijelu Aziju.Upravo zato on nema potrebe da mjenja išta kod nas, kao što i neće! RAZLAZ

[coloniac]

Kopirat cu komentar jednog clana foruma u vezi ovog pateticnog ljubomornog clanka, koji me preduhitrio s svojim komentarom..dijelim isto misljenje.

"Eh samo nam je još njihova briga trebala, malo što se oko nas i našeg grba i dresa sekiraju komšije s druge strane Miljacke, sad kad vidim da se i komšije s druge strane Drine sekiraju, tek sad mi je srce na mjestu i znam da smo na pravom putu."

[EvilBunch]

Dobra kolumna

Ozloglašeni vlasnik Cardiffa sa oduševljenjem dočekan u Sarajevu
Piše: Marko PRELEVIĆ


Nije Sarajevo više ni taj klub, Haseov i Papetov, a još manje je taj grad. Nema u njemu one “raje”, niti može da je bude, jer nema tri naroda koja su živela zajedno. Ali valjda u njemu i dalje živi duh Ferhatovića, Sušića, Hadžibegića ili Vujovića… Ili ne?

Ostaće ta sezona zauvek zapisana u pesmi Zabranjenog pušenja, jednoj od onih velikih pesama koju svako može da sluša i čita drugačije. Nedelja je, pevao je Nele Karajlić, kada je otišao Hase. Refren nastaje nekih 15 godina posle događaja koji je obeležio Sarajevo jednako kao što će ga obeležiti Novi primitivizam, nadrealisti, Bijelo dugme, burek kod “Želje”, ratluk na Baščaršiji, Olimpijske igre, Mladićeva opsada grada i masakr na Markalama; i neki te 1985, na albumu “Dok čekaš sabah sa Šejtanom”, umesto Asima Ferhatovića, legende FK Sarajevo, učitavaju Josipa Broza Tita, posebno zbog kraja pesme: kada muzika zaćuti, kada ni lajavi Nele više nema šta da izjavi, kreće krešendo koji se završava zaglušujućim povicima “Jugoslavija, Jugoslavija”, sve dok i to naprasno ne prestane, kao što će u sekundi prestati da živi ta zemlja, pa i taj grad…

Kao i kod svih legendi, i ovoj se dozvoljava da makar malo iskrivi realnost, ne bi li priča bila bolja i lepša. To vam je kao ono kada su studenti prekinuli Hegelovo izlaganje upozorivši ga da se njegova teorija, čitav njegov filozofski sistem, uopšte ne slaže s činjenicama. “Dragi kolega”, mirno je odgovorio najveći postantički filozof, “utoliko gore po činjenice…”

Tako se i kod Pušenja sve odvija jedne “majske nedjelje”, kada “dolazi Osijek”, i mali Sarajlija se “provlači džaba”, ali ne mari, jer tog dana odlazi Asim Ferhatović Hase. Ikona kluba, čovek koji je i svoj fudbalski i životni put skoro u potpunosti – sem kratkog izleta u Fenerbahče, što tada nije značilo isto što i danas, jer Turci su bili na mnogo nižem stupnju fudbalskog i televizijskog razvitka od tadašnje Jugoslavije – podario Sarajevu i Sarajlijama, u pesmi Pušenja oprostio se od bordo dresa svog FK Sarajevo u maju 1967, u poslednjem kolu, na Koševu protiv Osijeka.

U stvarnosti, Hase je poslednji put na teren istrčao još jeseni 1966, u Rijeci, na Kantridi. Imao je 33 godine i očekivalo se da će makar još sezonu-dve igrati za sarajevsku raju (njemu se moglo i da zanemaruje taktiku; on se kao lajtmotiv i nehotice pojavljuje u jednoj drugoj pesmi Pušenja, koja preti sličnim fudbalerima, gluvim za savete trenera i očeva, da će završiti karijeru “u nižerazrednom Vratniku” – Ferhatović je, odmah posle rata, kao petlić karijeru i počeo u FK Vratnik, pa mu ni taj povratak ne bi teško pao), ali povreda je bila jača.

Zamenjen je posle samo 15 minuta tog 15. oktobra 1966, i ostatak sezone posmatrao je s tribina stadiona koji će ravno dvadeset godina kasnije, kada ga u kući na Kovačima pokosi infarkt – a od srca, znamo svi, umiru oni najveći – poneti njegovo ime.

A njegova poslednja sezona, koju nije ni odigrao, bila je za nezaborav, almanahe i ponos Bosanaca: u maju 1967. – toga ni nema u pesmi Pušenja, ali joj ništa ne bi oduzela ni dodala ta informacija – Sarajevo je osvojilo prvu titulu prvaka Jugoslavije, drugi put zaredom niko od “velike četvorke” nije bio šampion, pošto se proleća pre toga radovao Novi Sad sa svojom Vojvodinom.

Istorija će se ponoviti i kada Sarajevo dobije još jednu legendu, s brojem sedam na leđima. Pape Sušić jednako će biti obožavan na Koševu, ali će druga titula stići tek 1985, kada Safet svoju magiju bude uveliko prodavao na Parku prinčeva i po čitavoj planeti i kada – samo su neke slučajnosti u životu zaista slučajnosti! – album Pušenja na kojem je pesma o Ferhatoviću bude jedna od najprodavanijih ploča u Jugoslaviji.

