Ma tesko da dobiju ikoga kod kuce. X sa Omonijom i podnosljivi porazi protiv Panathinaikosa i Laska. U gostima je druga prica. Bolji su od Shamrocka i Vikingura sigurno. Takodjer neki poraz od Apoela u gostima. Uglavnom nece se obrukati sigurno.
Moja predikcija nekih 7-8 bodova.
Ocigledno ne poznajes Borac.
Prije ce Borac dobiti kuci Panatinaikos ili Lask nego da pobijedi u gostima na Islandu ili u Irskoj.
Protiv Omonije kuci mislim da smo najblizi pobjedi u ovih 6 utakmica.
29. avgust 2024. u Banjaluci bio je dan ispunjen iščekivanjem i uzbuđenjem, dok su se svi pogledi uprli ka stadionu Borca. Grad je pulsirao od napetosti, a strastveni navijači su čekali trenutak koji će promeniti sve. Svaki kutak grada bio je obojen u klupske boje, a atmosfera je bila nabijena nestrpljenjem. U ovoj nezaboravnoj večeri, radost i euforija preplavile su grad, donoseći dugo očekivani odgovor na pitanje koje je okupiralo srca svih. Ovaj emotivni prikaz tog nezaboravnog dana napisao je strastveni navijač Borca.
29. avgust 2024.
Jedan od najburnijih dana u našem gradu.
Ali ne mislim na ono poslijepodnevno nevrijeme i oluju.
Od prvih minuta iza ponoći i upoznavanja mađara sa banjalučkim ulicama…
Alarm zvoni u 7.
U kući za stolom je samo jedno pitanje, možemo li?
Svako kreće na svoj posao. U autu, na radiju, samo je jedna tema na jutarnjem programu i isto pitanje.
Gledam sugrađane kako idu na poslove, nije to obično jutro. Nema ovoga dana pitanja kako si, šta ima? Već samo jedno.
U firmi od portira do direktora sa nadom u očima pitaju se isto. U kafićima čitaju se novine u kojima je isto pitanje.
Žurimo svi kući sa posla. Nakon ručka koji je majka napravila, spremamo se. Majka traži nešto po mojim stvarima. Oblači dres i govori ”idem i ja”.
Šetamo kroz grad. Svi idu prema istom mjestu. Od onih koji odbrojavaju posljednje dane školskog raspusta, do onih kojima štapovi olakšavaju put. I onih poput moje majke koje su spremale ručak. Svi u istim bojama. Svi sa istim pitanjem i istom nadom.
Kako se bliži 21 čas, sve manje se postavlja to pitanje. Realnost prestaje da postoji. Nije je bilo ni 7 dana prije u Budimpešti.
Bliži se 23 časa. Objašnjavamo majci da će morati ostati još 30 minuta. Ne žali se, ali pod uslovom da uspijemo.
15 minuta poslije…
Vazduh puca.
Mnogo besplatnih zagrljaja.
Najveća količina sreće na jednom mjestu u ovom gradu.
Trajalo je 10-ak minuta.
Ponovo napetost.
Prošlo je i tih 30.
Majko, moramo još ostati.
Ma ostaćemo do jutra ako treba, i svi bi ostali.
Bliži se ponoć. Bliži se kraj 29. avgusta.
Kraj.
Muk.
Ponoć.
Rijeke ljudi idu kućama bez riječi.
Tišina. Ali ne ona neprijatna.
Tišina sa emocijom.
Ni majka ništa ne progovara.
Ali dobili smo odgovor.
Mogli smo i možemo!
Hvala vam!
Iskreno naježio sam se svaka čast autoru teksta.
Kad sa Sjevera pjesmu čuješ ti, dole na terenu srce ostavi a tvoje horde će tebi pjevati i na kraju svijeta tebe bodriti ♥️
29. avgust 2024. u Banjaluci bio je dan ispunjen iščekivanjem i uzbuđenjem, dok su se svi pogledi uprli ka stadionu Borca. Grad je pulsirao od napetosti, a strastveni navijači su čekali trenutak koji će promeniti sve. Svaki kutak grada bio je obojen u klupske boje, a atmosfera je bila nabijena nestrpljenjem. U ovoj nezaboravnoj večeri, radost i euforija preplavile su grad, donoseći dugo očekivani odgovor na pitanje koje je okupiralo srca svih. Ovaj emotivni prikaz tog nezaboravnog dana napisao je strastveni navijač Borca.
