29. avgust 2024. u Banjaluci bio je dan ispunjen iščekivanjem i uzbuđenjem, dok su se svi pogledi uprli ka stadionu Borca. Grad je pulsirao od napetosti, a strastveni navijači su čekali trenutak koji će promeniti sve. Svaki kutak grada bio je obojen u klupske boje, a atmosfera je bila nabijena nestrpljenjem. U ovoj nezaboravnoj večeri, radost i euforija preplavile su grad, donoseći dugo očekivani odgovor na pitanje koje je okupiralo srca svih. Ovaj emotivni prikaz tog nezaboravnog dana napisao je strastveni navijač Borca.
29. avgust 2024.
Jedan od najburnijih dana u našem gradu.
Ali ne mislim na ono poslijepodnevno nevrijeme i oluju.
Od prvih minuta iza ponoći i upoznavanja mađara sa banjalučkim ulicama…
Alarm zvoni u 7.
U kući za stolom je samo jedno pitanje, možemo li?
Svako kreće na svoj posao. U autu, na radiju, samo je jedna tema na jutarnjem programu i isto pitanje.
Gledam sugrađane kako idu na poslove, nije to obično jutro. Nema ovoga dana pitanja kako si, šta ima? Već samo jedno.
U firmi od portira do direktora sa nadom u očima pitaju se isto. U kafićima čitaju se novine u kojima je isto pitanje.
Žurimo svi kući sa posla. Nakon ručka koji je majka napravila, spremamo se. Majka traži nešto po mojim stvarima. Oblači dres i govori ”idem i ja”.
Šetamo kroz grad. Svi idu prema istom mjestu. Od onih koji odbrojavaju posljednje dane školskog raspusta, do onih kojima štapovi olakšavaju put. I onih poput moje majke koje su spremale ručak. Svi u istim bojama. Svi sa istim pitanjem i istom nadom.
Kako se bliži 21 čas, sve manje se postavlja to pitanje. Realnost prestaje da postoji. Nije je bilo ni 7 dana prije u Budimpešti.
Bliži se 23 časa. Objašnjavamo majci da će morati ostati još 30 minuta. Ne žali se, ali pod uslovom da uspijemo.
15 minuta poslije…
Vazduh puca.
Mnogo besplatnih zagrljaja.
Najveća količina sreće na jednom mjestu u ovom gradu.
Trajalo je 10-ak minuta.
Ponovo napetost.
Prošlo je i tih 30.
Majko, moramo još ostati.
Ma ostaćemo do jutra ako treba, i svi bi ostali.
Bliži se ponoć. Bliži se kraj 29. avgusta.
Kraj.
Muk.
Ponoć.
Rijeke ljudi idu kućama bez riječi.
Tišina. Ali ne ona neprijatna.
Tišina sa emocijom.
Ni majka ništa ne progovara.
Ali dobili smo odgovor.
Mogli smo i možemo!
Hvala vam!
