Pričamo i ekavicom i ijekavicom, zavisno od područja. Pogledaj braću Srbe u Bosni.
Ponovo se pokazuje da su za nacionalno pitanje sandžačkih Bošnjaka, svi od reda eksperti, a da samo oni ne znaju ko su i što su.
Od SANU koja nije odolela da im negira jezik, ali ne čuh da Sandžaklije govore albanski ili turski do IZS koja ih „pokrsti“ u Albance. Ako je i od Muhameda Jusufspahića, previše je. Naravno ovaj poslednji atak na nacionalno biće Bošnjaka samo jedan je u nizu koji traje duže vreme. Prvo su Bošnjaci u Sandžaku, celo jedno stoleće odolevali nasrtajima da se izjašnjavaju Srbima i Crnogorcima muslimanske vere, pa su morali objašnjavati da ono famozno veliko M/usliman/ kada im je konačno bila priznata nacionalnost, ne znači versku odrednicu da bi se sada kada im se konačno smirila duša da budu ono što su vazda bili /Bošnjaci/, ponovo suočavali sa vrlo perfidnim udarima da bi se stekao utisak u javnosti o njihovoj etničkoj neodređenosti, a da bi i sami bili zbunjeni u pogledu svoga imena i nacionalnog određenja.
Tako im bi pocepana jedinstvena islamska zajednica, nakon toga oni saznadoše da nisu slovenskog nego ilirskog porekla, pa ih jedan njihov navodni dušebrižnik pozva da menjaju prezimena, ono problematično ić i vić, za koje saznaše da je „posledica nametnute im srpsko-crnogorske okupacije'', da bi onda neki pozvali da se izjašnjavaju Turcima, dok ih izvesna arapska braća po veri označavaju Srbima, pa im bi rečeno da imaju pravo na svoju nacionalnu državu Sandžak, do pomenutog muftije srbijanskog koji im prosvetli nacionalni um i oslobodi ih nametnutih, a njima tuđih, nacionalnih odrednica. Odviše transparentno, navalentno i bezobrazno. Prosto je neverovatno da neko uopšte može misliti da su Bošnjaci u Sandžaku amorfna masa koju može svako po svojim željama i interesima redizajnirati i oblikovati i da ima pravo na to samo zato što ima neku funkciju za koju misli da mu daje pravo na sve.
Bez namere da ulazim u dublju analizu, zašto im se danas ovo dešava, a u pitanju su vrlo opasne strategije, sve ove eksperte za identitet sandžačkih Bošnjaka, uputio bih na rahmetli dr Ejupa Mušovića, koji je ovom pitanju posvetio život i naučni kredo. Tako, na primer, u knjizi „Muslimansko stanovništvo Srbije od pada Despotovine /1459/ i njegova sudbina“, decidirano se može pročitati. „Većina sandžačkih Muslimana su slavenske krvi. Najviše su to potomci muhadžera iz Crne Gore, Bosne i Hercegovine koji su počev od 1875 . gotovo kontinuelno dolazili. U nešto ranijem stanovništvu treba tražiti potomke islamiziranih crnogorsko-brdskih plemena i Malisora, najviše Klimenta. Ovi poslednji, koji su turskom prisilom zaposeli prostore Pešterske visoravni početkom XVIII veka pa se odatle širili, islamizirani su i tokom vremena, uglavnom su izgubili etničko obeležje. Sada se, sa manjim izuzetkom, identifikuju kao Muslimani. To znači da u sadašnjoj strukturi muslimanskog stanovništva Sandžaka, a njega tu gotovo jedino ima, ne treba tražiti potomke starog srpskog islamiziranog stanovništva, karakterističnog za Muslimane Srbije, o čemu je bilo reči u prethodnim poglavljima. Identifikovali su se kao Turci, Srbi, Hrvati, Crnogorci muslimanske vere, neopredeljeni, Jugosloveni, a niko se nije identifikovao kao Musliman ili Bošnjak u zvaničnoj administraciji, jer to nije moglo. Malo su na kom drugom području kao u Sandžaku bile izražene migracije, pa su bile vrlo česte promene u strukturi i brojčanoj zastupljenosti njegovog stanovništva. Kada su Turci – Osmanlije želeli iz bilo kojih razloga da označe Muslimane-islamizirane Slovene, kao posebnost, da ih etnički odvoje od sebe ili drugih, onda su ih najčešće nazivali Bošnjacima, što bi bi trebalo da znači Bosancima, bar na prvi pogled. Ime Bošnjak je izašlo iz granica Bosne i njime se označavaju Muslimani drugih jugoslovenskih krajeva, a to znači da nije imalo samo uže geografsko/bosansko/ obeležje. Muslimani koji su ostali da žive u Sandžaku, gde ih još jedino ima u Srbiji, nisu potomci srpskog već, naveli smo to crnogorskog, bosanskog, hercegovačkog i delom malisorskog porekla.''