29. avgust 2024.
Jedan od najburnijih dana u našem gradu.
Ali ne mislim na ono poslijepodnevno nevrijeme i oluju.
Od prvih minuta iza ponoći i upoznavanja mađara sa banjalučkim ulicama…
Alarm zvoni u 7.
U kući za stolom je samo jedno pitanje, možemo li?
Svako kreće na svoj posao. U autu, na radiju, samo je jedna tema na jutarnjem programu i isto pitanje.
Gledam sugrađane kako idu na poslove, nije to obično jutro. Nema ovoga dana pitanja kako si, šta ima? Već samo jedno.
U firmi od portira do direktora sa nadom u očima pitaju se isto. U kafićima čitaju se novine u kojima je isto pitanje.
Žurimo svi kući sa posla. Nakon ručka koji je majka napravila, spremamo se. Majka traži nešto po mojim stvarima. Oblači dres i govori ”idem i ja”.
Šetamo kroz grad. Svi idu prema istom mjestu. Od onih koji odbrojavaju posljednje dane školskog raspusta, do onih kojima štapovi olakšavaju put. I onih poput moje majke koje su spremale ručak. Svi u istim bojama. Svi sa istim pitanjem i istom nadom.
Kako se bliži 21 čas, sve manje se postavlja to pitanje. Realnost prestaje da postoji. Nije je bilo ni 7 dana prije u Budimpešti.
Bliži se 23 časa. Objašnjavamo majci da će morati ostati još 30 minuta. Ne žali se, ali pod uslovom da uspijemo.
15 minuta poslije…
Vazduh puca.
Mnogo besplatnih zagrljaja.
Najveća količina sreće na jednom mjestu u ovom gradu.
Trajalo je 10-ak minuta.
Ponovo napetost.
Prošlo je i tih 30.
Majko, moramo još ostati.
Ma ostaćemo do jutra ako treba, i svi bi ostali.
Bliži se ponoć. Bliži se kraj 29. avgusta.
Kraj.
Muk.
Ponoć.
Rijeke ljudi idu kućama bez riječi.
Tišina. Ali ne ona neprijatna.
Tišina sa emocijom.
Ni majka ništa ne progovara.
Ali dobili smo odgovor.
Mogli smo i možemo!
Hvala vam!
Ljeto u Europi uz JEDINI klub i JEDINU reprezentaciju
29. avgust 2024. u Banjaluci bio je dan ispunjen iščekivanjem i uzbuđenjem, dok su se svi pogledi uprli ka stadionu Borca. Grad je pulsirao od napetosti, a strastveni navijači su čekali trenutak koji će promeniti sve. Svaki kutak grada bio je obojen u klupske boje, a atmosfera je bila nabijena nestrpljenjem. U ovoj nezaboravnoj večeri, radost i euforija preplavile su grad, donoseći dugo očekivani odgovor na pitanje koje je okupiralo srca svih. Ovaj emotivni prikaz tog nezaboravnog dana napisao je strastveni navijač Borca.
29. avgust 2024.
Jedan od najburnijih dana u našem gradu.
Ali ne mislim na ono poslijepodnevno nevrijeme i oluju.
Od prvih minuta iza ponoći i upoznavanja mađara sa banjalučkim ulicama…
Alarm zvoni u 7.
U kući za stolom je samo jedno pitanje, možemo li?
Svako kreće na svoj posao. U autu, na radiju, samo je jedna tema na jutarnjem programu i isto pitanje.
Gledam sugrađane kako idu na poslove, nije to obično jutro. Nema ovoga dana pitanja kako si, šta ima? Već samo jedno.
U firmi od portira do direktora sa nadom u očima pitaju se isto. U kafićima čitaju se novine u kojima je isto pitanje.
Žurimo svi kući sa posla. Nakon ručka koji je majka napravila, spremamo se. Majka traži nešto po mojim stvarima. Oblači dres i govori ”idem i ja”.
