Videh skorije da je pisana rec ovde na ceni, pa rekoh da se oprobam i ja.
I cime drugim da zapocnem, ako ne fudbalom i to italijanskim?
90ih godina su se mnogi moji vrsnjaci lozili na skupa kola, trenerke i patike AirMax2, mafijaski zivot i ratove, a ja sam bio totalni zavisnik od italijanske Serie A.
Pamtim ta vremena jako dobro, ne i nostalgicno, a ponajvise zbog fudbala. Nedeljom u 3 se znalo: Calcio do 5 onda igranje fuce, pa pregled kola oko osmice, da bi sledila tekma od pola devet koja je uvek bila neka super bombasticna i koja je uvek "ako ne odlucivala o tituli, onda makar nagovestavala ishod borbe za istu" kako novinari to vole da naglase. Ali, ovoga puta necu vise o tim derbijima, ovo je prica o trojkama/trijadama u italijanskom fudbalu. I to o igrackim trijadama, da ne bude zabune.
Kadgod se zadesi da trojica igraca odskacu od ostalih u timu, uvek se formira neka aura oko njih i oni postanu simbolima kluba, iako nisu mozda ni "verni ratnici", ni "deca kluba" niti se tu planiraju zadrzavati duze. I odmah im se napravi ime, po uzoru na hokejaske linije (npr. KLM linija: Krutov-Makarov-Larionov)...
No dobro, da pocnem.
Prva velika trojka u italijanskom fudbalu je delo najveceg kluba na cizmi (ne, nije Juventus u pitanju
) i dosla je iz Svedske. Gunnar Gren, Gunnar Nordal i Nils Liedholm su formirali cuveni trio Gre-No-Li, koji je vratio Milan u vrh italijanskog fudbala.
Nordal je do danasnjih dana ostao najbolji strelac Serie A i covek cijih 35 golova u jednoj sezoni niko nije oborio ni 50 godina kasnije. Liedholm je prvi veliki majstor koji je nosio broj 10 u Milanu, a koliko je veliki igrac zapravo bio, svedoce tri cinjenice:
1) na odlasku iz Svedske, ocu je rekao da se vraca za 2 godine - nikada se nije vratio;
2) Svedsku je ugurao u finale SPa 1958e;
3) posle dve godine na San Siru, dao je pogresan pas i ceo stadion mu je 5 minuta aplaudirao. Who`s Iniesta?
Nakon losih godina po Milan, Silvio Berlusconi je formirao vrlo jaku ekipu pred kraj 80ih. Tu ekipu je vodio trio Holandjana za koje svi znaju, a koje je Arrigo Sacchi uklopio u najjaci tim sveta u to vreme. Naravno da su ta trojica bili Marco van Basten, Frank Rijkaard i Ruud Gullit.
Van Basten se i dalje kotira kao najbolji i najopsniji napadac (uz Ronalda Fenomena) koji je ikada igrao fudbal, Gullit je verovatno najkompletniji igrac ikada, a Rijkaard je izmislio poziciju mediane u modernom smislu te reci.
Nakon toga, Milan se okrenuo Brazilcima, pa je bilo samo pitanje vremena kad ce se formirati i brazilski trio (posle svedskog i holandskog). 2008, se ispunila dugogodisnja zelja Don Silvia - Ronaldinho je potpisao za Milan. Uz Kaku i Pata, R80 se ugradio u trio nazvan Ka-Pa-Ro, koji je trajao samo 1 sezonu i koji nije odveo Milan do trofeja.
U susedstvu Milana, gradski rival Inter je takodje pravio svoj trio - nemacki ili "trio teutonico".
Lothar Matthaus i Andreas Brehme su nosili Trapattonijev Inter do slavlja u prvenstvu 1989. sa rekordnim brojem osvojenih bodova, a tog leta su dobili saigraca iz reprezentacije Juergena Klinsmanna. Sa njim su osvojili SP 1990 u Italiji, a sa Interom Kup Uefa sledece sezone. 1992. su sva trojica napustila Italiju.
Najuspesniji italijanski klub, Juventus, je takodje u svojoj dugoj i bogatoj istoriji imao trio fantasticnih igraca.
Krajem 50ih godina se formirala trojka Boniperti-Charles-Sivori, nazvana "Trio Magico".