Toliko o poreklu sandžačkih Bošnjaka. O pitanjima vere ne bismo sad iako bi se tu imalo šta reči. Ali o odnosu evropskih nacija prema Bošnjacima još samo jedna stvar. Francusku kapu koju nose Bošnjaci u Bosni i Sandžaku, nose iz zahvalnosti prema Francuskoj koja je stala iza njih kada su bili izloženi neviđenom pogromu prvih godina stvaranja Jugoslavije. Bošnjaci u Sandžaku su po svim mentalnim obeležjima evropski orijentisani i ogromni su stub potpore evroorijentacijama država Srbije i Crne Gore. A islam koji im je bio i ostao svetinja, bio je kao i ruži trn, da se odbrane, ali i da ne sprečava da šire oko sebe lepotu i najlepše mirise. Dakako, o ovome bi se još koliko imalo i trebalo reći. Sad, samo par neophodnih naučnih činjenica kako bi prestale pokrenute manipulacije sa Bošnjacima u Srbiji i Sandžakom.
Tako im bi pocepana jedinstvena islamska zajednica, nakon toga oni saznadoše da nisu slovenskog nego ilirskog porekla, pa ih jedan njihov navodni dušebrižnik pozva da menjaju prezimena, ono problematično ić i vić, za koje saznaše da je „posledica nametnute im srpsko-crnogorske okupacije'', da bi onda neki pozvali da se izjašnjavaju Turcima, dok ih izvesna arapska braća po veri označavaju Srbima, pa im bi rečeno da imaju pravo na svoju nacionalnu državu Sandžak, do pomenutog muftije srbijanskog koji im prosvetli nacionalni um i oslobodi ih nametnutih, a njima tuđih, nacionalnih odrednica. Odviše transparentno, navalentno i bezobrazno. Prosto je neverovatno da neko uopšte može misliti da su Bošnjaci u Sandžaku amorfna masa koju može svako po svojim željama i interesima redizajnirati i oblikovati i da ima pravo na to samo zato što ima neku funkciju za koju misli da mu daje pravo na sve.
Bez namere da ulazim u dublju analizu, zašto im se danas ovo dešava, a u pitanju su vrlo opasne strategije, sve ove eksperte za identitet sandžačkih Bošnjaka, uputio bih na rahmetli dr Ejupa Mušovića, koji je ovom pitanju posvetio život i naučni kredo. Tako, na primer, u knjizi „Muslimansko stanovništvo Srbije od pada Despotovine /1459/ i njegova sudbina“, decidirano se može pročitati. „Većina sandžačkih Muslimana su slavenske krvi. Najviše su to potomci muhadžera iz Crne Gore, Bosne i Hercegovine koji su počev od 1875 . gotovo kontinuelno dolazili. U nešto ranijem stanovništvu treba tražiti potomke islamiziranih crnogorsko-brdskih plemena i Malisora, najviše Klimenta. Ovi poslednji, koji su turskom prisilom zaposeli prostore Pešterske visoravni početkom XVIII veka pa se odatle širili, islamizirani su i tokom vremena, uglavnom su izgubili etničko obeležje. Sada se, sa manjim izuzetkom, identifikuju kao Muslimani. To znači da u sadašnjoj strukturi muslimanskog stanovništva Sandžaka, a njega tu gotovo jedino ima, ne treba tražiti potomke starog srpskog islamiziranog stanovništva, karakterističnog za Muslimane Srbije, o čemu je bilo reči u prethodnim poglavljima. Identifikovali su se kao Turci, Srbi, Hrvati, Crnogorci muslimanske vere, neopredeljeni, Jugosloveni, a niko se nije identifikovao kao Musliman ili Bošnjak u zvaničnoj administraciji, jer to nije moglo. Malo su na kom drugom području kao u Sandžaku bile izražene migracije, pa su bile vrlo česte promene u strukturi i brojčanoj zastupljenosti njegovog stanovništva. Kada su Turci – Osmanlije želeli iz bilo kojih razloga da označe Muslimane-islamizirane Slovene, kao posebnost, da ih etnički odvoje od sebe ili drugih, onda su ih najčešće nazivali Bošnjacima, što bi bi trebalo da znači Bosancima, bar na prvi pogled. Ime Bošnjak je izašlo iz granica Bosne i njime se označavaju Muslimani drugih jugoslovenskih krajeva, a to znači da nije imalo samo uže geografsko/bosansko/ obeležje. Muslimani koji su ostali da žive u Sandžaku, gde ih još jedino ima u Srbiji, nisu potomci srpskog već, naveli smo to crnogorskog, bosanskog, hercegovačkog i delom malisorskog porekla.''
Toliko o poreklu sandžačkih Bošnjaka. O pitanjima vere ne bismo sad iako bi se tu imalo šta reči. Ali o odnosu evropskih nacija prema Bošnjacima još samo jedna stvar. Francusku kapu koju nose Bošnjaci u Bosni i Sandžaku, nose iz zahvalnosti prema Francuskoj koja je stala iza njih kada su bili izloženi neviđenom pogromu prvih godina stvaranja Jugoslavije. Bošnjaci u Sandžaku su po svim mentalnim obeležjima evropski orijentisani i ogromni su stub potpore evroorijentacijama država Srbije i Crne Gore. A islam koji im je bio i ostao svetinja, bio je kao i ruži trn, da se odbrane, ali i da ne sprečava da šire oko sebe lepotu i najlepše mirise. Dakako, o ovome bi se još koliko imalo i trebalo reći. Sad, samo par neophodnih naučnih činjenica kako bi prestale pokrenute manipulacije sa Bošnjacima u Srbiji i Sandžakom.