Šetamo kroz grad. Svi idu prema istom mjestu. Od onih koji odbrojavaju posljednje dane školskog raspusta, do onih kojima štapovi olakšavaju put. I onih poput moje majke koje su spremale ručak. Svi u istim bojama. Svi sa istim pitanjem i istom nadom.
Kako se bliži 21 čas, sve manje se postavlja to pitanje. Realnost prestaje da postoji. Nije je bilo ni 7 dana prije u Budimpešti.
Bliži se 23 časa. Objašnjavamo majci da će morati ostati još 30 minuta. Ne žali se, ali pod uslovom da uspijemo.
15 minuta poslije…
Vazduh puca.
Mnogo besplatnih zagrljaja.
Najveća količina sreće na jednom mjestu u ovom gradu.
Trajalo je 10-ak minuta.
Ponovo napetost.
Prošlo je i tih 30.
Majko, moramo još ostati.
Ma ostaćemo do jutra ako treba, i svi bi ostali.
Bliži se ponoć. Bliži se kraj 29. avgusta.
Kraj.
Muk.
Ponoć.
Rijeke ljudi idu kućama bez riječi.
Tišina. Ali ne ona neprijatna.
Tišina sa emocijom.
Ni majka ništa ne progovara.
Ali dobili smo odgovor.
Mogli smo i možemo!
Hvala vam!
Nema ljepšeg osjećaja nego tako kada je dan neke velike utakmice i samo čekaš da završiš sve obaveze i da padne mrak. Poseban nivo uzbuđenja ide u vrijeme sumraka kada sunce zalazi i pali se ulična rasvjeta, neka posebna napetost se u zraku osjeća jer znaš da je ostalo još malo do tog časa
37. smo trenutno, okej razumijem sve to, upravu si, nego onako pitam koliko donosi bodova i do kojeg mjesta bismo morali dogurati, kako bismo ostvarili neke benefite?
Moras imati minimun 2 kluba koja ce svake godina igrati grupe ne KL, vec EL i LP. To sad zvuci nerealno ali tu se uzimaju bodovi. Ovo KL, to je komedija ali bukvalno. Pa tu igraju klubovi iz Luxembourga, Welsa, Farskih Otoka, Latvije, itd.
Tu komediju igraju svi osim Sarajeva i Zelje…
Koga je Velez dobio u grupi? Ova 2 kluba koja su prosla u grupe, nije nikakav uspjeh izbaciti predstavnika Albanije, Farskih Otoka ili Islanda i Armenije.
29. avgust 2024. u Banjaluci bio je dan ispunjen iščekivanjem i uzbuđenjem, dok su se svi pogledi uprli ka stadionu Borca. Grad je pulsirao od napetosti, a strastveni navijači su čekali trenutak koji će promeniti sve. Svaki kutak grada bio je obojen u klupske boje, a atmosfera je bila nabijena nestrpljenjem. U ovoj nezaboravnoj večeri, radost i euforija preplavile su grad, donoseći dugo očekivani odgovor na pitanje koje je okupiralo srca svih. Ovaj emotivni prikaz tog nezaboravnog dana napisao je strastveni navijač Borca.
29. avgust 2024.
Jedan od najburnijih dana u našem gradu.
Ali ne mislim na ono poslijepodnevno nevrijeme i oluju.
Od prvih minuta iza ponoći i upoznavanja mađara sa banjalučkim ulicama…
Alarm zvoni u 7.
U kući za stolom je samo jedno pitanje, možemo li?
Svako kreće na svoj posao. U autu, na radiju, samo je jedna tema na jutarnjem programu i isto pitanje.
Gledam sugrađane kako idu na poslove, nije to obično jutro. Nema ovoga dana pitanja kako si, šta ima? Već samo jedno.
U firmi od portira do direktora sa nadom u očima pitaju se isto. U kafićima čitaju se novine u kojima je isto pitanje.
Žurimo svi kući sa posla. Nakon ručka koji je majka napravila, spremamo se. Majka traži nešto po mojim stvarima. Oblači dres i govori ”idem i ja”.
