Post
Postao/la GazijaKalesija » 13 jul 2014, 20:13
Ko ima vremena, toplo preporučujem.
Rambo griješiš u mnogim stvarima, al' ne može se ispraviti kriva Drina. Uživaj.
Preuzeto sa studiraj.eu
POUČNE PRIČICE: PORTIR U JAVNOJ KUĆI
Nakon par godina studiranja, počeo sam sumnjati u svoju odluku da studiram. Svjestan sam da se sa tim problemom mnogi studenti suočavaju tokom svog školovanja. Porazgovarao sam sa svojim terapeutom i shvatio sam da sam na sebe vršim pritisak da nastavim sa studijem. “To je taj problem”, rekao mi je. “Ukoliko smatraš da moraš studirati i da moraš završiti fakultet, postoji opasnost da nikada nećeš tokom studiranja osjećati radost što to činiš” dodao je Jorge. “Možda i ne moraš donositi odluke o velikim promjenama. Ne moraš možda napuštati fakultet, ali možda bi mogao studirati nešto što ti je draže?”
Jorge zastupa čudna mišljenja. Po njemu se ništa korisno ne može postići ukoliko se silimo na to. U pogledu toga se ne slažem sa njim. “Ali Jorge, pa ja ne mogu tek tako napustiti fakultet. Šta bi okruženje mislilo o meni? Završen fakultet mi donosi titulu, pa samim tim i priznanje. A i da promjenim fakultet, šta bi ljudi u tom slučaju o meni govorili?” odgovorio sam. “Može biti, ali dozvoli mi da ti ispričam jednu priču. Priču o jednom portiru u javnoj kući”.
U cijelom selu nije bilo posla sa slabijom platom i sa manjim ugledom od portira lokalne javne kuće. Ali šta bi ovaj čovjek mogao drugo raditi? Činjenica je bila da on nije znao ni čitati ni pisati, niti je učio neki zanat. Zaposlio se kao portir jer mu je i otac bio portir. Desetljećima se ovaj posao nasljeđivao sa očeva na sinove.
Jednog dana je umro vlasnik javne kuće. Njega je naslijedio jedan mladi ambiciozni vlasnik, koji je od samog početka želio da reorganizuje javnu kuću. Želio ju je modernizirati. Nije se zadržalo na renoviranju građevine, već je pozvao i portira te mu rekao: “od sada ćete mi svake sedmice pisati izvještaj. Izvjestite me o broju mušterija. Svaku petu mušteriju pitajte da li je bila zadovoljna i da li ima prijedloga za poboljšanje usluga.” Portir se na to stresao. Do sada mu nikada nije nedostajalo motivacije da radi. Odgovorio je poslodavcu: “rado bih to učinio, ali ja ne znam ni čitati ni pisati”. Poslodavac nije imao previše razumjevanja i nije pristajao na kompromise. Portir je dobio otkaz.
Čovjek je klonuo i tijelom i duhom. Nikada nije mogao ni pomisliti da bi se našao u ovakvoj situaciji. Došao je kući i po prvi put u životu je bio bez posla. Pošto nije želio da ostane besposlen, odlučio je da po kući popravi namještaj. Međutim, nije imao alata i bio je primoran da dva dana putuje sa konjem do prvog mjesta gdje je mogao nabaviti potreban alat. Nakon dva dana se vratio kući bez ušteđevine, ali sa uređenom kutijom alata. Samo što je počeo sa popravljanjem namještaja, pokucao mu je komšija. “Želio bih vas zamoliti da mi posudite čekić, ukoliko vam nije potreban. Sutra ću vam ga vratiti” upitao je komšija. Sutra se komšija vratio sa čekićem i upitao bivšeg portira da li bi mu prodao čekić, obzirom da mu je još potreban. “Žao mi je, i meni je potreban čekić a prva radnja je udaljena čak dva dana”. “Možda bi se mogli dogovoriti, ja ću vam platiti dnevnice za ta dva dana i cijenu čekića. Svakako nemate posla, možda bi vam to dobro došlo?” On je malo razmislio, a zatim je pristao.
Nakon što je ponovo bio u nabavci, jedan drugi komšija ga je čekao. “Čuo sam da ste našem komšiji prodali čekić. I meni bi trebalo nekog alata. Spreman sam vam platiti dnevnice i cijenu alata”. Bivši portir je opet pristao, te se ponovo uputio u nabavku. Ovaj put je odlučio da za dosadašnju zaradu kupi još alata.
U njegovom rodnom kraju se pročulo da se kod njega može nabaviti alata, te su mnogi dolazili i kupovali alat. On se organizovao i krenuo je jednom sedmično u nabavku. Svaki put je kupovao više alata. Ubrzo je shvatio da bi u svom rodnom mjestu mogao napraviti skladište, te navući više alata. To je i učinio. Napravio je prvu radnju alata u dotičnom podneblju. Vremenom su pristizale mušterije i iz obližnjih sela.
Kako mu je posao dobro išao, odlučio je da bude još produktivniji. Otišao je do lokalnog kovača i dogovorio se da mu kovač pravi “glave” za čekiće. Kasnije mu je kovač počeo praviti i drugi alat. Nakon desetak godina, on je trudom i ustrajnošću uspio da stvori malu imperiju. Postao je jedan od najutjecajnijih ljudi u regiji.
Jednog dana on odluči da svom selu pokloni jednu malu seosku školu u kojoj bi djecu učili i razne zanate. Regionalni uglednici su zbog otvaranje nove škole odlučili da naprave veliku feštu. Direktor buduće škole je želio da oda posebnu čast dobročinitelju, te ga je zamolio da se potpiše u zlatnu knjigu škole. “Zaista bi mi bila čast. Ne bi ništa radije od toga učinio, ali ja nažalost ne znam čitati i pisati. Nepismen sam.” “Vi?” čudio se direktor. “Nepismeni ste a podigli ste čitavu industrijsku imperiju? Pa šta bi tek sa vama bilo da ste znali čitati i pisati?”. “Na to vam mogu dati tačan odgovor”, nasmješi se dobročinitelj. “Da sam znao čitati i pisati, bio bih portir”.
Jorge Bucay
U legendu je odavno ušao transparent koji se pojavio tada, „Volimo Jureka, više od Bureka“.
to su vjecite igre onih zeljnih moci i novca i s druge strane 'publike-igraca' koji se pecaju na jeftinu propagandi i pljescu vlastitoj naivnosti (da ne upotrijebim grublju rijec) misleci da su sad po njegovim kisobranom a u stvari...