Boniperti je doskora bio prvi strelac Juventusa u Serie A u istoriji "Stare Dame", dok ga nije Alex Del Piero premasio, a kasnije je bio i predsednik kluba. John Charles, Velsanin, se smatra jednim od najboljih stranaca ikada u Calciu. Omar Sivori, Argentinac koji je igrao i za Italiju (nekad je to bilo moguce, ali je tada FIFA licila na EHF
), je prvi osvajac Zlatne lopte FranceFootball-a kog je dao neki italijanski klub, samim tim i prvi koji je to uradio u dresu Juventusa.Velikog Sivorija su kasnije retroaktivno prozvali "Maradona 60ih", a pravi Maradona je u 80im igrao u mom voljenom Napoliju u drustvu Bruna Giordana i Antonia Carece.
Taj trio je prozvan Ma-Gi-Ca, ne samo zbog inicijala pomenute trojice, vec i zbog magije koju su pruzili na terenima. Predvodjen najboljim fudbalerom sveta u istoriji igre, Napoli se pretvorio u ekipu koja umesto donjeg dela tabele, jurisa na vrh. Dolaskom Bruna Giordana iz Lazia je stvorena sampionska ekipa. Careca je stigao 1987. u letu u kome se slavio prvi napolitanski scudetto, i pomogao da se dodje do drugog 1990. kao i do Kupa Uefa 1989. godine. Nikada posle toga takvi rezultati nisu ponovljeni, ali se sada na istom mestu, formira jak trio Hamsik-Lavezzi-Cavani koji bi mogao da napadne titulu prvaka Italije u predstojecim sezonama.
Posle gradskih rivala iz Torina i Milana, najvise scudetta imaju klubovi iz Djenove. Ako se za Genou moze reci da su oni bili veliki klub u dalekoj proslosti, njihov najveci rival Sampdorija, je bila ne tako davno ponajbolja italijanska ekipa. Predvodjena Vujadinom Boskovim, La Grande Sampdoria je osvajala i evropske naslove (KPK 1990.) i igrala finala istih (KPK 1989. i KES 1992.) i uzela titulu u sezoni 1991. Tu ekipu su vodili Gianluca Vialli, Roberto Mancini i Attilio Lombardo - po mom skromnom misljenju, uz Baggia i Donadonija, trojica od 5 najboljih italijanskih ofanzivnih igraca iz tog perioda. Vialli se preselio u Juventus, Mancini je postao igrac Lazia i tu zavrsio karijeru igraca i poceo trenersku (uz SG Eriksson-a), a klub je napustio i Lombardo (Juve=>C.Palace=>Lazio) da bi se vratio samo da zavrsi karijeru 2002e. Taj trio je bio od fundamentalne vaznosti za Sampu koja se nije ni do danas vratila ni priblizno na nivo sa kraja 80ih i pocetka 90ih.
Ostali klubovi se mogu podiciti sjajnim igracima, ali nijedan nije imao igrace priblizno ovakvog kvaliteta (trojicu igraca u jednom momentu).
Mozda najbliza tome je bila Roma. Kada je zabrana dovodjenja stranaca u Italiju ukinuta 1980e, "Vucica" je propustila priliku da dovede Zica, tada najboljeg igraca sveta. Doveden je Paulo Roberto Falcao, kasnije nazvan "VIII rimski kralj", koji je uz zemljaka Toninha Cereza vodio rimski klub do titule u Serie A i finala KES koje su izgubili od slavnog Liverpoola pred krcatim Olimpicom (jedini put da ekipa igra finale KES/LS na svom stadionu). Ko zna sta bi se desilo da je umesto dobrih igraca (ali za male utakmice) poput Bruna Conti-ja i A. De Bartolomei-ja, trener Liedholm imao jednog Arthura Coimbru Zica? A taj Zico je kasnije zaigrao za Udinese, u kome je imao samo Franca Causia i reprezentativnog druga Edinha, koji su bili slabi pomagaci, pa je klub iz Udina pao onog momenta kad je Zico osetio posledice ucestalih povreda.
Jednostavno, alternativna istorija ne postoji, jer da postoji - najverovatnije bi danas Gigi Meroni bio smatran za najboljeg italijanskog igraca svih vremena (da nije tragicno stradao u 24oj), a FC Torino imao najvise titula da nije bilo Superga nesrece. Jel` tako Sarajlija89?