Šetamo kroz grad. Svi idu prema istom mjestu. Od onih koji odbrojavaju posljednje dane školskog raspusta, do onih kojima štapovi olakšavaju put. I onih poput moje majke koje su spremale ručak. Svi u istim bojama. Svi sa istim pitanjem i istom nadom.
Kako se bliži 21 čas, sve manje se postavlja to pitanje. Realnost prestaje da postoji. Nije je bilo ni 7 dana prije u Budimpešti.
Bliži se 23 časa. Objašnjavamo majci da će morati ostati još 30 minuta. Ne žali se, ali pod uslovom da uspijemo.
15 minuta poslije…
Vazduh puca.
Mnogo besplatnih zagrljaja.
Najveća količina sreće na jednom mjestu u ovom gradu.
Trajalo je 10-ak minuta.
Ponovo napetost.
Prošlo je i tih 30.
Majko, moramo još ostati.
Ma ostaćemo do jutra ako treba, i svi bi ostali.
Bliži se ponoć. Bliži se kraj 29. avgusta.
Kraj.
Muk.
Ponoć.
Rijeke ljudi idu kućama bez riječi.
Tišina. Ali ne ona neprijatna.
Tišina sa emocijom.
Ni majka ništa ne progovara.
Ali dobili smo odgovor.
Mogli smo i možemo!
Hvala vam!
Izvini, ali glup tekst ko noc. Prikazuje se neka euforija, samo prica o utakmici a na stadionu 5-6 hiljada, smijesno realno.
Nazalost, Borac je tek treci klub u BL, vazniji su beogradski blizanci
29. avgust 2024. u Banjaluci bio je dan ispunjen iščekivanjem i uzbuđenjem, dok su se svi pogledi uprli ka stadionu Borca. Grad je pulsirao od napetosti, a strastveni navijači su čekali trenutak koji će promeniti sve. Svaki kutak grada bio je obojen u klupske boje, a atmosfera je bila nabijena nestrpljenjem. U ovoj nezaboravnoj večeri, radost i euforija preplavile su grad, donoseći dugo očekivani odgovor na pitanje koje je okupiralo srca svih. Ovaj emotivni prikaz tog nezaboravnog dana napisao je strastveni navijač Borca.
29. avgust 2024.
Jedan od najburnijih dana u našem gradu.
Ali ne mislim na ono poslijepodnevno nevrijeme i oluju.
Od prvih minuta iza ponoći i upoznavanja mađara sa banjalučkim ulicama…
Alarm zvoni u 7.
U kući za stolom je samo jedno pitanje, možemo li?
Svako kreće na svoj posao. U autu, na radiju, samo je jedna tema na jutarnjem programu i isto pitanje.
Gledam sugrađane kako idu na poslove, nije to obično jutro. Nema ovoga dana pitanja kako si, šta ima? Već samo jedno.
U firmi od portira do direktora sa nadom u očima pitaju se isto. U kafićima čitaju se novine u kojima je isto pitanje.
Žurimo svi kući sa posla. Nakon ručka koji je majka napravila, spremamo se. Majka traži nešto po mojim stvarima. Oblači dres i govori ”idem i ja”.
Šetamo kroz grad. Svi idu prema istom mjestu. Od onih koji odbrojavaju posljednje dane školskog raspusta, do onih kojima štapovi olakšavaju put. I onih poput moje majke koje su spremale ručak. Svi u istim bojama. Svi sa istim pitanjem i istom nadom.
Kako se bliži 21 čas, sve manje se postavlja to pitanje. Realnost prestaje da postoji. Nije je bilo ni 7 dana prije u Budimpešti.
Bliži se 23 časa. Objašnjavamo majci da će morati ostati još 30 minuta. Ne žali se, ali pod uslovom da uspijemo.
15 minuta poslije…
Vazduh puca.
Mnogo besplatnih zagrljaja.
Najveća količina sreće na jednom mjestu u ovom gradu.
Trajalo je 10-ak minuta.
Ponovo napetost.
Prošlo je i tih 30.
Majko, moramo još ostati.
Ma ostaćemo do jutra ako treba, i svi bi ostali.
Bliži se ponoć. Bliži se kraj 29. avgusta.
Kraj.
Muk.
Ponoć.