Nije Sarajevo više ni taj klub, Haseov i Papetov, a još manje je taj grad. Nema u njemu one “raje”, ni na Koševu, ni na Grbavici, ni na Baščaršiji, niti može da je bude, jer nema tri naroda koja su živela zajedno – toliko zajedno da se mislilo da će se rat desiti svuda, samo se neće desiti u Sarajevu. Realnost je, ipak, bila jača od svih nas nadrealista…

Nije Sarajevo taj klub, dakle, niti će ikada ponovo biti, ali valjda u njemu i dalje živi duh Asima Ferhatovića, Safeta Sušića, Faruka Hadžibegića ili Svetozara Vujovića…

Ili ne? Najava da će Vinsent Tan, ozloglašeni vlasnik Kardif Sitija i malezijski tajkun, kupiti FK Sarajevo i od njega napraviti neku filijalu velškog kluba, dočekana je u Sarajevu – ali i kod nas – s radošću. Uložiće Tan milione, Sarajevo će opet biti veliko, stadion “Asim Ferhatović Hase” će videti Ligu šampiona… Bilo je to dovoljno da izazove zazubice kod svakog neupućenog navijača i Zvezde i Partizana, poblesavilim od hoće li-neće li priča o privatizaciji.

Samo kod neupućenih, definitivno, jer Vinsent Tan predstavlja sve što je pogrešno u modernom fudbalu: on je čovek koji se uopšte ne razume u igru i njen značaj i zanima ga samo profit. Zato mu se i može da posle 113 godina promeni boju dresova i grb, da predloži da se umesto Kardif Siti klub ubuduće zove Kardif Dragons (Zmajevi), da iznebuha preti treneru otkazom, da na mesto glavnog skauta dovede nepoznatog 23-godišnjeg Kazahstanca (ovaj će napustiti klub kada ne dobije britansku vizu?!), da upada u svlačionicu i govori igračima šta da rade…

Bolje da i Sarajevo i Željezničar, i Zvezda i Partizan trunu u četvrtoj ligi, nego da im neki Vinsent Tan kroji dresove, izmišlja istoriju i topi trofeje ne bi li izlio još jednu svoju bistu ispred Mekdonaldsa.

Neke stvari ne mogu da se kupe, ma koliko novca sumnjivog porekla da imate. Znaju to, valjda, svi oni koji razmišljaju svojom glavom, i u Sarajevu i u Beogradu, i paze se ovih savremenih “vinsenta tanova”. A znao bi to i Asim Ferhatović Hase, jedini fudbaler u istoriji koji je imao ausvajz trenera da ne mora da igra odbranu i da se vraća na svoju polovinu. I kao što je “tukao Engleze, Švabe i Ruse”, tako bi istukao, “uzdignutih pesnica i ozarena lica”, na svom stadionu, i zlog čoveka s istoka planete…

I o tome bi ponovo izvestili i Bi-Bi-Si i Oslobođenje…

Svi u napad, jedan je Hase…

Jedi se...

[amypitar]

normalno da je plaćen tekst, covjek je novinar, od toga živi
a evo realno, fakat, koliko je vas uopste culo za Tana prije sve ove price, koliko vas bez googla zna odakle je?
ne branim frajera koji je napisao ovaj tekst, al nesto, kad pogledam, nakon 113 godina Cardifu promjeniti grb i boju, jos ime hoce da stavi Cardiff Dragons. Toliko o postovanju historije kluba.

Head, covjek iz Srbije je ovo pisao, radi za Mocart Sport.

Samo jedno pitanje,ako mozes da mi das odgovor.
1.Sta Sarajevo moze izgubiti sa TANOM ,ako znamo da smo bili u minusu nekih 5 milona.

[zijadp]

kad sam otvorio tvoj post, znao sam sta cu procitati, tako da sam samo lagano rekao "znao sam da cu ovo procitat"

procitaj jos koji put, bit ce ti jasnije. Mozda nisi ni procitao, sam si onako napisao ljubomora, sad ce poceti da pjenimo, itd...

Procitao cijeli od A do Z.

Poenta je da sa Vinsentom ne mozemo izgubit nista, ni titule ni trofeje ni uspjehe ni legende niti bilo šta drugo.(dok smo sa Gracicem mogli npr )
Jedini spas svih sportskih kolektiva u BiH je privatizacija tj ulaganje jednog bogatog pojedinca u klub.
On ovdje pokušava da izjednaci stanje fudbala u cijelom svijetu gdje pare preuzimaju veliku ulogu sa stanjem u BiH.
Ni meni se generalno ne sviđa to sto je u fudbalu sve više para, što igraci se prodaju za 100 i više miliona KM,što nema više one tradicije kojej e bilo 60,70 i 80 ih godina ali 21. je vijek i to je jedini način da klubovi rade uspješno - ZATO VINSENTE DOBRO DOŠAO!




P.P.P.P.P.S.
O boji i grbu po 928434 put.Zar ne kontate da covijek NE VOLI PLAVU BOJU? Tj da budem jos precizniji CRVENA/BORDO mu je mnogo draza.Ima neke veze sa zemljom odakle dolazi gdje se ta boja smatra svetom na neki nacin.To cak dobrim dijelom vrijedi i za cijelu Aziju.Upravo zato on nema potrebe da mjenja išta kod nas, kao što i neće! RAZLAZ

Samo neka onda tata osim ne ide okolo i raspituje se oko statuta.

[EvilBunch]

Bravo junuze, inteligentan post.

Idi kupi si paketic kod plavog deda mraza. Poguraj malo klub finansijski

Jel to onaj djeda mraz što vas teroriše evo peta godina mašala

Ne, to je onaj djeda mraz sto zbog nas ode iz zeljeznogcmara...

[HzSM]

Nek' je on u ovom tekstu spomenuo cetnika Karajlica,a nek' ste i vi sugani sa sugavice pokazali pravo lice.Svi ste vi Nele Karajlic!