Rijeke ljudi idu kućama bez riječi.
Tišina. Ali ne ona neprijatna.
Tišina sa emocijom.
Ni majka ništa ne progovara.
Ali dobili smo odgovor.
Mogli smo i možemo!
Hvala vam!
Izvini, ali glup tekst ko noc. Prikazuje se neka euforija, samo prica o utakmici a na stadionu 5-6 hiljada, smijesno realno.
Nazalost, Borac je tek treci klub u BL, vazniji su beogradski blizanci
Momak je prije svega iz svog ugla pisao tekst i kako je on vidio tu utakmicu.
29. avgust 2024. u Banjaluci bio je dan ispunjen iščekivanjem i uzbuđenjem, dok su se svi pogledi uprli ka stadionu Borca. Grad je pulsirao od napetosti, a strastveni navijači su čekali trenutak koji će promeniti sve. Svaki kutak grada bio je obojen u klupske boje, a atmosfera je bila nabijena nestrpljenjem. U ovoj nezaboravnoj večeri, radost i euforija preplavile su grad, donoseći dugo očekivani odgovor na pitanje koje je okupiralo srca svih. Ovaj emotivni prikaz tog nezaboravnog dana napisao je strastveni navijač Borca.
29. avgust 2024.
Jedan od najburnijih dana u našem gradu.
Ali ne mislim na ono poslijepodnevno nevrijeme i oluju.
Od prvih minuta iza ponoći i upoznavanja mađara sa banjalučkim ulicama…
Alarm zvoni u 7.
U kući za stolom je samo jedno pitanje, možemo li?
Svako kreće na svoj posao. U autu, na radiju, samo je jedna tema na jutarnjem programu i isto pitanje.
Gledam sugrađane kako idu na poslove, nije to obično jutro. Nema ovoga dana pitanja kako si, šta ima? Već samo jedno.
U firmi od portira do direktora sa nadom u očima pitaju se isto. U kafićima čitaju se novine u kojima je isto pitanje.
Žurimo svi kući sa posla. Nakon ručka koji je majka napravila, spremamo se. Majka traži nešto po mojim stvarima. Oblači dres i govori ”idem i ja”.
Šetamo kroz grad. Svi idu prema istom mjestu. Od onih koji odbrojavaju posljednje dane školskog raspusta, do onih kojima štapovi olakšavaju put. I onih poput moje majke koje su spremale ručak. Svi u istim bojama. Svi sa istim pitanjem i istom nadom.
Kako se bliži 21 čas, sve manje se postavlja to pitanje. Realnost prestaje da postoji. Nije je bilo ni 7 dana prije u Budimpešti.
Bliži se 23 časa. Objašnjavamo majci da će morati ostati još 30 minuta. Ne žali se, ali pod uslovom da uspijemo.
15 minuta poslije…
Vazduh puca.
Mnogo besplatnih zagrljaja.
Najveća količina sreće na jednom mjestu u ovom gradu.
Trajalo je 10-ak minuta.
Ponovo napetost.
Prošlo je i tih 30.
Majko, moramo još ostati.
Ma ostaćemo do jutra ako treba, i svi bi ostali.
Bliži se ponoć. Bliži se kraj 29. avgusta.
Kraj.
Muk.
Ponoć.
Rijeke ljudi idu kućama bez riječi.
Tišina. Ali ne ona neprijatna.
Tišina sa emocijom.
Ni majka ništa ne progovara.
Ali dobili smo odgovor.
Mogli smo i možemo!
Hvala vam!
Izvini, ali glup tekst ko noc. Prikazuje se neka euforija, samo prica o utakmici a na stadionu 5-6 hiljada, smijesno realno.
Nazalost, Borac je tek treci klub u BL, vazniji su beogradski blizanci
Na stadion ne može stati više jer tampon zona nam uzme trećinu najveće tribine....Protiv PAOKA i Ferenca je bila puna sve i jedna tribina, stim što bi protiv PAOK-a bilo 20k ljudi samo da je moglo stati na stadion....A što se tiče BG blizanaca, dođeš u BL, grad sa najviše grafita jednog kluba u BIH, i nađeš mi jedan grafit ili natpis gdje piše Zvezda ili Partizan, i ja taj zid pojedem bez hljeba može ? nemaš pojma, nikada nisi bio u BL i laprdaš kao i ostali ti haveri iz mahale
29. avgust 2024. u Banjaluci bio je dan ispunjen iščekivanjem i uzbuđenjem, dok su se svi pogledi uprli ka stadionu Borca. Grad je pulsirao od napetosti, a strastveni navijači su čekali trenutak koji će promeniti sve. Svaki kutak grada bio je obojen u klupske boje, a atmosfera je bila nabijena nestrpljenjem. U ovoj nezaboravnoj večeri, radost i euforija preplavile su grad, donoseći dugo očekivani odgovor na pitanje koje je okupiralo srca svih. Ovaj emotivni prikaz tog nezaboravnog dana napisao je strastveni navijač Borca.
29. avgust 2024.
Jedan od najburnijih dana u našem gradu.
Ali ne mislim na ono poslijepodnevno nevrijeme i oluju.
Od prvih minuta iza ponoći i upoznavanja mađara sa banjalučkim ulicama…
Alarm zvoni u 7.
U kući za stolom je samo jedno pitanje, možemo li?
Svako kreće na svoj posao. U autu, na radiju, samo je jedna tema na jutarnjem programu i isto pitanje.
Gledam sugrađane kako idu na poslove, nije to obično jutro. Nema ovoga dana pitanja kako si, šta ima? Već samo jedno.
U firmi od portira do direktora sa nadom u očima pitaju se isto. U kafićima čitaju se novine u kojima je isto pitanje.
Žurimo svi kući sa posla. Nakon ručka koji je majka napravila, spremamo se. Majka traži nešto po mojim stvarima. Oblači dres i govori ”idem i ja”.
Šetamo kroz grad. Svi idu prema istom mjestu. Od onih koji odbrojavaju posljednje dane školskog raspusta, do onih kojima štapovi olakšavaju put. I onih poput moje majke koje su spremale ručak. Svi u istim bojama. Svi sa istim pitanjem i istom nadom.
Kako se bliži 21 čas, sve manje se postavlja to pitanje. Realnost prestaje da postoji. Nije je bilo ni 7 dana prije u Budimpešti.
Bliži se 23 časa. Objašnjavamo majci da će morati ostati još 30 minuta. Ne žali se, ali pod uslovom da uspijemo.
15 minuta poslije…
Vazduh puca.
Mnogo besplatnih zagrljaja.
Najveća količina sreće na jednom mjestu u ovom gradu.
Trajalo je 10-ak minuta.
Ponovo napetost.
Prošlo je i tih 30.
Majko, moramo još ostati.
Ma ostaćemo do jutra ako treba, i svi bi ostali.
Bliži se ponoć. Bliži se kraj 29. avgusta.
Kraj.
Muk.
Ponoć.
Rijeke ljudi idu kućama bez riječi.
Tišina. Ali ne ona neprijatna.
Tišina sa emocijom.
Ni majka ništa ne progovara.
Ali dobili smo odgovor.
Mogli smo i možemo!
Hvala vam!
Izvini, ali glup tekst ko noc. Prikazuje se neka euforija, samo prica o utakmici a na stadionu 5-6 hiljada, smijesno realno.
Nazalost, Borac je tek treci klub u BL, vazniji su beogradski blizanci
Na stadion ne može stati više jer tampon zona nam uzme trećinu najveće tribine....Protiv PAOKA i Ferenca je bila puna sve i jedna tribina, stim što bi protiv PAOK-a bilo 20k ljudi samo da je moglo stati na stadion....A što se tiče BG blizanaca, dođeš u BL, grad sa najviše grafita jednog kluba u BIH, i nađeš mi jedan grafit ili natpis gdje piše Zvezda ili Partizan, i ja taj zid pojedem bez hljeba može ? nemaš pojma, nikada nisi bio u BL i laprdaš kao i ostali ti haveri iz mahale
Al bukvalno nema kluba u BiH sa tolikom kolicinom grafita u gradu…
može ? nemaš pojma, nikada nisi bio u BL i laprdaš kao i ostali ti haveri iz mahale